VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 11.

Izbor odgovornosti

Većina ljudi koji se obraćaju psihijatrima pate ili od takozvane neuroze ili poremećaja ličnosti. Kao što sam naveo u Putu kojim se ređe ide, ta stanja su u krajnjoj liniji poremećaji odgovornosti. Neurotičar, na primer, preuzima previše odgovornosti, a osoba sa poremećajem ličnosti nedovoljno. Tako su to dva potpuno oprečna odnosa prema svetu i problemima. Kada se ta dva tipa ljudi sukobe sa okolinom, neurotičar automatski preuzima krivicu na sebe, dok osoba s poremećajem ličnosti pretpostavlja da drugi greše.
Čak je i obrazac govora drugačiji kod neurotičara nego kod osobe sa poremećajem ličnosti. Kod neurotičara se uočavaju izrazi kao „ja treba da“, „trebalo bi da“ i „ja ne bih“ koji, donekle, ukazuju da o sebi misli kao o inferiornoj ličnosti i da je ubeđen da uvek gubi putokaz i stalno donosi pogrešne odluke. Poremećena ličnost veoma često u govoru koristi „ne mogu“, „ne bih mogao“, „moram“ i „morao sam“, pretpostavljajući se kao biće koje je ubeđeno da nema moć odlučivanja i da njegovim ponašanjem upravljaju spoljne sile nad kojima on uopšte nema kontrolu.
Do 1950. godine, termin „poremećaj ličnosti“ uopšte nije postojao kao posebna dijagnoza ili kategorija. Većina psihičkih poremećaja spadala je pod neuroze, a neuroze su se delile na dve kategorije: odvojeni ego i sintoni ego. Neuroza sa odvojenim egom je bolest u kojoj se ego bori protiv problematičnog stanja. Pošto osoba nije želela da ostane u takvom stanju, rado je radila na njegovom prevazilaženju. Neuroza sa sintonim egom, s druge strane, odnosi se na stanje u kome ego ne želi čak ni da nazre, a još manje da vidi, postojeće stanje kao problematično.
...
... s neurotičarima se relativno lako radi na psihoterapiji zato što oni preuzimaju odgovornost za svoje teškoće, pa, prema tome, vide sebe kao osobe s problemima. Mnogo se teže radi s ljudima poremećene ličnosti zato što oni sebe ne vide kao izvor svojih problema. Smatraju da svet treba da se menja, a ne oni, pa tako ne priznaju potrebu za samoispitivanjem.
Prema tome, znatan deo egzistencijalne patnje u životu jeste ona koja proizlazi iz razdvajanja – ili odabiranja – onoga za šta smo odgovorni, a za šta nismo, kao i održavanja zdrave ravnoteže između ta dva pola. Očito je da osoba sa poremećajem ličnosti izbegava egzistencijalnu patnju. Ali, dešava se da nije očito da i neurotičar radi to isto. Neurotičar će, polazeći od toga da je za sve sam odgovoran, u krajnjem slučaju, prolaziti više kroz patološku patnju, iako stvarno izbegava egzistencijalnu patnju koju donosi pravljenje izbora, onu vrstu patnje koja prati donošenje odluke.
Problem razlučivanja između onog za šta jesmo, a za šta nismo odgovorni u ovom životu, stalan je problem ljudske egzistencije. Nikada nije u potpunosti razrešen. Moramo stalno da ocenjujemo i utvrđujemo našu odgovornost u promenljivom toku događaja koji čine život. Ne postoji obrazac po kome se to radi. Svaka situacija je drugačija i zato stalno iz početka moramo da određujemo za šta smo odgovorni, a za šta nismo. To moramo da radimo hiljadama puta, skoro do poslednjeg dana života.

Izbori prepuštanja

Disciplina je oruđe za rešavanje životnih problema. Svaka disciplina je neki oblik predavanja. Disciplinovanost u razlučivanju za šta smo odgovorni, veoma je bitna pošto moramo da prođemo kroz egzistencijalnu patnju odlučivanja kada i čemu da se prepustimo, a čemu ne, bilo da su u pitanju naš ego, ljubav, Bog, pa čak i zle sile.
...
Prepuštanje svetlosti moglo bi da se definiše kao prepuštanje izboru koji vrši svest, pa prema tome, oku – spoljašnjem, a posebno unutrašnjem. Zatim sledi izbor da li da se prepustimo ljubavi ili ne, odnosno donesemo odluku da li da se proširimo ili ne. To nije nimalo lako. Ljubav je često veoma tanana i misteriozna. U Putu kojim se ređe ide, definisao sam ljubav kao nečiju želju da se proširi u cilju podsticanja duhovnog razvoja, bilo svog ili neke druge ličnosti. Ovom definicijom želim da pokažem da je ljubav nešto mnogo šire od romanse, braka ili roditeljstva. Kaluđeri i kaluđerice, recimo, nemaju ništa od toga, ali mnogi među njima veliki su zaljubljenici u suštinski smisao sveta.
Mnogobrojni paradoksi dovode u pitanje mitove i opšte mišljenje današnjeg doba. U poglavlju o ljubavi u Putu kojim se ređe ide, vidim da sam morao najpre da pričam o svemu onome što nije prava ljubav (kao romansa, na primer) da bih srušio naše stereotipe. Recimo, svi smo učili da je bolje davati nego primati. Mislim da bi bilo primerenije da kažemo da je isto tako dobro primati kao i davati. Ipak, mnogi ljudi osećaju neurotsku krivicu po tom pitanju i smatraju da moraju da se prilagode kulturološkim ili religijskim idealima o dobročinstvu, što može da izazove više gorčine i otpora nego ljubavi u pravom smislu.
Jedan od razloga što je ljudima teško da primaju jeste taj što se osećaju zloupotrebljeno, kao da zauvek nekome nešto duguju. Na početku braka Lili i ja smo napravili nešto što smo nazvali „banka krivica“. Kad bih uradio nešto umesto Lili, to je značilo da imam novca u banci krivice. Kada bi ona nešto uradila umesto mene, moj račun (moja vrednost) bi padao. Kao i mnogim parovima, i nama je trebalo mnogo godina da se izvučemo iz te gluposti. Neki ljudi, zbog vaspitanja i kulture, smatraju da moraju da odbiju svaki kompliment ili lepu reč. Nesposobnost da se prima ljubav destruktivna je skoro koliko i nesposobnost da se pruža.
Takođe su nas učili da je „ljubav nežna i slatka“, pa, ipak, ponekad moramo da pokažemo ono što se zove grubost ljubavi. Ljubav je često nejasna; ponekad zahteva nežnost, a ponekad ozbiljnost. Istina je da ne možemo da volimo kako treba ako sebe stalno dajemo drugima, a sebi ništa ne pružamo. Ako se i prepustimo ljubavi, ne znači da treba da postanemo otirač. Isto kao što u životu moramo da biramo šta spada u našu odgovornost, tako moramo da odlučimo – i kad se prepustimo ljubavi – kada da volimo druge a kada sebe.
Smatram da je ključ za ljubav rad na samom sebi. Ne možemo da volimo druge ukoliko s ljubavlju ne izgrađujemo sebe. Videćete kod mnogih parova da ljudi pokušavaju u ime ljubavi da izleče i preobrate jedno drugo. Pokušaji da menjamo i preobratimo onog drugog izkazuju sebičnost, nadzor i nedostatak ljubavi, bez obzira koliko mi drugačije mislili. Lili i ja smo morali godinama da radimo da bismo sebe izlečili od potrebe da menjamo jedno drugo i da bismo stigli do one vrste ljubavi koja objedinjuje prihvatanje i razumevanje.
Zbog pogrešnih ubeđenja, mnogi ljudi izjednačavaju ljubav s „rađanjem“; smatraju da treba da urade nešto samo zato što oni sami ili drugi to od njih očekuju. Paradoks je što često baš nerađenje ničega – samo biti ono što jeste, a ne neprimetno usredsređivanje pažnje na ono što radite – predstavlja pristup sa više ljubavi. Za mene, recimo, ništa nije zabavnije od razgovora o teologiji, ali jedna od stvari kroz koju sam ispoljio ljubav bila je da deci ne pričam mnogo o teologiji, jer bih im propovedao na način koji bi im bio dosadan. U mom romanu Prijateljska pahulja, dvanaestogodišnja Dženi pita oca da li veruje u zagrobni život. Njegov odgovor glasi: „Postoje pitanja koja su toliko važna da svako treba sam da smisli svoj odgovor.“ U tom slučaju, neiznošenje sopstvenog mišljenja bio je čin pun ljubavi i poštovanja prema kćerki.
Zatim imamo pitanje predavanja istini, koje je daleko složenije i zahteva više od pukog prihvatanja naučno dokazanih činjenica ili praćenja naučnih metoda u laboratoriji. U knjizi Put kojim se ređe ide naveo sam da je posvećenost realnosti – istini – jedno od četiri osnovna pravila dobrog života. Govoreći o tome, napomenuo sam da ponekad i neotkrivanje dela istine može biti čin ljubavi. Ali, čak i ta trunčica „prevare“ može da bude opasna, pa osećam da moram da dam stroge kriterijume za određivanje tog malog broja prilika u kojima bi moglo da bude dozvoljeno malo bele laži. Činjenica je da je prećutkivanje ključnog dela istine ordinarna crna laž. Takvo laganje ne odražava ljubav, već je odraz mržnje. Svaka trunka takve laži stvara sve veću tamu i konfuziju u svetu. Iznošenje istine – posebno kada zahteva i određenu hrabrost – predstavlja pravi čin ljubavi. Smanjuje tamu i konfuziju, a pojačava svetlost, koja je svetu beskrajno potrebna.
Kada lažemo, obično pokušavamo da izbegnemo odgovornost za svoja dela i bolne posledice koje će ona proizvesti, kako to zamišljamo. Večno sam zahvalan svojim roditeljima što su me još kao malog naučili jedan važan i delotvoran izraz: „Suoči se s muzikom“, u smislu suoči se s posledicama; ne skrivaj; ne laži; živi na svetlu. Premda ima veoma jasno značenje, ja sam tek danas shvatio koliko je to neverovatan izraz. Zašto „muzika“? Zašto bi se suočavanje s nečim što je potencijalno bolno moglo nazvati suočavanje s muzikom kad obično o muzici mislimo kao o zadovoljstvu i nečem lepom? Ne znam da odgovorim na ta pitanja, ali znam kako je nastao taj izraz. Možda reč „muzika“ odgovara u nekom dubljem, mističnom smislu. Jer kada se prepustimo onome što nam poštenje nalaže, mi smo u skladu s realnošću i naš život će, mada nikada bezbolno, postati melodičniji.
Govorio sam o izboru istine, kao da je laž nešto što prvenstveno namenjujemo drugima. Međutim, još lakše lažemo sami sebe. Svakako da te dve vrste nepoštenja pothranjuju jedna drugu u sve bujnijim obmanama. Međutim, dok neke ljude možemo da varamo samo ponekad, naša sposobnost zavaravanja sebe neograničena je. Međutim, i to ima svoju cenu. Samozavaravanje nije čin ljubaznosti ili nežnosti prema sebi. Sasvim obrnuto, on samo doprinosi tami i konfuziji u našem biću, i slaže senke jednu preko druge. Izbor da budete pošteni prema sebi, izbor je duhovnog zdravlja, pa, prema tome, najlepši izbor koji za sebe ikada možemo da napravimo.
U carstvu ličnih ubeđenja, suočavamo se s mnogo složenih izbora koje nauka nije spremna da potvrdi. Ako odlučimo da verujemo da je nešto tačno, da li je to, onda, zbog toga i tačno? Ako jeste, predavanje istini ne bi bilo ništa drugo do prepuštanje sebi. Pošto je Bog sinonim za istinu, odlučujući da se prepustimo Bogu, prepuštamo se istini koja je viša od nas. U knjizi Ljudi laži, napisao sam da, budući da nam je data sloboda izbora, možemo da se prepustimo i pogrešnim stvarima. Takođe sam objasnio da postoje samo dva oblika postojanja: prepuštanje Bogu i dobroti, ili čovekovo odbijanje da se prepusti bilo čemu što je izvan njegove volje, što automatski vodi prepuštanju zlim silama, ili „Ocu laži“. Citirao sam C. S. Luisa: „U univerzumu ne postoji neutralan teren. Svaki kvadratni metar, svaki delić sekunde je ili u rukama Boga ili u rukama njegovog protivnika satane“. Možda smatramo da možemo da stojimo negde između Boga i đavola ne opredeljujući se ni za dobro ni za zlo. Ali „ne birati isto je što i birati“. Hodanje po ogradi između to dvoje na kraju postane nepodnošljivo i odluka o neprepuštanju više ne važi.

Izbor vokacije

Većina ljudi pod pojmom „vokacija“ podrazumeva ono što čovek radi da bi se izdržavao, odnosno nečiju profesiju ili karijeru. Praktično, taj pojam odnosi se na aktivnost koja donosi prihod. Religijska definicija, međutim, mnogo je doslovnija, a opet kompleksnija. „Vokacija“ doslovno znači poziv...
...
...Srednje doba često je vreme kad dolazi do promene u karijeri. Ali, manje se uočavaju duhovna i etička pitanja u vezi s nečijom vokacijom. Da li sam ja, kao naučnik, pozvan da radim na razvoju oružja? Da li sam, kao advokat, pozvan da branim nekoga za koga mislim da je kriv? Da li, kao ginekolog, treba da obavljam abortuse?...
...
...Činjenica da imamo vokaciju ne znači automatski da ćemo je slediti. Isto tako, činjenica da želimo nešto da radimo – čak i da imamo talenta za to – ne mora da znači da je to baš ono što Bog želi da mi radimo.
Neki ljudi odabrani su za brak i porodični život, drugi su pozvani da budu neoženjeni ili, čak, kaluđeri. Bez obzira da li neko veruje ili ne veruje u sudbinu, poziv se često prihvata tek posle snažne ambivalencije...
...
Sasvim je jasno da ispunjenje vokacije ne garantuje sreću – kao u slučaju namučenog umetnika Van Goga – ali često donosi duševni mir kao rezultat ispunjenja. Zato je pravo zadovoljstvo gledati ljudsko biće koje radi ono za šta je stvoreno. Oduševimo se kada vidimo roditelja koji iskreno voli da se bavi decom. Deluje nam kao da se sve uklapa. Isto tako, kada vidimo ljude čiji se posao i način života ne uklapaju u njihovu vokaciju, uviđamo da tu nešto „škripi“. To je velika šteta. Verujem da je božja jedinstvena vokacija za svakoga od nas zasigurno poziv na ličnu sreću, ali ne obavezno sreću koja se meri stereotipnim merilima uspeha...


Skot Pek

RECI: VOLIM TE

Afrikaans – Ek Fhet jou lief
Albanian – Te dua
Arabic – Ana behibek
Armenian – Yes kez sirumen
Bambara – M’bi fe
Bangla – Aamee tuma ke bhalo aashi
Belarusian – Ya tabe kahayu
Bisaya – Nahigugma ako kanimo
Bosnian – Volim te
Bulgarian – Obicham te
Cambodian – Soro lahn nhee ah
Cantonese Chinese – Ngo oiy ney a
Catalan – T’estimo
Cheyenne – Ne mohotatse
Chichewa – Ndimakukonda
Corsican – Ti tengu caru (to male)
Creole – Mi aime jou
Croatian – Volim te
Czech – Miluji te
Danish – Jeg Elsker Dig
Dutch – Ik hou van jou
English – I love you
Esperanto – Mi amas vin
Estonian – Ma armastan sind
Ethiopian – Afgreki’
Faroese – Eg elski teg
Farsi – Doset daram
Filipino – Mahal kita
Finnish – Mina rakastan sinua
French – Je t’aime, Je t’adore
Gaelic – Ta gra agam ort
Georgian – Mikvarhar
German – Ich liebe dich
Greek – S’agapau
Gujarati – Hoo thunay prem karoo choo
Hiligaynon – Palangga ko ikaw
Hawaiian – Aloha wau ia oi
Hebrew – Ani ohev otah (to female)
Hebrew – Ani ohev et otha (to male)
Hindi – Hum Tumhe Pyar Karte hae
Hmong – Kuv hlub koj
Hopi – Nu’ umi unangwa’ta
Hungarian – Szeretlek
Icelandic – Eg elska tig
Ilonggo – Palangga ko ikaw
Indonesian – Saya cinta padamu
Inuit – Negligevapse
Irish – Taim i’ ngra leat
Italian – Ti amo
Japanese – Aishiteru
Kannada – Naanu ninna preetisuttene
Kapampangan – Kaluguran daka
Kiswahili – Nakupenda
Konkani – Tu magel moga cho
Korean – Sarang Heyo
Latin – Te amo
Latvian – Es tevi miilu
Lebanese – Bahibak
Lithuanian – Tave myliu
Malay – Saya cintakan mu / Aku cinta padamu
Malayalam – Njan Ninne Premikunnu
Mandarin Chinese – Wo ai ni
Marathi – Me tula prem karto
Mohawk – Kanbhik
Moroccan – Ana moajaba bik
Nahuatl – Ni mits neki
Navaho – Ayor anosh’ni
Norwegian – Jeg Elsker Deg
Pandacan – Syota na kita!!
Pangasinan – Inaru Taka
Papiamento – Mi ta stimabo
Persian – Doo-set daaram
Pig Latin – Iay ovlay ouyay
Polish – Kocham Ciebie
Portuguese – Eu te amo
Romanian – Te ubesk
Russian – Ya tebya liubliu
Scot Gaelic – Tha gra\dh agam ort
Serbian – Volim te
Setswana – Ke a go rata
Sindhi – Maa tokhe pyar kendo ahyan
Sioux – Techihhila
Slovak – Lu`bim ta
Slovenian – Ljubim te
Spanish – Te quiero / Te amo
Swahili – Ninapenda wewe
Swedish – Jag alskar dig
Swiss-German – Ich lieb Di
Tagalog – Mahal kita
Taiwanese – Wa ga ei li
Tahitian – Ua Here Vau Ia Oe
Tamil – Nan unnai kathalikaraen
Telugu – Nenu ninnu premistunnanu
Thai – Chan rak khun (to male)
Thai – Phom rak khun (to female)
Turkish – Seni Seviyorum
Ukrainian – Ya tebe kahayu
Urdu – mai aap say pyaar karta hoo
Vietnamese – Anh ye‘u em (to female); Em ye‘u anh (to male)
Welsh – ‘Rwy’n dy garu
Yiddish – Ikh hob dikh
Yoruba – Mo ni fe

VINOGRAD

Kad vidje seljaka da sadi vinograd, đavo se obradova i pomisli: “Grožđe će biti moje i opskrbljivaće čitavo moje kraljevstvo. Vinograd će stalno rađati.”

Đavo se približi seljaku zaposlenom oko sađenja pa ga upita:
- Što to radiš?
- Pa, vidiš da sadim vinograd – odgovori mu seljak.
- Zašto? – činio se đavo nevještim.
- Zato što će plodovi loze biti korisni. Grožđu se vesele i mali i veliki, a vino će uveseljavati ljudska srca.
- Ako je to istina, hajde da sadimo zajedno – predloži đavo.

Potom đavo donese jednu ovcu, pa lava, zatim tigra, na kraju svinju i majmuna. Žrtvovao je redom te životinje tako da je njihova krv natapala zemlju i vinovu lozu, a na kraju se miješala u grožđu. Lukavi đavo vrlo dobro je znao šta radi.

Zato i danas kod ljudi koji piju vino prepoznajemo osobine žrtvovanih životinja.

Ako čovjek popije malo vina – dobar je kao ovca, popije li malo više – hrabar kao lav. Pretjera li s pićem, postaje okrutan kao tigar, a ako mu vino postane strast, nalik je svinji koja se valja po blatu, pa tako od sebe napravi majmuna.

Izraelska narodna bajka

Den Gilbert pita: Zašto smo srećni?

SAVJETI KOJI ĆE TE NATJERATI DA SE ZAMISLIŠ

Ne brini o budućnosti. Doduše, možeš i brinuti ali ništa nećeš s tim postići. To je kao da pokušavaš shvatiti teoriju relativnosti dok gledaš špansku seriju.

Čuvaj fotografije iz mladosti po svaku cijenu. Za 20 godina će ti pokazati koliko je pogrešno bilo misliti da ne izgledaš dobro.  

Čuvaj ljubavna pisma. Beskrajno će te obradovati jednog dana kad ih slučajno pronađeš.

Uradi bar jednu stvar svakog dana koja te nervira ili plaši.

Pjevaj iako možda nemaš sjajan sluh za muziku.

Budi obazriv prema ljudima. Budi grub prema onima koji nisu obazrivi prema tebi.

Ne gubi vrijeme na ljubomoru. Tako se samo sa sobom boriš.

Pokušaj pamtiti komplimente koje dobiješ i zaboravljati uvrede.

Budi obazriv prema svom zdravlju. Radi fizičke vježbe. Razgibavaj se.

Ne opterećuj se što trenutno ne znaš šta želiš od života. Umjesto toga, pokušaj da ga živiš i sinuće ti ideja.

Uživaj u svom tijelu i ne obaziri se na to šta drugi misle i govore o njemu. Iskoristi ga maksimalno.

Pleši kad god možeš makar to bilo u pet kvadrata tvoje kuhinje.

Preskoči časopise o ljepoti. To je put za depresiju i pomislićeš da nisi lijep/a.

Upoznaj svoje roditelje jer nikad ne znaš kad ih više neće biti.

Budi nježan prema sestri ili bratu. Oni su tvoja najjača veza sa prošlošću i budućnošću.

Poznanici dolaze i odlaze iz naših života, ali nekoliko pravih prijatelja će uvijek biti tu kad treba. Stavi im do znanja da ih voliš.

Putuj kad god imaš priliku.

Poštuj starije jer ćeš i ti jednom ostariti.

A danas uradi nešto što odlažeš već godinama i koliko god bilo blesavo – uživaj u tome.

***

Vlatko M. Sarčić

Dan Gilbert o našim pogrešnim očekivanjima

BRAJAN TREJSI

Sve se dešava sa nekim razlogom; jer za svaku
posljedicu ili rezultat postoji određen uzrok.

U šta god istinski vjerujete svim srcem
to postaje vaša stvarnost.

Ako želite da promijenite ili poboljšate nešto
u svom životu, morate da počnete tako što
ćete mijenjati unutrašnje aspekte vašeg uma.

Stvar je u tome da ne možete postići cilj izvan
vas sve dok to prvo ne kreirate unutar vas.

Nivo do kojeg ćete napredovati određen je,
uglavnom, nivoom do kojeg želite da se penjete.

Vi postajete nepopravljivi optimista kada
stvarate navike optimizma!

Šta god očekujete sa potpunom sigurnošću,
to postaje vaše sopstveno proročanstvo
koje ćete sami ispuniti.

Svako veliko finansijsko dostignuće predstavlja
zbir više stotina manjih napora ili žrtvi,
koje niko nikada ne vidi, niti cijeni.

Tužno je, ali istinito, da ako samo štedite za kišne dane,
budite sigurni da će kiša uskoro početi da pada.
Ako štedite sa namjerom da potrošite taj novac čim vam
bude potreban, nećete biti ni svjesni kako će vam brzo biti potreban.

Žrtva koju podnosite u kratkoročnom smislu,
jeste cijena koju plaćate da biste obezbijedili
sigurnost u dugoročnom smislu.

Vi ste kao živi magnet; u vaš život stalno privlačite ljude,
situacije i okolnosti koje su u skladu sa vašim dominantnim mislima.

Ne postoji uspjeh bez privremenog neuspjeha.
Prepreke i razočarenja su neminovni i neizbježni.
Vaša sposobnost da pozitivno i kostruktivno
odgovorite na nevolju će pokazati kakva ste vi,
u stvari, osoba.

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 10.

LIČNI IZBOR

Život nije nimalo jednostavan delimično i zbog toga što smo mi u isto vreme pojedinačne ličnosti, članovi porodica i radnih organizacija, kao i članovi društva. Te kategorije prosto su nerazdvojive. Ponekad je, posebno ako želimo nešto od toga detaljnije i dublje da obradimo, potrebno da izvedemo izvesnu proizvoljnu kategorizaciju. Zato mi dopustite da najpre iznesem ono što mislim da je najbitnije za mnogobrojne odluke koje srcem i umom donosimo kao pojedinci.
Kao i uvek, svesnost prethodi odluci, jer bez nje odluke ne bi ni bilo. Prema tome, najvažnija odluka koju donosimo u životu jeste odluka da stalno povećavamo svoju svesnost. Svesnost, međutim, ne olakšava donošenje odluka. Ona, sasvim suprotno tome, samo umnožava mogućnosti.
Da biste na primeru sagledali težinu procesa odlučivanja, razmislite šta bismo mogli da učinimo sa svojim gnevom. U srednjem mozgu nalaze se skupovi nervnih ćelija ili centara koji ne samo da upravljaju našim jakim emocijama već ih i stvaraju. Jedan od njih je i centar za gnev. U knjizi Dalje putem kojim se ređe ide naveo sam da centar za gnev kod ljudi funkcioniše na potpuno isti način kao i kod ostalih živih bića. On je u osnovi granični mehanizam i izbacuje svako drugo biće koje upadne na našu teritoriju. Nimalo se ne razlikujemo od psa koji se bori s drugim psom zalutalim na njegovu teritoriju, osim što je za ljudska bića definicija teritorije ili granice veoma složena i višeznačna.
Mi posedujemo određenu „geografsku teritoriju“ i razgnevimo se kada neko nepozvan uđe na naše imanje i počne da bere cveće. Međutim, mi imamo i „psihološku teritoriju“ i razgnevimo se kad god nas neko kritikuje. Imamo i „teološku“ ili „ideološku“ teritoriju i spremni smo da se razgnevimo kada neko kleveta naš sistem ubeđenja, čak i kada nam je osoba koja o tome prosuđuje potpuno nepoznata i govori u mikrofon na daljini od nekoliko hiljada milja.
Pošto se naš centar za gnev stalno pali, premda često potpuno nepotrebno – ponekad na osnovu zamišljene, a ne stvarne povrede prostora – treba da budemo prilagodljiviji po pitanju situacija koje lako provociraju našu ljutnju. Moramo da naučimo kako sve možemo da savladamo gnev. Ponekad treba da pomislimo: „Stvarno se ljutim zbog gluposti. Pogrešio sam.“ Ponekad bi, opet, trebalo da zaključimo: „Ova osoba zalutala je na moju teritoriju, ali to je bilo sasvim slučajno, pa nema nikakvog razloga da se zbog toga bunim.“ Ili: „Povredila je moju teritoriju, ali to nije ništa. Ne zavređuje moj bes.“ Ipak, može da se dogodi da tek nakoliko dana kasnije shvatimo da je neko zaista ozbiljno povredio naš prostor. Tada bi možda trebalo da odete kod te osobe i kažete joj: „Slušaj, moramo ovo ozbiljno da raspravimo.“ Ponekad, opet, treba odmah da se razgnevite i izgrdite tu osobu na licu mesta.
Kao što vidite, ima najmanje pet načina na koje možete da reagujete kad ste ljuti. Ne samo da treba da ih upoznamo već moramo da naučimo koja je reakcija najprimerenija datoj situaciji. To zahteva izuzetnu svesnost o onome što se dešava i u nama i van nas. Nije nikakvo čudo što ljudi retko nauče kako da usmere gnev pre tridesetih ili četrdesetih godina, a mnogi nikada ni ne nauče da ga konstruktivno usmere.
U stvari, prava je sposobnost naučiti kako se rešavaju svi problemi i životni izazovi na konstruktivan način, a to je neophodno za duhovni razvoj. Oni koji ne žele da napreduju, u krajnjem slučaju, samodestruktivni su.

Mudra nasuprot glupoj sebičnosti

Da bismo se razvijali, moramo da naučimo da razlikujemo (samo)konstruktivno od (samo)destruktivnog. Svojim pacijentima, dok sam se bavio praksom, zabranjivao sam da posle pete seanse koriste reč „nesebičan“. Iz toga bi zaključili da sam ja krajnje sebičan čovek koji nikome nikada nije ništa učinio. Dok sam zalivao cveće, nikada mu nisam govorio: „Gledaj, cveće, šta za tebe radim. Moraš da mi budeš zahvalno.“ Zalivao bih ga samo zato što volim lepo cveće. Na isti način, ako nešto uradim za svoje dete, to je zato što želim sliku o sebi kao dobrom ocu i poštenom čoveku. Pošto želim da sačuvam te dve slike jednu pored druge, veoma često moram da radim i ono za šta možda nisam raspoložen. Pored toga, mnogo volim slatku decu.
Tačno je da mi retko radimo nešto od čega nemamo neku ličnu korist, bez obzira koliko malu ili beznačajnu. Davanje priloga za sirotište pomaže mi da se dobro osećam. Neko ko izjavljuje da se „žrtvovao“ i napustio dobro plaćen posao sa srednjom školom da bi studirao prava i tako postao „korisniji društvu“ i sam ima koristi od toga. Žena koja se „žrtvuje“ i ostaje kod kuće da bi podizala decu zato što „veruje u porodicu“, ima i neku ličnu korist od te odluke. Kad pogledamo kaluđere i kaluđerice, možemo da pomislimo: „Bože, kako su nesebični. Čega su se oni sve odrekli: seksa, porodičnog života, privatne imovine, pa čak, na neki način, i upravljanja nad svojim životom.“ Međutim, oni su u manastirima iz čisto ljudskih sebičnih razloga, Oni su odlučili da je za njih to najbolji put ka radosti.
Prema tome, sebičnost nije uvek jednostavna stvar. Obično sam od pacijenata tražio da mi objasne razliku između puta mudre sebičnosti i puta glupe sebičnosti. Na putu glupe sebičnosti čovek pokušava da izbegne svaki bol. Na putu mudre sebičnosti čovek pokušava da razluči koji su bol ili patnja, posebno emocionalna, delatni, a koji razarajući. Budući da mnogo pišem o bolu, patnji i disciplini, može se pomisliti da sam osoba koja obožava bol. To nije tačno. Ja obožavam radost. Ne vidim nikakvu vrednost u razarajućoj patnji. Ako imam glavobolju, obično najpre uzmem aspirin. Za mene bol nema nikakvu vrlinu. Ne vidim nikakvu vrednost u razarajućoj patnji. S druge strane, u životu ima i onih vrsta patnji koje mogu da nas nauče mnogim konstruktivnim stvarima.
Više mi se dopada da umesto reči „konstruktivan“ i „nekonstruktivan“ koristim reči „egzistencijalan“ i „neurotičan“. Egzistencijalna patnja sastavni je deo života i ne može lako da se izbegne. Tu recimo spadaju patnja koju sobom nose odrastanje i učenje da bi se postalo nezavisna ličnost; patnja koja prati učenje kako da ostanemo nezavisni među tolikim uslovljenostima; patnja vezana za gubitak i odustajanje; patnja vezana za starost i umiranje. Iz svih tih patnji možemo puno da naučimo. Neurotska patnja je emocionalna patnja koja nije sastavni deo postojanja. Razarajuća je i nepotrebna. Ne samo da ne podstiče naše postojanje već ga otežava. Neurotske patnje moramo što pre da se oslobodimo. Ona predstavlja ogroman višak prtljaga... Pre pedeset godina, kada su Frojdove teorije doprle do inteligencije (i pogrešno protumačene, što se tako često dešava), bilo je mnogo avangardnih roditelja koji su, saznavši da osećanje krivice ima veze s neurozom, odlučili da gaje decu potpuno oslobođenu osećanja bilo kakve krivice. Takvo vaspitanje jako je loše za dete. Naši zatvori prepuni su ljudi koji su u njih dospeli zato što nemaju osećanje krivice, ili ga bar nemaju u dovoljnoj meri. Za život u društvu neophodno je izvesno osećanje krivice, i njega zovem esencijalna krivica. Moram da naglasim da preveliko osećanje krivice ne samo da ne podstiče naše bitisanje već ga i otežava. Neurotska krivica potpuno je nepotrebna i samo nam uskraćuje radost i vedrinu.
Uzmimo još jedno bolno osećanje: brigu. Iako može da nanese bol, ona nam je u određenoj količini neophodna za pravilno bivstvovanje. Recimo, ako treba da održim govor u Njujorku, mogu da brinem kako do tamo da stignem, pa će me moja zabrinutost naterati da pogledam geografsku kartu. Kad ne bih bio zabrinut, možda bih tek tako krenuo i stigao u Kvebek. U međuvremenu bi u Njujorku stotinu ljudi čekalo da čuje moj govor. Prema tome, za dobro bitisanje, potrebna nam je izvesna zabrinutost – i to ona vrsta koja nas tera da pogledamo u geografske karte.
Moram još jednom da naglasim da briga može da bude preterana i da tada koči naš razvoj. Recimo, mogao bih da pomislim: „Mogla bi da mi pukne guma ili da doživim saobraćajnu nesreću. Po putevima oko Njujorka vozi se neverovatno brzo. Čak i da uspem da stignem do mesta na kome treba da održim predavanje, verovatno neću moći da nađem mesto za parkiranje. „Ljudi u Njujorku, žao mi je, ali u pitanju je viša sila.“ Ovakva vrsta fobične zabrinutosti, koja samo ograničava nečiji razvoj očito je neurotska.
Mi smo po svojoj prirodi bića koja izbegavaju bol. Koliko bi bilo glupo da se radujemo svakoj patnji, isto toliko je glupo i da pokušavamo da izbegnemo svaku patnju. Jedan od osnovnih izbora u životu jeste izbor između mudre sebičnosti i pokušaja da se izbegnu svi problemi, odnosno glupe sebičnosti. Da bismo mogli da se odlučimo za jedan od tih dvaju puteva, moramo da sagledamo razliku između neurotske i egzistencijalne patnje.
Kako sam napisao u Putu kojim se ređe ide, život je težak zato što se sastoji od niza problema, a suočavanje s problemima i njihovo rešavanje bolan je proces. Problemi, u zavisnosti od prirode, u nama izazivaju mnogobrojna neprijatna osećanja: frustraciju, žaljenje, tugu, usamljenost, krivicu, gnev, strah, zabrinutost, teskobu ili beznađe. Bol izazvan takvim osećanjima može da bude jak koliko i fizički bol. Zapravo, upravo zbog tog bola koji nam nanose događaj ili prilika, mi ih i nazivamo problemima. Problemi zahtevaju hrabrost i mudrost. Problemi su sečivo kojim se pravi razlika između uspeha i neuspeha. Mi se duhovno i razvijamo samo zahvaljujući problemima.
Izbor – nezadovoljavanje životnih potreba po cenu samog života – podrazumeva da ćemo najčešće gubiti. Većina ljudi pokušava da zaobiđe probleme umesto da prođe kroz patnju. Težnja ka izbegavanju problema i emocionalne patnje koja ih prati jeste primarni uzrok svih psihičkih bolesti. A, pošto su svi ljudi skloni da to rade, u manjem ili većem obimu, većina i nije potpuno mentalno zdrava. Oni najzdraviji spoznaju da ne treba da se plaše problema i da im se, takoreći, raduju. Premda niko ne može da nam sigura da ćemo pobediti svaki put kad naiđemo na problem u životu, mudri znaju da samo kroz bol u suočavanju s problemom i njegovim rešavanjem dolaze do spoznaje i razvijaju se.

Skot Pek

BUDI NAJBOLJI ŠTO MOŽEŠ BITI

Ako ne možeš da budeš bor na vrhu brijega,
ti budi žbun na dnu doline,
ali budi onda najljepši žbun na dnu doline.
Budi žbun ako ne možeš biti drvo.

Ako ne možeš biti žbun, budi trava,
budi put i usreći nekoga.

Ako ne možeš biti štuka, budi grgeč.
Ali budi najživlji grgeč u jezeru.

Ne možemo svi biti kapetani,
neko mora biti i posada.

Postoji težak i postoji lak posao.

Ali svi moramo izvršavati svoje zadatke.

Ako ne možeš biti autoput, budi puteljak,
Ako ne možeš biti sunce, budi zvijezda.
Nije veličina ono zbog čega pobjeđujemo ili gubimo.

Već smo veliki ako smo najbolji što možemo biti.

Daglas Malok

LEGENDA O TRI MUŠKARCA

Jedna legenda govori o tri muškarca, koji su nosili svaki po dvije vreće. Ali teret nisu osjećali jednako. Vreće su im, jedna sprijeda a druga straga, visile obješene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali prvog čovjeka šta ima u vrećama. Odgovorio je: – Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih prijatelja, sve životne radosti – u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći sprijeda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mislim šta ću. Stalno sam s njima, i mislima i osjećajima. Stalno radim na njima.

Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unazad, mučio se nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čovjeka upitali isto. Rekao je: -U vreći sprijeda nosim moja dobra djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži moje greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške.

Treći muškarac je odgovorio: – Na prednjoj vreći napisao sam riječ “dobrota”. Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju naprijed. A vreća na leđima ima natpis “loša sjećanja” i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvijek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu.

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 9.

Odvikavanje i prilagodljivost 

...   

Zrelo mentalno zdravlje zahteva prilagodljivost. Moramo da budemo spremni za neprekidnu borbu – uvek iz početka – da uspostavimo ravnotežu između oprečnih potreba, ciljeva, dužnosti i odgovornosti. Suštinu poretka ujednačavanja čine odvikavanje i „odustajanje“ od nečega da bismo prihvatili novo saznanje.
Premda može da izgleda čudno što se, da bi se izbegao bol zbog odustajanja od dela sebe, odabira stagnacija a ne prilagodljivost, to je sasvim razumljivo s obzirom na dubinu emocionalnog bola koji to sa sobom nosi. Odustajanje od dela sebe, uglavnom je najbolnije ljudsko iskustvo. Bol može da bude užasno iscrpljujući jer kada odustajemo od delova sebe, gubimo i neke svoje lične osobine, duboko usađene i naučene obrasce ponašanja, ideologiju, pa čak i način života. Ipak to su najvažniji oblici odustajanja potrebni onome ko putuje jako daleko u životu ka sve većoj zrelosti i duhovnom razvoju. Kao i kod svakog odustajanja, najveći strah donosi bojazan da ostanemo potpuno prazni. To je egzisencijalistički strah od ništavnosti, strah da se svedemo ni na šta. Iako prelazak s jednog načina na drugi predstavlja smrt starog načina, on obezbeđuje prostor za rađanje novog.
Prosto ne mogu da opišem koliko su te faze umiranja značajne za proces brisanja starog i učenje novog. Kroz njih sasvim rutinski prolaze ne samo pojedinci već i grupe i čitavi narodi...
...
Da bismo naučili nešto novo, često iz sebe moramo da izbacimo staro. To može da bude i pojedinačni i grupni proces. U knjizi Drugačiji bubanj to opisujem na izvesnom stadijumu kao „ispraznost“, jednu od faza u stvaranju zajednice. Tamo kažem da grupa koja prolazi kroz fazu „ispraznosti“ – najkritičniju fazu svog učenja – čitavom svetu izgleda kao organizam koji prolazi kroz samrtne muke. Taj period može da bude bolan do iscrpljenosti. To je takođe i razdoblje u kome se grupa posvećuje spoznaji, odnosno odvikavanju od onoga što smeta, što je zastarelo i ne može da opstane.
Dok prolazimo kroz bol, bilo individualno ili grupno, prati nas osećanje da je taj bol neprolazan. Međutim, u životnom ciklusu uvek postoji mogućnost za obnavljanje. Nada je temelj za ponovno rađanje, koje može da usledi posle smrti i promene. Prema tome, kada se to obradi, posle faze depresije neminovno sledi faza prihvatanja. Neko me je na jednom predavanju upitao da li i dugogodišnji brakovi prolaze kroz iste faze. Odgovor je bio potvrdan. U početku, kada se pojave prve nesuglasice između partnera, prva reakcija jeste pokušaj poricanja tih nesuglasica i prolaznosti ljubavi. Kada to više ne možemo da odričemo, ljutimo se na supružnika što se razlikuje od nas. Kada shvatimo da to nije donelo nikakvo poboljšanje i da se supružnik nije izmenio, na ovaj ili onaj način pokušavamo da se nagodimo: „Ja ću se izmeniti na ovaj način, ako se ti promeniš na onaj.“ Kada ni to ne ide, skloni smo depresiji i opstanak braka je neizvestan.
Ali ako možemo tu da se zaustavimo – često na višegodišnji period, kao u slučaju mog braka koji traje skoro dvadeset godina, na kraju naučimo kako da prihvatimo svog supružnika i ostvarimo, kao što smo Lili i ja to uspeli, odnos koji je mnogo bolji nego romantična ljubav. Mnogi ljudi izgleda smatraju da brak koji prolazi kroz te faze nije uopšte dobar brak, pošto dugi odnosi moraju da budu bez ikakvih problema. To je, zapravo, osnovna iluzija koju moramo da prevaziđemo. Pamtim ženu koja mi je rekla: „Skoti, veoma mi se dopala knjiga U potrazi za kamenčićima, ali je tako tužna.“ Nisam bio sasvim siguran šta je mislila pod tim „tužna“, ali pretpostavljam da je mislila da je tužna zbog toga što je smatrala da brak ne bi trebalo da prolazi kroz krize o kojima sam u toj knjizi pisao. Ipak, mislim da je U potrzi za kamenčićima krajnje uspešna knjiga. Uprkos svim padovima i usponima, preko gubitka iluzija i ponovnog rađanja poverenja i prihvatanja, kroz koje smo Lili i ja prošli, stekli smo stepen razumevanja koji nijedno od nas dvoje nije moglo ni da zamisli.
Tako posle faze umiranja sledi faza ponovnog rađanja koja u početku može da bude isto tako bolna kao i umiranje. U prvom poglavlju naveo sam da je veliki broj mojih pacijenata prošao kroz „terapeutsku depresiju“ kada je stari način postao neodrživ, a novi nemoguće težak, kada nisu mogli nazad, a nisu bili spremni da idu napred jer je novi put izgledao neverovatno riskantan...
Ali, učenje je avantura. Donekle moramo da budemo skloni pustolovini, jer ona vodi u nepoznato. Ako uvek znamo kuda tačno idemo, kako se tamo stiže i šta ćemo videti ili doživeti na putu, to nije nikakva avantura. Sasvim je ljudski – i mudro – plašiti se nepoznatog, osećati bar trunku straha prilikom upuštanja u avanturu. Ali, samo kroz avanturu možemo da naučimo mnogo toga značajnog, kao, recimo, gde smemo da se izložimo novom i nepoznatom.

...

Nikada ne mogu dovoljno da se načudim što veoma mali broj ljudi uopšte zna šta je to hrabrost. Uglavnom se misli da je to odsustvo straha. Odsustvo straha nije hrabrost, odsustvo straha je neka vrsta oštećenja u mozgu. Hrabrost je sposobnost da se ide napred uprkos strahu, ili uprkos bolu. Kada preuzmete taj korak, otkrićete da prevazilaženje straha ne samo da vas čini jačim bićem već je to i veliki korak ka zrelosti.
U knjizi Put kojim se ređe ide nisam definisao zrelost, ali sam opisao izvestan broj nezrelih ljudi. Čini mi se da je za nezrele ljude najkarakterističnije to što idu okolo i žale se da život ne ispunjava njihove zahteve. S druge strane, relativno mali broj zrelih ljudi karakteriše ono što oni smatraju za mogućnost da se zadovolje njihovi životni zahtevi. Zapravo, kada shvatimo da sve što nam se događa ima za cilj da nas nauči onome što treba da znamo na svom životnom putu, počinjemo na život da gledamo iz potpuno drugačijeg ugla.
...

Vrednosti i izbori učenja

U našem učenju tri faktora imaju najvažniju ulogu. To su gledište, temperament i vrednosti. Iako su oni međusobno povezani, ali ipak mogu da se razdvoje, svaki sam za sebe predstavlja vrednu i nezavisnu komponentu učenja.
...
Teško može da se odredi u kolikoj meri se gledište stiče, a koliko je urođeno, ali je sasvim sigurno da ga pothranjuje sredina u kojoj čovek živi. Svako ima teškoća s „gledištem“ u onim sferama u kojima ne razmišlja dobro ili o kojima nema lepo mišljenje. Skloni smo da bolje učimo ono prema čemu imamo pozitivan stav. Na primer, što se više plašite – ili smatrate da treba uvek da se branite ili štitite – teže ćete spoznati određeni predmet ili iskustvo. Prema tome, spoznaja sopstvenih stavova i njihovo preispitivanje čine deo učenja. To, sasvim normalno, ne možemo da radimo sve vreme...
Temperament se odnosi na biološki deo naše ličnosti. On je u našim genima. Upravo zbog toga roditelji i svi koji veliki deo vremena provode s decom, čak i sasvim malom, mogu prilično tačno da ocene i predvide kako će svako dete reagovati u određenim situacijama. Još uvek je pod znakom pitanja da li se temperament neizbrisivo gradi do određenog perioda starosti ili se donosi rođenjem.
Vrednosti su osobine za koje smatramo da su važne. A one koje smatramo za važnije od ostalih utiču na izbor i opcije u životu. Pošto ne možemo da naučimo sve što tu postoji, neprestano nailazimo na problem donošenja odluka, koje se prvenstveno zasnivaju na onome što najviše cenimo. Prema tome, u životu moramo da izaberemo šta ćemo da učimo – ako smo uopšte odlučili da učimo. Parafraziram reči Idriza Šaha, muslimanskog sufiste koji je rekao: „Nije dovoljno samo proučavati. Čovek mora najpre da odredi šta da proučava, a šta ne, kada da proučava, a kada ne, i s kim da proučava, a s kim ne.“
To važi ne samo za sistematsko akademsko učenje već i za životno iskustvo i izbor onoga čemu posvećujemo vreme i pažnju. Idriz Šah je delimično dotakao i pitanje prioriteta. Najveći deo svog vremena za molitvu upravo posvećujem pokušaju da izdvojim prioritete. Neka od tih preimućstava odnose se i na to šta da proučavam, a šta ne. Ipak, verovatno je od svih izbora najvažnije spoznanje sopstvenih vrednosti. Na primer, pokazalo se da je integritet vrednost koja je visoko na listi prioriteta. Iz Puta kojim se ređe ide može se primetiti da su posvećenost realnosti ili istini i prihvatanje odgovornosti sledeće vrednosti koje su za mene primarne. Veoma blizu prihvatanju odgovornosti jeste i odluka da prihvatim bol koji donosi spoznaja.
Posvećenost istini jeste deo moga bića kao naučnika. Ono što mi zovemo naučna metoda jeste puka serija pravila i postupaka koje smo tokom vekova usvajali da bismo pobedili svoju veoma ljudsku sklonost da se zavaravamo. Tu metodu primenjujemo zato što smo posvećeni nečemu što je više od našeg trenutnog intelektualnog i emocionalnog zadovoljstva, odnosno istini. Nauka je, prema tome, aktivno predavanje višoj sili (osim, svakako, u slučajevima kada se ego naučnika ispreči na putu traženja istine). Pošto verujem da je Bog sama suština naše više moći – Bog je svetlost, ljubav, istina – sve što teži tim vrednostima sveto je. Tako je nauka, premda ne može da odgovori na sva pitanja, sveta delatnost, ako se pravilno primenjuje.
...
U učenju celine, moramo da budemo spremni za androgeniju, da obuhvatimo i ženske i muške komponente. Od nas se očekuje da budemo celoviti ljudi. Reči „zdravlje“, „celovitost“ i „svetost“ na neki način imaju isprepletano značenje. Naš sveti psihološki zadatak – naročito u drugoj polovini života – jeste da što potpunije izrazimo svoje potencijale kao ljudska bića, da budemo najbolji što možemo. Da bismo postali celoviti, moramo da koristimo svoje neizražene sposobnosti koje možemo da spoznamo i razvijemo, ali obično uz veliki trud. Takođe nam je potrebna zrelost da bismo radili na svojim slabim stranama.
...
... Ako čovek želi da postane celovita osoba, najzdravije i najvažnije je da radi na svojim slabim stranama.

Učenje iz uzora (model uloga)

Odnosi sa drugima i učenje iz njih mogu da budu jedan od najvećih darova u životu. Srećom, modeli uloga pomažu nam da lakše učimo. Pošto smo dobri slušaoci i dobro opažamo, možemo da izbegnemo zamke koje je neko drugi već otkrio na putu kojim sada mi idemo. Međutim, moramo mudro da biramo koga oponašamo, zato što modeli uloga ponekad mogu da budu i štetni. U detinjstvu, jedan od puteva učenja, i dobrog i lošeg, jeste preko roditelja, kao prvih uzora. Kada odrastemo, imamo priliku da sami biramo uzore. Možemo da se odlučimo za dobre modele uloga, ali da na odgovarajući način koristimo i negativne uzore, kao primer onoga šta ne treba da radimo.
...
... kad uči od drugih, čovek mora dobro da zapaža nijanse na osnovu kojih može da napravi razliku između dobrog i lošeg učitelja. Pošto ne uspevaju da uoče tu razliku, kod mnogih ljudi razvija se neuroza ako su imali loše uzore, a smatraju da moraju da se ponašaju na isti način kao njihovi roditelji ili druge osobe koje su na njih uticale...

Skot Pek

JUTRA SA LEUTARA

Ljubomoran čovjek nikad nema sreće u ljubavi.

Samo ljudi izuzetnih vrlina ne jure za društvom i mogu da žive usamljeni.

Sujetan čovjek ne traži da ga cijenite nego da mu se divite.

Najgori su oni ljudi koji vjeruju da sva svoja osjećanja treba otvoreno pokazivati svakome.

Ka razočarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, a ne prema njihovom intelektu; jer je razočarenje uvijek bliže krvi i osjećanju nego duhu i pameti.

Prosvijećen čovjek ne može istinski voljeti svoju otadžbinu ako njome vladaju tirani, a ne može ni mrziti tuđu zemlju, ako u njoj gospodare slobodni zakoni.

Spokojstvo znači simbol apsolutne ljepote.

Ljudi mrze ne samo onog koji je od njih bolji ili gori, nego još više onoga koji je od njih drukčiji; što znači da mržnja nema kraja.

Spokojstvo se jedino postiže samoodricanjem, bježanjem od samog sebe, pribjegavanjem nečemu višem nego što smo mi sami.

Nikad čovjek nema toliko na pameti da nešto važno ili dobro kaže drugim ljudima, koliko uvijek ima na umu da sebe predstavi važnijim nego što je u stvari. Sujetan čovjek , to je onaj koji želi da sebi dadne izgled baš onakvog kakav nije.

Za iskrenost prema sebi, koja čovjeka nikad ne bi zavela na stranputicu, potrebna je prije svega jedna urođena hrabrost, snaga karaktera, ukus za načine, ideja o životu i ljubav za druge ljude.

Čovjek koji mrzi ljude, mrzi i istinu; i obratno; ko mrzi istinu, taj je neminovno i čovjekomrzac. Ljubav nekoga čovjeka za njegove prijatelje jeste i najsigurnije mjerilo za hiljadu njegovih drugih osjećanja. Čovjekomrzac je netrpeljiv u svim svojim odnosima prema društvu. Čovjekomrzac se najprije prokaže time što vjeruje da je uvijek on jedini koji ima pravo. Ali je on zato i prvi koji odmah povjeruje u jednu zabludu i u jedan porok. On je nepravedan u svemu što radi…

Jovan Dučić

TRI SAVJETA

Jednom je neki lovac namjestio zamke za životinje. Već sljedećeg dana u jednoj od zamki pronađe malog vrapca. Kad ga je htio ubiti, vrabac nekim čudom progovori:

“Ej, lovče. Do sada si jeo samo ovce i još uvijek nisi sit, a ja težim koliko i tri dukata. Ako me pustiš udijeliću ti tri savjeta.
Prvi još dok sam u tvojoj ruci, drugi kad budem na krovu one kuće tamo, a treći savjet ćeš dobiti sa onog stabla pored kuće.”

“Slažem se”, reče lovac i vrabac mu dade prvi savjet:

“Ako je nešto nemoguće, ne vjeruj nikom ko tvrdi suprotno.”

Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savjet:

“Ne nerviraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak.”

Onda vrabac nastavi: “Progutao sam biser težak deset dukata. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata.”

Lovac se rastuži i bi mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:

“Zar ti nisam rekao da se ne nerviraš zbog prošlih stvari, pogotovo zbog nečega što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sam težim tri dukata?”

Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savjet.

Vrabac će na to:

“Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći?”

…te odleti kud ga krila nose

***

Davati savjete glupom i nerazumnom sanjaru znači sijati sjeme u škrtu zemlju. Nema zakrpe koja će zakrpiti rupu gluposti i neznanja. Ti koji daješ savjete, ne sij sjeme svoje mudrosti na zemlju neplodnu!

BEZ PRENOĆIŠTA

Rekla si ”pojeli smo
poslednje smokve”
na polovini, polovine
gde se noć i dan tajno
ljubakaju a mudra lipa
skida petu zvezdu za
zadnji put među
prorocima.

Ja sam gledao svoj tamnoliki
odraz u ogledalu,
ti ruke kojima si već lovila
reči u pokušaju da
zazvuče.
i nismo bili spremni na
poklanjanje nečeg
posebno jedno drugom.

Svet je počeo da se
smanjuje, komada i lomi
na mala ostrva, gde
je svako za sebe gradio
zakone isključujući
sećanja i mogućnost da
mogu doći gosti,
žene su nosile šarene
haljine i blage osmehe
u bojama suncokreta.

Nikada nismo porasli
dovoljno da bi zbrojali
godine koliko puta smo
prošli kroz sklopljene
skazaljke sata
i ništa nismo nazivali
sudbinom u preciznom
proračunu trenutaka
koji se ne ponavljaju.

Sada pada perje od
sunca na šume davno
zaleđene gluvoćom,
slika je lepa ali kasni,
ne postoji više niko da
je zabeleži…do neke
buduće slučajnosti,
gde ćemo stajati
zagrljeni u tami noći
koja sija……bez prenoćišta….

Gorica Margo Maldini

MISLI ZA MOZGANJE

Pred svima nama je samo jedan put: nije ga teško naći, ali je veoma teško održati se na njemu. – Ostrovski

Treba se uspraviti da bi bio veliki – da bi bio mali dovoljno je da budeš onakav kakav si. – Mirabo

Zlatno je pravilo da nema zlatnog pravila. –Džordž Bernard Šo

Ko ne zna da se pretvara, ne zna ni da vlada. –Luj XIV

Promisli jedanput prije nego što daješ, dvaput prije nego što primaš, hiljadu puta prije nego što zahtijevaš. – Servantes

Teže je prikrivati osjećanja koja imamo, nego glumiti osjećanja koja nemamo. – La Rošfuko

Dan hvali poslije zalaska sunca, mač poslije bitke, ženu poslije smrti, kolač poslije probanja, a psa uvijek. – London

Javno isticanje svoje skromnosti najnepodnošljivija je od svih sujeta. – Ostrovski

Kad se ljudi slažu sa mnom, uvijek imam osjećaj da sam negdje pogriješio. – Hemingvej

Prema velikim ljudima treba se odnositi kao prema vatri: ni suviše blizu, da se ne bismo opržili, ni suviše daleko da se ne bismo smrzli. – Molnar