GETE, JOHAN VOLFGANG

Kad daješ komad, daj ga na komade.

Što više znaš – sve više sumnjaš.

Ako hoćeš imati više, moraš biti nešto više.

Raditi, slijedeći svoju zamisao najteža je stvar na svijetu.

Teškoće rastu što se više primičemo cilju.

Podijeljena radost je udvostručena radost.

Kako možemo upoznati samoga sebe? Nikada posmatranjem, nego radom. Pokušaj izvršiti svoju dužnost, pa ćeš odmah znati kakav si.

Pretpostavke su uspavanke kojima učitelji uspavljuju svoje učenike.

Srećan je i veliki zaista samo onaj koji se ne mora pokoravati niti pokoravati druge da bi mogao nešto biti.

Beskoristan život, rana je smrt.

Zbirka anegdota i maksima za svjetskog čovjeka je najveće blago, ako one prve umije na pravom mjestu ubaciti u razgovor i ako mu ove druge u pravi čas padnu na pamet.

Mudri upadaju u neznanje kad se prepiru sa neznalicom.

http://www.mudremisli.com/2009/10/gete-johan-volfgang/

ANDRIĆEV SAVJET

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosječnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvijek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precjenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savjet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni lijevo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od svijeta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga djela. Uvjeren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je željela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smjelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smjelo ka savršenstvu velikih djela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svijet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Htjeti daleko i željeti mnogo, kad je riječ o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije grijeh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači iznevjeriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepovjerljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj ocjeni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smjelo i gledajte daleko.

Andrić

http://www.mudremisli.com/2010/10/andricev-savjet/

Bruce H. Lipton - BIOLOGIJA VJEROVANJA 18.

Izvor

Farmacijski novac

Smatram da se glavni razlog za praktički potpuno zanemarivanje

istraživanja energetskih metoda liječenja svodi na dolare

i eure. Farmaceutska industrija teška milijarde dolara ulaže svoj

novac namijenjen znanstvenim istraživanjima u traženje magicbullet

lijekova (Takozvanl magic bullet su lijekovi koji prouzrokuju

izlječenje od neke bolesti ili sprječavaju određenu bolest.)

u obliku kemikalija, jer tablete znače novac. Kada bi se energetsko

liječenje moglo pretvoriti u oblik tablete, proizvođači lijekova brzo

bi postali zainteresirani.

Umjesto toga, oni devijacije u fiziologiji i ponašanju u odnosu

na neku pretpostavljenu normu identificiraju kao jedinstvene

poremećaje ili disfunkcije, i zatim educiraju javnost o opasnostima

od tih opasnih poremećaja. Naravno, previše pojednostavljena

simptomologija korištena u definiranju disfunkcija, koja prevladava

u reklamama farmaceutske industrije, uvjerava gledatelje

da ih je zadesila ta određena pošast. »Brinete li? Briga je primarni

simptom medicinskog stanja zvanog tjeskobni poremećaj. Prestanite

s brigama. Recite svom liječniku da vam prepiše Ovisni -

kozac, novi lijek u obliku ružičastih tableta.«

U međuvremenu, mediji u pravilu izbjegavaju pitanje smrti

koje uzrokuje medicina, te usmjeravaju našu pozornost na opasnosti

od ilegalnih droga. Upozoravaju nas da korištenje droga da

bi se pobjeglo od životnih problema nije rješenje naših problema.

Zanimljivo - baš sam htio upotrijebiti tu istu rečenicu kako

bih izrazio svoju zabrinutost zbog pretjerane upotrebe legalnih

droga. Jesu li one opasne? Upitajte ljude koji su umrli prošle go-

dine. Korištenje medikamenata da bi se suzbilo tjelesne simptome

omogućava nam da ignoriramo osobne teškoće koje možda

imamo kada ti simptomi nastupe. Pretjerana upotreba lijekova

omogućava nam bijeg od vlastite odgovornosti.

Naša manija za lijekovima podsjeća me na posao u zastupstvu

automobila koji sam radio za vrijeme koledža. Jednog petka

u 16:30 u trgovinu je ušla jedna bijesna žena. Kontrolna žaruljica

u njezinom automobilu je svijetlila, iako joj je automobil već

nekoliko puta bio popravljen zbog tog istog problema. U 16:30

poslijepodne, tko želi raditi na zakučastom problemu i nositi se

s bijesnom mušterijom? Svi su šutjeli, osim mehaničara, koji je

rekao: »Ja ću se pobrinuti za to.« Odvezao je auto u radionicu,

demontirao kontrolnu ploču, izvadio žaruljicu koja je svijetlila i

bacio je. Zatim je otvorio limenku soka i pripalio cigaretu. Nakon

odgovarajućeg vremena, tijekom kojeg je mušterija mislila

da on popravlja automobil, mehaničar se vratio i rekao ženi da je

automobil spreman. Oduševljena vidjevši da kontrolna lampica

više ne bljeska, sretno se odvezla u zalazak sunca. Iako je uzrok

problema i dalje bio prisutan, simptom je nestao. Slično tome,

farmaceutski lijekovi potiskuju tjelesne simptome, no gotovo nikada

se ne usmjere na uzrok problema.

»Čekajte« - reći ćete - »vremena su se promijenila.« Sada

smo bolje educirani o opasnostima lijekova i otvoreniji za alternativne

načine liječenja. Točno je da zato što polovica Amerikanaca

posjećuje terapeute komplementarne medicine tradicionalni

liječnici više ne mogu zabijati glave u pijesak i nadati se da će

drugi pristupi nestati. Osiguravateljska poduzeća čak su počela

plaćati usluge koje su nekoć proglašavali šarlatanstvom, a velike

sveučilišne bolnice dopuštaju prisutnost ograničenog broja takvih

terapeuta u svojim prostorima.

Međutim, čak i danas vrlo je malo znanstvenog žara usmjereno

na procjenjivanje djelotvornosti komplementarne medicine.

Američki Nacionalni institut za zdravlje (National Institute of

Health) jest priznao struku »alternativne medicine«, zahvaljujući

pritisku javnosti. Ali, to je samo simbolična gesta kako bi se umirilo

aktiviste i potrošače koji troše mnogo novaca na alternativnu

zdravstvenu skrb. Ne postoje ozbiljni istraživački fondovi za

istraživanja energetske medicine. Kvaka je u tome da se bez istraživanja

koja ih potvrđuju, načini liječenja zasnovani na energiji

službeno označavaju kao »neznanstveni«.

Beu Loto: Optičke iluzije pokazuju kako vidimo

http://www.ted.com/talks/lang/scc/beau_lotto_optical_illusions_show_how_we_see.html

Okrugla soba

U cilju da pokažemo da dečiji snovi nisu tako jednostavni, kao što su smatrali Freud i njegova škola, odnosno da oni nisu samo kauzalno uslovljeni i da imaju svoje izvorište samo u individualno nesvesnom i da isključivo predstavljaju ispunjenje želja, kao i u cilju da napravimo uvod za jungovsko razumevanje i tumačenje dečijih snova, izložiću san jedne visoko inteligentne osobe srednjih godina koja je u četvrtoj godini svoga života sanjala dole navedeni san.


Ako bi taj neobičan i veoma originalan san pokušali da redukujemo samo na ispunjenje želja, kauzalnu determinisanost i na izvorište samo u individualno nesvesnom, on bi izgubio i svoju lepotu i svoj suštinski smisao, koji primarno bazira na arhetipskom i finalnom; a ono što je sigurno, u njemu nećemo naći ništa od infantilne, polimorfno perverzne seksualnosti na kojoj psihoanalitičko tumačenje dečijih snova i snova uopšte primarno insistira.


Vratimo se snu: devojčica od četiri godine nalazi se potpuno sama u veoma osvetljenoj okrugloj sobi i sedi za velikim radnim stolom, a soba je bez vrata i prozora, tako da postoji samo jedan jedini otvor, a to je otvor na podu koji služi isključivo za dostavljanje hrane. Već i sama ta pregnantna i impresivna slika upućuje na to da se, bez sumnje, radi o natprosečno nadarenom detetu, koje se nesvesno, negde duboko u sebi, već u svojoj četvrtoj godini života opredelilo za knjigu, simbol znanja, mudrosti i sveta i to u jednoj ekstremnoj formi, bez kontakta sa spoljašnjim svetom, osim kontakta za uzimanje hrane.


I sama činjenica da je soba okrugla, odnosno u obliku mandale, i jako osvetljena, ali bez vidljivog izvora svetlosti, govori o autentičnoj, možemo reći o arhetipskoj potrebi za saznanjem, i svetlom koje se nalazi u samoj snevačici, koje ima i po svom izvoru i po svom intenzitetu, kao i po ambijentu koji osvetljava arhetipski karakter.


Ovaj izrazito prospektivan san potvrđuje nam Jungovo mišljenje da ima dečijih snova u kojima je sadržana čitava sudbina deteta, odnosno čitav njegov budući život. Jer snevačica se potpuno posvetila nauci i vrlo je uspešna u svojoj univerzitetskoj karijeri i to u jednom pozitivnom smislu, budući da je sve što je postigla na polju nauke i na polju karijere autentični izraz njenih intelektualnih i moralnih kvaliteta, kojima odiše cela atmosfera sna: ona je potpuno sama za radnim stolom u sobi prepunoj knjiga koja ima oblik mandale, a koja je osvetljena svetlom koje se nalazi u samoj snevačici.


Međutim, nedavno se, posle tri i po decenije, kod iste osobe pojavljuje jedan veoma interesantan kompenzatorni san, koji je imao funkciju da koriguje jednostranost svesnog stava preinvestiranog u svet nauke i saznanja.


Sanja da putuje na odmor i pri izlasku iz voza primećuje da joj je nestao ruksak u kome su se nalazile njene najznačajnije i najvažnije knjige koje se više nikad ne mogu nabaviti, ali to saznanje ne prekida njen odlazak na višestruko zasluženi odmor niti pobuđuje u njoj, kao što bi se moglo očekivati, s obzirom na sadržaj navedenog sna iz detinjstva, snažne emocije na gubitak njoj veoma važnih knjiga, već se miri sa njim.


Bravo i snu, bravo i snevačici koja je napisala scenario za taj svoj san! Snu na njegovoj korektivnoj mudrosti, a snevačici ne samo što je imala hrabrosti da sanja i zapamti ovaj san, već i da shvati i prihvati i njegovu poruku i njegovu pouku i da ga poveže sa svojim snom o okrugloj sobi prepunoj knjiga. Jer svaka jednostranost, pa i najpozitivnija, remeti harmonično funkcionisanje ličnosti.


Međutim, bilo je potrebno nekoliko decenija dok snevačica nije potpuno zadovoljila svoju arhetipsku potrebu za znanjem i saznanjem i konačno smogla hrabrosti da izgubi svoje najznačajnije i najdraže knjige i da ode na odmor bez njih, što predstavlja metaforu za saznanje da svoju psihičku energiju, povremeno, barem kada ide na odmor, treba i mora da investira u sadržaje koji se nalaze izvan domena nauke i saznanja.


Sve nas ovo upućuje na zaključak da se svi dečiji snovi ne mogu i ne smeju tumačiti jednodimenzionalno, odnosno samo kauzalno i u svetlu isključivo individualno nesvesnog niti kao posledica ispunjenja želja, kao što to čini psihoanalitička škola, već ih treba posmatrati i finalno i u svetlu kolektivno nesvesno. Jer arhetipske snove srećemo kod dece daleko češće nego što se to obično pretpostavlja.

dr. Ivan Nastović

http://www.ivannastovic.com/okrugla_soba.html

Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli 3.

Izvor

Sećam se nečeg što mi je jednom rekao Đulio, suprug moje prijateljice Marije. Sedeli smo u bašti kafića, vežbajući konverzaciju, kada me je upitao šta mislim o Rimu. Odgovorila sam da mi se veoma dopada, naravno, ali da ipak imam neki osećaj da to nije moj grad, mesto gde bih mogla da dočekam kraj života. Bilo je nečeg u vezi s Rimom što ne pripada meni ali nikako nisam mogla da dokučim šta. Kao i uvek kada o nečemu ćaskamo, odnekud iskrsne vizuelna potvrda naših zaključaka. U ovom slučaju je to bila tipična Rimljanka - fantastično očuvana, okićena skupocenim nakitom, obučena u usku suknju s prorezom skoro do kuka, nataknuta na visoke potpetice i noseći one ogromne okrugle naočari koje podsećaju na trkačke automobile (i verovatno isto toliko koštaju). Šetala je malog, ljupkog psa na dijamantskom povocu, dok je krzno na njenom okovratniku izgledalo kao da je napravljeno od kože njenog prethodnog malog, ljupkog psa. Odisala je neverovatnim glamurom, nešto u stilu "Pogledaćeš me, ali ja ću odbiti da pogledam tebe". Bilo je teško zamisliti da je ikada, pa makar i na deset minuta, bez maskare. Takva žena je u svemu sušta suprotnost meni; oblači se u stilu koji moja sestra opisuje ovako: "Stivi Niks ide na čas joge obučena u pidžamu."
Đuliju sam pokazala tu ženu i rekla: "Vidiš, Đulio - to je Rimljanka. Rim ne može istovremeno da bude njen i moj grad. Samo jedna od nas pripada ovde. Mislim da oboje znamo koja."
Đulio je odgovorio: "Možda ti i Rim jednostavno imate različite reči."
"Kako to misliš?"
Pojasnio je: "Da bi razumela tajnu grada i njegovog naroda moraš da znaš koja je njihova reč."
Onda je nastavio da mi objašnjava, malo na engleskom, malo na italijanskom, žustro gestikulirajući rukama. Otprilike, svaki grad ima svoju reč koja ge definiše, koja identifikuje većinu njegovih stanovnika. Ukoliko pročitaš njihove misli dok prolaze pored tebe, na ulici ili negde drugde, otkrićeš da većina razmišlja o istoj stvari. Ono što je većini na umu - to je reč tog grada. I ukoliko se tvoja lična reč ne poklapa sa rečju tog grada, onda zaista tu ne pripadaš.
"Koja je reč ovog grada?", upitala sam.
"SEKS", odgovorio je.
"Ali zar to nije stereotip o rimu?"
"Nije."
"Ma sigurna sam da u Rimu postoje neki ljudi koji razmišljaju i o drugim stvarima osim o seksu."
Đulio je insistirao: "Ne postoje. Ovde i danju i noću svi razmišljaju samo o SEKSU."
"Čak i u Vatikanu?"
"To je nešto drugo. Vatikan nije deo Rima. Oni imaju drugu reč. Njihova reč je MOĆ."
"Mislila sam da je VERA."
"Nije nego MOĆ", ponovio je. "Veruj mi. Ali rimska reč je SEKS."
Sada, ako je verovati Đuliju onda se ta mala reč SEKS provlači ulicama Rima, tekući niz njegove fontane i odjekujući u vazduhu poput saobraćajne vreve. Razmišljanje o njoj, oblačenje za nju, traganje za njom, dilema oko nje, odbijanje nje, pravljenje sporta i igre od nje - to je sve što svi u Rimu rade. Što malo bolje pojašnjava zašto Rim, uprkos svoj svojoj neodoljivosti, nikada ne može da bude moj grad. Bar ne u ovom trenutku mog života. Upravo zato što SEKS trenutno nije moja reč. Stoga ta rimska reč, dok kovitla ulicama, uspeva samo da me okrzne i prozuji dalje, ne ostavljajući nikakav trag. Ne učestvujem u toj reči, što znači da ne živim u potpunosti ovde. Suluda teorija koju je nemoguće dokazati, znam, ali mi se dopada.
Đulio me pita: "Koja je reč za Njujork?"
Jedan trenutak razmišljam a onda odlučujem. "Mislim da je DOSTIGNUĆE."
(Što se donekle ali značajno razlikuje od reči za Los Anđeles, a koja je po mom mišljenju: USPEH. Kasnije ću o tome izneti kompletnu teoriju sa svojom švedskom prijateljicom Sofi i ona će mi otkriti da je reč za Stokholm zapravo ASIMILACIJA, što nas je obe bacilo u depresiju.)
Pitala sam Đulija: "Koja je reč za Napulj?" On odlično poznaje jug Italije.
"BORBA", zaključio je. "Koja je reč bila u tvojoj porodici, kada si bila mala?"
Ovo je bilo teško. Pokušavala sam da se setim reči kojom bih obuhvatila ŠTEDNJU i NEOZBILJNOST. Ali Đulio je već bio kod sledećeg, najočiglednijeg pitanja: "Koja je sada tvoja reč?"
E, na to definitivno nisam mogla da mu odgovorim.
I posle nedelju dana mozganja ne uspevam da pronađem ništa bolji odgovor. Naravno, znam nekoliko reči koje to definitivno nisu. Nije BRAK, evidentno. Nije ni PORODICA (iako je to reč predgrađa u kojem sam godinama živela sa svojim suprugom i budući da se više nisam uklapala u nju, postala je veliki uzrok moje patnje). Više nije ni DEPRESIJA, hvala nebesima. Ne brinem što ne delim stokholmsku reč ASIMILACIJA. Ali ne osećam ni da se još uvek u potpunosti pronalazim u njujorškom DOSTIGNUĆU, iako je to zaista bila reč koja me oličavala kao dvadesetogodišnjakinju. Možda bi moja reč mogla da bude TRAGANJE. (I opet, budimo iskreni - mogla bi lako da bude i SKRIVANJE.) Poslednjih meseci u Italiji moja reč je umnogome bila ZADOVOLJSTVO, ali ta reč se ne poklapa sa svim delovima mog bića, u protivnom ne bih toliko žudela za putovanjem u Indiju. Znam. Moja reč je DUHOVNOST, iako od mene pravi mnogo bolju osobu nego što jesam, naročito kada se u obzir uzme količina vina koju sam u poslednje vreme unela u sebe.
Ne znam odgovor na ovo pitanje i pretpostavljam da je ova godina posvećena upravo tome. Pronalaženju moje reči. Ali jedna stvar koju mogu sa sigurnošću da kažem je da to nije SEKS.
Odgovorno to tvrdim jer, kažite vi meni zašto su me noge same odvele u diskretan butik na Vija Kondoti, gde sam - pod stručnim nadzorom svilene, mlađahne italijanske prodavačice - potrošila nekoliko bajkovitih sati (i novac u visini transkontinentalne avionske karte), kupivši dovoljno donjeg veša da opslužim sultanov Harem iz hiljadu i jedne noći? Kupila sam grudnjake svih oblika i boja, zatim prozirne negližee i vickaste gaćice u svim bojama uskršnjih jaja, tange od belog satena i najnežnije svile, haltere od ručno pravljene čipke i u suštini samo jedan, a ubrzo i sve varijante čipkastog, bodija sa srcima.
Nikada u životu nisam imala ništa slično. Zašto onda to ne bih sada? Dok sam izlazila iz radnje, vukući te kese nestašnog sadržaja, najednom sam se setila pitanja koje je ponavljao navijač iza mene na stadionu, u trenutku kada je Laciov napadač Albertini u ključnom trenutku šutnuo loptu nekud u prazno, iz potpuno nepoznatog razloga, upropastivši tako šansu za gol.
"Per chi???", zaurlao je čovek na ivici ludila. "Per chi???"
Za koga??? Za koga je bila ta lopta, Albertini? Nikog nema tamo!
Posle višečasovnog delirijuma u prodavnici donjeg rublja, na ulici sam se setila ove rečenice i šapatom je ponovila sebi: "Per chi???"
Za koga, Liz? Za koga sva ta dekadentna erotičnost? Nikoga nema tamo. Bilo mi je ostalo još samo par nedelja boravka u Italiji i apsolutno nisam imala nikakvu nameru da se s nekim kresnem. Ili jesam? Da li me je na rimskim ulicama konačno sustigla ta famozna reč? Je li to bio poslednji pokušaj da postanem Italijanka? Je li to bio poklon sebi ili poklon nekom, još uvek nepoznatom, ljubavniku? Je li to bio pokušaj da počnem da lečim svoj libido nakon seksualnog brodoloma svoje poslednje veze?
A onda sam se zapitala: "Hoćeš sve to da poneseš u Indiju?"

Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli

BORHES

Godine samoće su ga naučile da dani, kada se zatvore u sjećanja teže da se izjednače, ali nema ni jednog dana, ni zatvorskog ni bolničkog, koji ne nosi iznenađenje, koji ne vuče za sobom mrežu minimalnih iznenađenja.

Smatram da je jedina moguća osveta zaboravljanje.

Ja ne mogu da spavam osim ako nisam okružen knjigama.

Bilo koja sudbina, bez obzira na njezinu dužinu i složenost, sastoji se od jednog jedinog trenutka, trenutka u kome čovjek jednom za sva vremena shvati ko je.

Pisanje nije ništa drugo nego sprovođenje sna.

Razmjena mišljenja je neophodan uslov za svaku ljubav, svako prijateljstvo i svaki pravi dijalog.

Čovjek riješi da nacrta svijet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumente, zvijezde, konje i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi labirint linija ocrtava njegov sopstveni lik.

Vrijeme je tigar koji me proždire, ali ja sam taj tigar.

Predviđam da će se Čovjek povlačiti sa svakom novom grozotom koju napravi i da će uskoro na svijetu ostati samo razbojnici i vojnici.

Zatvaram oči i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, možda i manje; ne znam koliko sam ptica vidio. Da li je njihov broj bio određen ili neodređen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog postoji, broj je određen, jer Bog zna koliko sam ptica vidio. Ako Bog ne postoji, broj je neodređen, jer niko nije mogao da ih izbroji. U tom slučaju vidio sam, recimo, manje od deset, a više od jedne ptice, ali nisam vidio devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri ili dvije ptice. Vidio sam broj između deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, šest, pet i tako dalje. Taj cijeli broj je nezamisliv; dakle Bog postoji.

Svaki život je sačinjen od jednog prostog trenutka, trenutka u kojem čovjek najzad shvata ko je on ustvari.

http://www.mudremisli.com/2010/10/horhe-luis-borhes/

TOPLI DORUČAK

U povesti koja se ovde saopštava imena junacima biće podeljena na kraju umesto na početku izlaganja.

Posto je trazila kolegu s kojim bi spremala “Matematiku I”, počeli smo da učimo zajedno, a kako nije bila iz provincije kao ja, učili smo u velikoj kući njenih roditelja. Učili smo od sedam do devet, zatim bi nam bio donet doručak, a potom bismo nastavili do deset, a od deset do jedanaest obnavljali smo uglavnom pređeno gradivo.

Sve to vreme ja sam u ruci držao kamen, koji bi, za slučaj da zadremam, ispadao na pod i budio me pre no što se ma šta primeti. Rezultati su bili takvi, da je veoma brzo zapazila kako ja ne uspevam da je pratim i da moje znanje sve više i više zaostaje za njenim.

Tek što je položila ispit, stigla je da se upita šta se to dogodilo sa mnom, što se toga dana nisam pojavio na polaganju.
U vreme kada je trebalo spremati “Matematiku II” srela me je iznenada jednog jutra zapazivši nove zakrpe na mojim laktovima i novoizraslu kosu, koju nije videla ranije. Sve se ponovilo kao i prvi put. Svakog jutra dolazio sam u određeno vreme, a ona je silazila kroz zelen i slojevit vazduh, kao kroz vodu punu hladnih i toplih struja, otvarala mi vrata, sanjiva, sa onim svojim pogledom kojim se razbijaju ogledala.
I dalje sam odlazio u jedanaest časova i ona je opet ubrzo opazila da ne uspevam da održim pažnju, da moji pogledi ostare za sat i da zaostajem. Kada ni tog puta nisam izašao na ispit, na njeno veliko iznenađenje mojeg imena uopšte nije bilo na spisku za taj, ni za bilo koji drugi dan tog ispitnog roka.
Celo proleće smo proveli u učenju, a kada je prispeo junski rok, ona je shvatila već unapred da se ja ni ovog puta na ispitu neću pojaviti. Vrativši se kući zadovoljna postignutim uspehom, zapazila je da sam u žurbi kod nje zaboravio svoje sveske i među njima je našla i moj indeks.
Sa zaprepašćenjem je ustanovila da uopšte ne spremam matematiku, da nisam čak ni upisan na Građevinski fakultet, nego na jedan drugi, gde redovno dajem ispite.
Setila se beskrajnih časova zajedničkog učenja, koji su za mene morali biti uzaludan napor bez svrhe, čisto gubljenje vremena, i postavila sebi pitanje: zbog čega? Razmišljala je, i došla do jedinog zaključka: sve je bilo ne zbog ispita, nego zbog nje.
Odmah je otišla u iznajmljenu sobu gde sam stanovao, i pošto su joj dali adresu jednog malog mesta blizu Soluna, pošla je ka egejskoj obali da me traži.
Pred vratima pomilovala je velikog belog bika i polako mu se popela na sapi. Kada sam ga i sam pojahao, poterao sam ga duž mora, tako da je s dve noge gazio vodu, a s dve zemlju. U prvi mah bila je začuđena kada sam počeo da je svlačim. Komad po komad njene odeće padao je u vodu, a zatim i ona je počela mene da raskopčava. Bik pod nama činio je sve što bismo inače morali sami činiti i ona više nije uspevala da razlikuje ko joj pričinjava zadovoljstvo, bik ili ja.

Iznenadila se kad me posle toga više nije videla. Ni tog, ni sledećih dana, ni sledećih nedelja, ni sledećih ispitnih rokova. Više nikada.
Začuđena, zaključila je da njena procena mojih osećanja nije bila tačna. Zbunjena što ne može da odgonetne u čemu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama zajedno učili i tada joj je pogled slučajno pao na “Vedžvudov” pribor za čaj, koji je još od doručka stajao na stolu. Tada je shvatila.
Mesecima, iz dana u dan s ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam s njom samo da bih svako jutro dobio topao doručak, jedini obrok koji sam mogao sebi priuštiti tokom tih godina.
Shvativši to, upitala se još nešto. Je li moguće da sam je u stvari mrzeo?

***
Na kraju, ostaje još jedna obaveza: da se, kako je u početku obećano, junacima ove povesti podele imena. Ako se čitalac već nije setio, evo i te odgonetke.

Moje ime je Balkan. Njeno – Evropa.

http://www.mudremisli.com/2010/10/topli-dorucak/

Bruce H. Lipton - BIOLOGIJA VJEROVANJA 17.

Photo: Bhaskar Banerji

Liječnici: pijuni farmaceutske industrije

Pa ipak, koliko god da se divim mudrosti Istočne medicine,

ne želim napadati Zapadne liječnike koji prepisuju ogromne količine

lijekova što doprinose smrtonosnosti medicinske profesije.

Liječnici su uhvaćeni između intelektualnog čekića i korporativnog

nakovnja; oni su pijuni u golemom kompleksu medicinske

industrije. Njihove ozdraviteljske sposobnosti sputane su arhaičnim

medicinskim obrazovanjem, zasnovanom na njutnovskom

svemiru u kojem postoji samo materija. Nažalost, ta je filozofija

izašla iz mode još prije sedamdeset i pet godina kada su fizičari

službeno usvojili kvantnu mehaniku i prepoznali da je svemir u

stvari sačinjen od energije.

U godinama poslije fakulteta ti isti liječnici od farmaceutskih

predstavnika, trčkarala korporativne industrije zdravstvene

skrbi primaju stalnu edukaciju o farmaceutskim proizvodima.

U biti, ti neprofesionalci, čiji primarni cilj je prodati proizvod,

liječnike opskrbljuju »informacijama« o djelotvornosti novih lijekova.

Farmaceutske kompanije tu »edukaciju« pružaju besplatno

kako bi uvjerile liječnike da »proguraju« njihove proizvode.

Bjelodano je da goleme količine lijekova koji se prepisuju u ovoj

zemlji krše Hipokratovu zakletvu koju polažu svi liječnici već

u stavci - »Kao prvo, ne naškodi.« Farmaceutske korporacije su

nas programirale da postanemo nacija ovisnika o lijekovima na

recepte, a rezultati su tragični. Moramo stati na loptu i ugraditi

otkrića kvantne fizike u biomedicinu tako da možemo stvoriti

nov, sigurniji medicinski sustav koji će biti usklađen sa zakonima

prirode.

Fizika i medicina:

Dan prekasno i dolar premalo

Fizičke znanosti već su prigrlile kvantnu fiziku i to sa senzacionalnim

rezultatima. Poziv čovječanstvu da postane svjesno

kvantnog svemira zbio se 6. kolovoza 1945. godine. Atomska

bomba tog dana bačena na Hirošimu demonstrirala je golemu

moć primijenjene kvantne teorije i dramatično najavila atomsko

doba. S konstruktivne strane, kvantna fizika omogućila je

elektronička čuda koja su temelj informacijskog doba. Primjena

kvantne mehanike izravno je odgovorna za razvoj televizora, računala,

računalnu tomografiju (CAT), lasere, svemirske rakete i mobilne telefone.

No, kakve velike i veličanstvene napretke u biomedicinskim

znanostima možemo pripisati kvantnoj revoluciji? Navedimo ih

po redoslijedu važnosti:

Popis je vrlo kratak - napredaka nije bilo.

Iako ističem potrebu da se načela kvantne mehanike primijene

u biomedicini, ne zagovaram da se odbace vrijedne pouke

usvojene pomoću načela Isaaca Newtona. Noviji zakoni kvantne

mehanike ne negiraju rezultate klasične fizike. Planeti se i dalje

kreću putanjama koje je izračunala Newtonova matematika.

Razlika između te dvije fizike je u tome što kvantna mehanika

više vrijedi za molekularnu i atomsku domenu, dok Newtonovi

zakoni vrijede za više razine organizacije, kao na primjer sustave

organa, ljude i populacije ljudi. Manifestacija bolesti kao što je, na

primjer, rak, na makro-razini se pojavljuje kada možete vidjeti i

opipati tumor. Međutim, procesi koji su potaknuli rak pokrenuti

su na molekularnoj razini, unutar pogođenih progenitorskih

stanica. Štoviše, većina bioloških poremećaja (izuzev fizičkih ozljeda)

započinje na razini staničnih molekula i iona. Otuda potreba

biologije da u sebe ugradi kako kvantnu tako i njutnovsku mehaniku.

Bilo je, hvala Bogu, vizionarskih biologa koji su zagovarali tu

integraciju. Prije više od četrdeset godina renomirani fiziolog Albert

Szent-Gyorgyi, dobitnik Nobelove nagrade, objavio je knjigu

pod naslovom 'Uvod u submolekularnu biologiju' (Introduction

to a Submolecular Biology) [Szent-Gyorgyi, 1960.] Njegovo je djelo

sjajan pokušaj educiranja zajednice bioloških znanstvenika o

važnosti kvantne fizike u biološkim sustavima. Nažalost, njegovi

su tradicijski nastrojeni kolege, koji su knjigu smatrali buncanjem

jednog briljantnog, ali sada senilnog starca, tek lamentirali

nad »gubitkom« prijašnjeg kolege.

Glavnina biologa još nije prepoznala važnost Szent-Gyorgyijeve

knjige, međutim istraživanja sugeriraju da će prije ili kasnije

morati to učiniti, budući da se stara materijalistička paradigma

ruši pod teretom dokaza...

...

Konvencionalni medicinski istraživači ne posjeduju

znanje o molekularnim mehanizmima koji doista proizvode život.

Stotine drugih znanstvenih studija tijekom prošlih pedeset

godina dosljedno su otkrivale da »nevidljive sile« elektromagnetskog

spektra imaju snažan utjecaj na svaki aspekt biološke

regulacije. Te energije uključuju mikrovalove, radijske frekvencije,

vidljivi dio svjetlosnog spektra, ekstremno niske frekvencije,

zvučne frekvencije pa čak i novootkriveni oblik energije poznat

kao skalarna energija. Određene frekvencije i uzorci elektromagnetskog

zračenja reguliraju sintezu DNK, RNK i sintezu proteina,

mijenjanju oblik i funkciju proteina te upravljaju regulacijom

gena, staničnom diobom, staničnom diferencijacijom, morfogenezom

(procesom koji stanice organizira u organe i tkiva), izlučivanjem

hormona, rastom i funkcioniranjem živaca. Svako od

tih staničnih aktivnosti je ponašanje od fundamentalne važnosti

koje doprinosi odvijanju života. Iako su te znanstvene studije bile

objavljene u nekima od najuglednijih mainstream biomedicinskih

časopisa, njihova revolucionarna otkrića nisu ugrađena u

nastavni plan Medicinskih fakulteta. [Liboff 2004.; Goodman i

Blank, 2002.; Sivitz, 2000.; Jin, et al., 2000.; Blackman, et al., 1993.;

Rosen, 1992.; Blank, 1992; Zsong, 1989.; Yen-Patton, et al., 1988.]

U jednom važnom istraživanju koje je prije trideset godina

proveo biofizičar C. W. E McClare s Oxforda izračunata je i

uspoređena efikasnost prijenosa podataka energetskih signala i

kemijskih signala u biološkim sustavima. Njegovo istraživanje

»Rezonancija u bioenergetici«, objavljeno u Analima Njujorške

akademije znanosti (Annals of the New York Academy of Science)

pokazalo je da su energetski signalni mehanizmi, kao na primjer

elektromagnetske frekvencije, u prenošenju podataka iz okoliša

stotinu puta efikasniji od fizičkih signala, kao što su hormoni,

neurotransmiteri, faktori rasta i tako dalje. [McClare, 1974.]

Ne iznenađuje da su energetski signali toliko djelotvorniji. U

fizičkim molekulama informacija koja se može prenositi direktno

je povezana s energijom s kojom molekula raspolaže. Međutim,

kemijsko spajanje koje se koristi za prijenos njihovih podataka

praćeno je golemim gubitkom energije uslijed topline koja se

oslobađa tijekom stvaranja i pucanja kemijskih veza. Budući da

termokemijsko sparivanje trati većinu energije molekule, mala

količina energije koja preostane ograničava količinu informacija

koja se može prenijeti kao signal.

Znamo da živi organizmi moraju primati i tumačiti signale

iz okoliša kako bi ostali živi. U stvari, preživljavanje je izravno

povezano s brzinom i djelotvornošću prijenosa signala. Brzina

signala elektromagnetske energije je 300.000 kilometara u sekundi,

dok je brzina difuznih kemijskih spojeva znatno manja

od jednog centimetra u sekundi. Energetski signali sto su puta

djelotvorniji i beskonačno brži od fizičkog kemijskog signaliziranja.

Kakvu vrstu signaliziranja bi vaša zajednica od više milijardi

stanica preferirala? Zaključite sami!

Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli 2.

Izvor

Danas je Avgusteum jedno od najtiših i najusamljenijih mesta u Rimu, ukopano duboko u zemlju. Oko njega je grad tokom vekova rastao i razvijao se. (Otprilike, jedan inč godine je opšte pravilo za akumulaciju vremenskog đubreta.) Saobraćaj se iznad spomenika danas uvija u užurbanom krugu i niko više ne silazi dole - koliko mogu da primetim - osim kada je prinuđen da olakša bešiku. Ali zgrada još uvek odoleva, dostojanstveno stojeći na rimskoj zemlji, čekajući neku novu inkarnaciju.
Izdržljivost Avgusteuma je toliko ubedljiva da se, uprkos svojoj prolaznosti, neumorno prilagođava prevrtljivim vremenima. Meni Avgusteum liči na osobu koja je vodila krajnje razuzdan život - koja je možda počela kao domaćica, zatim je neočekivano postala udovica, onda je odlučila da pleše za novac, završivši nekako kao prvi ženski stomatolog na svetu da bi se potom okušala u politici - ali koja je sve vreme uspevala da zadrži delić sebe.
Gledam u Avgusteum i razmišljam o tome kako moj život verovatno nije ni približno haotičan kao što sebe ubeđujem. Pre bi se reklo da je ovaj svet haotičan, donoseći nam svima promene koje niko ne može da predvidi. Avgusteum me upozorava da se ne vezujem za neku od staromodnih predstava o sebi, za ono što predstavljam, kome pripadam ili u kakve svrhe sam nekada želela da obitavam. Juče sam možda nekome bila veličanstvena građevina, dovoljno istinito - ali bih sutra mogla da budem skladište za municiju. Čak i u Večnom gradu, poručuje tihi Avgusteum, moramo uvek da budemo spremni za nemirne i beskrajne talase transformacije.

*
Mislim da ljudi prave decu iz milion različitih razloga - ponekad iz iskonske želje da neguju novi život, ponekad u nedostatku drugih izbora, ponekad kako bi ispunili želju svom partneru ili obezbedili sebi naslednika, ponekad bez nekog naročitog razloga. Nisu sve želje za potomstvom iste, niti su svi razlozi za to uvek sebični. Baš kao što ni sve želje za nemanjem dece nisu iste. Niti su svi razlozi za to uvek sebični.

*
Izlazak iz braka je težak, ne samo zbog pravno-finansijskih komplikacija ili naglog preokreta u životu. (Kao što me je moja prijateljica Debora jednom mudro posavetovala: "Niko još nije umro od deljenja nameštaja.") U pitanju je emotivni kolaps koji razara, šok od skretanja sa puta konvencionalnog načina života i gubitka svake utehe koja tolike ljude večno drži na tom putu. Stvaranje porodičnog života sa supružnikom je najosnovniji način da pojedinac pronađe kontinuitet i prozre suštinu američkog (ili bilo kog drugog) društva. Ovu istinu iznova otkrivam svaki put kada odem u Minesotu, u posetu porodici moje majke, i kada se iznova uverim da svi godinama besprekorno igraju svoje uloge. Prvo ste dete, onda ste tinejdžerka, onda ste mlada udata žena, onda ste majka, onda odete u penziju, onda ste baka - u svakoj fazi znate ko ste, znate šta vam je dužnost i znate gde treba da sedite na porodičnom skupu. Sedite sa drugom decom, odnosno sa tinejdžerima, odnosno sa mladim majkama, odnosno sa penzionerkama. Sve dok na kraju ne sednete u fotelju devedesetogodišnje bakice, zadovoljno posmatrajući svoje potomke. Ko ste vi? Zaboga - vi ste osoba koja je sve ovo stvorila. Zadovoljstvo ovog saznanja je momentalno, štaviše, univerzalno je priznato. Od koliko sam samo ljudi čula izjavu kako su im deca najveći uspeh i uteha u životu? Na to mogu uvek da se oslone tokom psihičkih kriza ili u trenutku sumnje u suštinu svog postojanja - Ako ništa drugo, u ovom životu sam bar podizala decu.
Ali šta ako, bilo slučajno ili iz nužde, ne učestvujete u tom utešnom krugu porodice i kontinuiteta? Šta ako iz njega iskoračite? Gde sedite na porodičnom skupu? Kako obeležavate protok vremena bez straha da ste upravo prokockali svoje vreme na Zemlji a da pri tom niste bili značajni? Moraćete da nađete neki drugi smisao, neku drugu meru po kojoj ćete prosuditi da li ste ili niste uspešno ljudsko biće. Lično, volim decu, ali šta ako ih nemam? Kakva sam ja to onda osoba?
Virdžinija Vulf je napisala: "Na drugom kraju kontinenta života žene pada senka mača." S druge strane tog mača, nastavlja ona, leži uvreženo pravilo, tradicija i red, gde je sve kako treba. Ali s druge strane tog mača, ukoliko ste dovoljno ludi da ga pređete i odaberete život koji ne prati uvreženo pravilo: "Sve je konfuzija. Ništa ne prati regularni tok." Njen argument je bio da prelazak preko senke tog mača ženi može da donese mnogo zanimljiviji život, ali ne možete se opkladiti da će on ujedno biti i opasan.
Srećna sam što bar imam svoje pisanje. To je nešto što ljudi mogu da shvate. Ah, razvela se samo da bi se posvetila svojoj umetnosti. To je donekle istina, mada ne u potpunosti. Mnogi pisci imaju porodice. Toni Morison, daću samo jedan primer, nije dozvolila da je podizanje sina spreči u osvajanju tako trivijalne stvari kao što je Nobelova nagrada. Ali Toni Morison je zacrtala sebi put i ja moram zacrtati svoj. Bagavad Gita - drevna indijska knjiga joge - tvrdi da je bolje nesavršeno živeti svoju sudbinu nego savršeno živeti imitaciju nečijeg života. Stoga ja sada počinjem da živim svoj život. Naizgled nesavršen i trapav ali tipičan prikaz mene same...

Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli

Alain de Botton: Srdačnija, plemenitija filozofija uspjeha

http://www.ted.com/talks/lang/scr/alain_de_botton_a_kinder_gentler_philosophy_of_success.html

Tamna strana pozitivnog mišljenja

Imati pozitivan stav, u današnje vreme znači sve. Ono što se teško postiže diplomom, radom, odricanjem, lako se  dostiže  pozitivnim stavom. Biti pozitivan, šta god to značilo,  je mantra koju uspešni ponavaljaju svakog dana i preporučuju svima.  Kao i svaka bajalica dovoljno je da se u nju veruje i da se dovoljno često priziva u svest pa da se osete blagodeti i čari njenog dejstva.  Osmesi i smajliji se dele poput pilula na sve strane. Nedavno sam čuo i za kovanicu srećologija na nekoj od televizija sa silikonskih usana jedne od instruktorki. Ona kaže da je ona coach (čitaj trener)  u toj novoj takmičarskoj naučnoj disciplini.

Dakle stav se vežba, oblikuje, modeluje poput tricepsa ili gluteusa i dovodi u željenu formu. Za postizanje idealno pozitivnog stava postoje uvozne tehnike, kursevi i metodologije,  proverenih i uspešnih gurua  ako niučemu drugom, a ono u efikasnom eliminisanju i iskorenjivanju  sposobnosti za kritičko razmišljanje kod  pojedinca. 

No bez obzira na ovu moju sitničavu  primedbu, potpuno se slažem da pozitivan stav, energičnost, entuzijazam i optimizam danas  gotovo garantuju  uspeh i društvenu afirmaciju. Ma koliko šašavo sve to izgledalo, definitivno deluje.

U tome i jeste kvaka, pozitivan stav je vladajuća ideologija neoliberalnog kapitalizma koji prirodno prepoznaje i društveno afirmiše svoje vrednosti. Nema magije, nema trikova nema mističnih sila koje nas vode do uspeha. Kolateralni uspeh je prosta kompenzacija za lojalnost, što lojalniji to uspešniji.  Ono što je na prvi pogled banalno i naivno, u pozadini krije nešto  perfidno, čak okrutno.  Ako vas je naslov zbunio, nadam se da sad već nagađate na šta ciljam.

Ako se neko još seća članka od proletos koji je za temu imao diskrepancu između uvežbanog optimizma kandidata za poslove koji kače svoj video CV i pune baze po  internetu   i očigledne nesposobnosti  vlade  da crknuto magare od privrede  isteraju iz blata i stvore nova radna mesta,  već zna o kakvom se kurcšlusu  radi. Meni lično je tih kandidata bilo žao, zalud optimizam, zalud dobar CV, osmeh, dress code i sve ostale mantre kojima ih raznorazni treneri priučavaju. Usput, nekoliko meseci kasnije eno istih kandidata još uvek tamo,  negde je očigledno zapelo. Realno, nema poslova i teško da će ih uskoro biti, srećom tu je ideologija pozitivnog mišljenja da amortizuje eventualno nezadovoljstvo i negativne misli.  Najlakše je reći kandidatu da bi valjalo da preispita svoje stavove i u sebi potraži moguće uzroke (i krivca)  zašto teško nalazi ili zadržava svoje poslove i uptutiti ga  nazovi  stručnjacima pozitivnog mišljenja na obradu.

A u te svrhe postoji čitav arsenal tehnika, možda je trenutno najpopularniji zakon atrakcije  ili privlačenja promovisan u bestseleru Tajna. Koncept je toliko popularan da nema potrebe za detaljnijim predstavljanjem. Pojednostavljeno,  energijom misli se izazivaju promene u materjalnom svetu, negativne misli privlače negativne događaje, dok pozitivne misli proizvode pozitivne događaje. Dakle, dovoljno je prihvatiti premisu da u svakom pojedincu čuči neki magnetizam koji pravilnim rukovanjem od života pravi ružičastu iluziju. Opet, ako stvari ne stoje kako treba, gubiš poslove, nemaš novca, i prosto se ne snalaziš u životu , svojim negativnim mislima praviš sebi nevolje. Ako neko sumnja u sve to eto mu kvantne fizike  u pomoć,  pa nek proveri. 

Taj tzv. univerzalni zakon već ima čitavu armiju slepih vernika , a knjiga je biblija korporativne kulture na zapadu. Svi su energični, pozitivni, entuzijastični, svi nastoje da prave dobru atmosferu, oni koji to nisu rizikuju da ostanu bez posla.  Oni koji imaju sumnje, strepnje,  koji previše misle su  suvišni.  Slična vrsta nerealnog  i gotovo prinudnog optimizma je krasila i socijalističku ideologiju, ni tu nije bilo mesta za kritiku, a širenje optimizma je poslužilo kao  instrument socijalne kontrole.

Otuda ne čudi opšta epidemija depresije. I depresija je iluzija (sa negativnim predznakom) koja se javlja kao posledica akumuliranog nezadovoljstva izazvanog pozitivnim naprezanjem. Rečima RASMC „pod kojim uglom letiš u nebesa, pod tim te čeka … ladna Trebjesa“. Iluzije bilo koje vrste, nisu ni korisne ni dobre, ako već pokušavamo da realno  sagledamo svet oko sebe i svoje mesto u njemu.  Zdravo je artikulisati svoje nezadovoljstvo objektivnim okolnostima, uprkos riziku da će nam  prišiti  još jednu etiketu kritizera i negativca. Sve je u redu dok od tih etiketa ne napravimo sopstveni  brend.

http://www.zeitgeist-pokret.com/blog/kultura-sociologija/psihologija/tamna-strana-pozitivnog-misljenja

MUDRE IZREKE

Ko zna laskati, zna i klevetati.
Napoleon

Ima istina, koje nisu za sve ljude, niti za sva vremena.
Volter

Živi imaju pravo na obzirnost, o mrtvima treba govoriti samo istinu.
Volter

Samo slabi se ne usuđuju biti pravedni.
Tagore

Ništa na svijetu nije teže od iskrenosti i nema ništa lakše od laskanja.
Dostojevski

Komplimente i uvrede svijeta treba jednako primiti, prvi neka te ne vesele, a drugi ne vrijeđaju.
Seneka

Vidjeti ono što je ispravno, a ne učiniti to, to je nedostatak hrabrosti.
Lao Ce

http://www.mudremisli.com/2009/10/mudre-izreke-2/