ŽELIM

Želim da me saslušaš bez osuđivanja. 
Želim tvoje mišljenje, a ne tvoj savjet.
Želim da mi vjeruješ bez ikakvih očekivanja.
Želim da mi pomogneš, a ne da odlučuješ umjesto mene.
Želim da brineš o meni, a da me ne gušiš.
Želim da vidiš mene, a ne sebe u meni.
Želim da me zagrliš, a ne da me udaviš.
Želim da me ohrabruješ, ne da me opterećuješ.
Želim da me podržavaš, ali bez crnih slutnji.
Želim da me zaštitiš bez laži.
Želim da mi se približiš bez nametanja. 
Želim da znaš sve što ne voliš o meni, a ipak da to prihvatiš bez želje da me mijenjaš. 

Želim da znaš da svakoga dana možeš računati na mene…Bezuslovno.

Horhe Bukaj

OPASNOST VJERE

Ako hoćeš da promijeniš kvalitet svog života, provjeravaj sve u praksi, i ono što otkriješ biće tvoje postignuće. Ma šta da ti neko kaže, uvijek provjeri sam za sebe. Sve ono u šta vjeruješ samo će ti pomoći da protraćiš život u neznanju. Rad na sebi je put provjere, ne put vjere.

Put počinje posmatranjem. Ali bitno kako ćemo to formulisati, nego da li ćemo zaista praktikovati posmatranje. Ljudi vole da pričaju, ali ne i da rade. Put je praksa, ne priča o delanju. Ako pažljivije pogledaš, nikakvo trajno “ja” ne postoji. Pod trajnim “ja” podrazumijevam “ja” koje je nezavisno od spoljašnjih okolnosti. Ako mi okolnosti diktiraju koju vrstu ‘ja” treba da primijenim ili da osjetim, to je dokaz da povrh sve moje mehaničnosti nema nikakvog “ja”. Skupno ime za sva ta “ja” je “ličnost”.

“Ličnost” je slučajni proizvod situacionih uslovljavanja, pa zato i kažemo da smo dobri ili loši zbog ovih ili onih životnih okolnosti. Individualnost je samo prazan pojam, sentimentalnost našeg zavaravanja. “Individuus” je latinska riječ čije je značenje “nepodijeljenost”. Samim tim, individualnost označava autentičnu psihološku homogenost – koja ne postoji!

Čovjek još uvijek nema individualnost; to ne znači da ne može da je ostvari. Proces individualizacije je proces depersonalizacije. Ako mislimo da je specifičnost naše mehaničnosti – individualnost, onda je nikada nećemo ostvariti, jer će nas vjera u sopstvenu dovršenost spriječiti da pristupimo dovršavanju.

Čovjek nije dovršen, i ako povjeruje da jeste, unutrašnja evolucija se prekida. Pošto nemamo hrabrosti da se suočimo sa činjenicama, vjera dodatno pogoršava ionako nezavidnu situaciju. Jedan jedini trenutak posmatranja dovoljan je da nam uništi iluziju dovršenosti. Nama je ipak lakše da vjerujemo, jer vjera je uspavljujuća. Opasnost vjere je u tome što nam ona prividno olakšava život. Posmatranje je teško jer rasanjuje, a osim toga, anestetik vjerovanja tada prestaje da deluje! Viđenje činjeničnog stanja stvari ne može te ostaviti ravnodušnim. Tada moraš nešto da učiniš sa sobom. Ne sa svijetom, nego sa sobom.

HLJEB I MASLAC

Pekar u selu je kupovao maslac od obližnjeg seljaka. Jednog je dana izvagao količinu kupljenjog maslaca i ustanovio da je seljak smanjio količinu kupljena maslaca iako mu je zaračunao istu cijenu. I tako je pekar optužio seljaka za prevaru.

Na sudu je sudija upitao seljaka:

“Imate li provjerenu vagu i tegove?”

“Nemam”, odgovorio je seljak

“Pa kako onda mjerite količinu maslaca kojeg prodajete?”

Seljak je odgovorio:

“Kad je pekar počeo od mene kupovati maslac smatrao sam da bih trebao od njega kupovati hljeb. Počeo sam koristiti njegov hljeb od pola kilograma kao teg za moju vagu, kad sam vagao maslac. Ako je težina mog maslaca manja, onda je za to kriv pekar.”

Biblijska pouka:

Matej 7:2; Jer kako budete sudili, onako će se i vama suditi, kako budete mjerili, onako će se i vama mjeriti.

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 6.

Svest i kompetentnost

Mada možemo da podstičemo različite sposobnosti i talente koji nam omogućuju da ispunimo životne zahteve ili razvijamo veštinu rešavanja problema, opšta kompetentnost daleko je kompleksnija. U vezi s razvojem svesti, ona je više nego puko ovladavanje osnovnim veštinama za preživljavanje, učenje o uređenju stvari ili izvanredna memorija. Prava kompetentnost više se odnosi na razvijanje mudrosti nego na sticanje samog znanja. Ona podrazumeva težnju ka psihičkoj i duhovnoj zrelosti, koja daje pravu snagu ličnosti.
Mnogi ljudi umeju da kuvaju bez recepta ili da poprave motor bez priručnika; ili imaju briljantnu memoriju koja im omogućuje da se brzo sete kako treba da reaguju u određenim situacijama. Međutim, zbog nesposobnosti ili nespremnosti da se razmišlja šire ili da se kreativno rešavaju raznovrsne situacije, može da se dogodi da oni ne uspevaju da reše probleme koji se ne uklapaju u poznate obrasce...
...
Dok sam se bavio psihoterapijom, redovno bih pacijentima govorio: „U psihoterapiji nije po sredi sreća; posledi je snaga. Ne mogu da vam garantujem da ćete nakon terapije biti bar trunku srećniji. Mogu samo da vam jamčim da ćete postati sposobniji... Međutim, u svetu postoji vakuum sposobnosti tako da, čim ljudi postanu kompetentniji, Bog, ili život, daće im u zadatak veće stvari. Prema tome, terapiju možete da završite s brigom o mnogo većim problemima nego s kojima ste došli. Ipak, izvesna vrsta radosti i duševnog mira svakako stiže iz saznanja da se brinete o velikim stvarima, i ne lupate više glavu zbog sitnica.“
Kad su ga upitali šta je cilj psihoterapije, Frojd je odgovorio: „Da nesvesno postane svesno.“ Terapija ima za cilj da pomogne ljudima da postanu svesniji, tako da mogu jasnije da misle i uspešnije da žive.
O razvoju svesti ili svesnosti može se govoriti i u svetlu onoga što je poznato kao razvoj ega. U Svetu koji čeka da se rodi naveo sam da je ego vodeći deo naše ličnosti i da njegov razvoj i sazrevanje mogu da se prikažu u tri faze. Prva je faza ranog detinjstva, period apsolutnog ili skoro apsolutnog nedostatka samosvesti. Tu je ego potpuno nisko na nivou emocija i potpuno izmešan s njima. Upravo zbog nedostatka samosvesti, mala deca često su tako ljupka i bezazlena. Kada su srećna, ond je to stoprocentna sreća. Predivno su spontana i nevina. Ali, baš zbog nedostatka samosvesti, ona mogu da budu često i naporna. Kada su deca tužna, ona su stoprocentno tužna, ponekad čak toliko da ih ničim ne možemo utešiti. Kada su ljuta, njihov gnev je prava provala, ponekad izražen kroz nemoguće ponašanje.
Prvi znaci samosvesti javljaju se u uzrastu od devet meseci i kapacitet samosvesti postepeno se povećava tokom detinjstva. U doba adolescencije samosvest se naglo razvija. Prvi put mladi ljudi dobijaju sasvim očit „ego koji opaža“. Sada oni mogu sebe da posmatraju kako su veseli, tužni ili ljuti dok se tako i osećaju. To znači da ego više nije ograničen na nivo emocija. Sada je jedan njegov deo – ego koji opaža – odvojen od emocija, i posmatra ih odozgo. Zbog toga dolazi do izvesnog gubitka spontanosti.
Ego koji opaža u doba adolescencije nije još uvek u potpunosti razvijen. Tako su adolescenti često spontani, ponekad čak do opasnih granica. Nekad, opet, deluju samo kao skup afektacija jer samosvesno pokušavaju da steknu drugačiji identitet, pa nose neobičnu frizuru i odeću i neobuzdano se ponašaju. Ta naizgled samouverena bića, koja se stalno porede sa vršnjacima i roditeljima, često su veoma stidljiva i stalno su u grču zbog iscrpljujućeg nemira i samopotcenjivanja.
Pošto je u toj fazi psihičkog i duhovnog razvoja svest o sebi bolna, mnogi ljudi prelaze u odrasle odustajući od svog razvoja. Postavši odrasli, oni više ne razvijaju svoj ego koji opaža, pa je njihova sposobnost samoopažanja prilagodljivija (i manje bolna). Do toga često dolazi samo zbog stvarnog sužavanja svesti. Kada se većina ljudi, nesvesno, pripremi za ograničenu, pa čak i umanjenu, svest o sopstvenim osećanjima i manama, oni se zaustavljaju i ne idu dalje putem razvoja ličnosti; tako ne koriste sav svoj ljudski potencijal, niti stiču pravu psihičku i duhovnu snagu.
Ali, srećom, manjina, iz nekih neobjašnjivih razloga nastavlja tim putem, jača svoj ego koji opaža i ne dozvoljava mu da zakržlja. Možda je, između ostalog, psihoanalitički orijentisana terapija toliko efikasna i zato što navodi na pokretanje ega koji opaža i uvežbava ga. Dok leži na kauču kod psihoanalitičara pacijent ne priča, zapravo, samo o sebi, već i opaža sebe dok o sebi govori i opaža svoja osećanja dok to radi.
Uvežbavanje ega koji opaža bitno je zato što on time postaje dovoljno jak da ličnost dođe do stadijuma iz kojeg može da pređe u sledeću fazu i razvije ono što ja zovem transcendentalni ego. S transcendentalnim egom postajemo svesniji svojih većih dimenzija i spremniji smo da u stvarnosti odlučimo kada, gde i zašto da pokažemo suštinu toga što jesmo. Dok postajemo svesniji celokupnog raspona svojih misli i spremniji smo da objedinimo i poštujemo ono što jesmo u celosti – i dobro i loše. Možemo da razvijemo sposobnost da živimo sa svojim nedostacima, pa čak da im se podsmevamo. Kada spoznamo svoje nedostatke, imamo mnogo bolju mogućnost da radimo na onim stvarima koje možemo da menjamo, kao i da prihvatimo stvari koje ne možemo da promenimo.
Činjenica je da samo postojanje razvijenog ega koji opaža podrazumeva i izvestan gubitak spontanosti. Pošto se razvoj transcendentalnog ega zasniva na prethodnom stvaranju ega koji opaža, potpuno svesna osoba zna da često nema slobodu da radi sve što joj padne na pamet. S druge strane, ona ima psihičku fleksibilnost, tako da može svesno da odluči kada da bude spontana i da zna kada situacija zahteva obazrivost.
Jednog dana pokušao sam svom pacijentu da objasnim šta je to transcendentalni ego. Taj pacijent dolazio je kod mene zbog problema sa ispoljavanjem gneva. Nekoliko godina pre toga bio je na visokom položaju u upravi univerziteta baš u vreme studentskih štrajkova. Iznenad je uzviknuo: „Sada shvatam o čemu govorite.“ Ispričao mi je da je u jeku štrajka predsednik univerziteta dao otkaz, tako da je na njegovo mesto odmah došao drugi.
„Imali smo sastanke jedan za drugim. Najčešće se žustro diskutovalo. Novi predsednik uglavnom je ćutao i slušao. S vremena na vreme samo bi smireno prokomentarisao da je politika univerziteta takva i takva, ali nije bio baš sasvim siguran jer je još uvek pokušavao da pohvata konce. Divio sam se njegovoj sposobnosti da ostane smiren. Pitao sam se nije li možda previše pasivan, pa čak i neefikasan. Na kraju smo u amfiteatru imali veliki sastanak čitavog fakulteta. Tema je bila izuzetno važna. Jedan veoma mlad član fakultetskog odbora počeo je nadugo i naširoko da priča kako je čitava uprava skup bezosećajnih i neodgovornih fašističkih svinja. Kada je završio, novi predsednik je ustao i uzvratio mu svojim uobičajeno smirenim glasom: ’S vama sam već tri nedelje, i za to vreme niste imali priliku da vidite svog novog predsednika kad se ljuti. Danas ćete imati tu priliku’. Onda se izvikao na tog arogantnog mladića. Delovalo je impresivno. Možda je to primer za ono što vi podrazumevate pod transcendentalnim egom na delu.“
Premda svest i stalno samopreispitivanje donose i mali gubitak slobode, oni koji su se navikli na svest shvatili su da im ona, zauzvrat, omogućuje način života koji im donosi znatno oslobađanje. Do toga dolazi zato što visok nivo svesti podrazumeva i određeni stepen samokontrole ili, drugačije rečeno, psihičku kompetentnost.
Posedovanje transcendentalnog ega može da se uporedi s dirigentom u orkestru. Ko pomenuti predsednik univerziteta, ličnost s transcendentalnim egom postaje toliko svesna svojih emocija da bukvalno može da im zapoveda. Može da oseća izvesnu tugu, ali upravlja sobom, tako da može da kaže, recimo: „Sada nije vreme za tugu ili violine; vreme je za radost. Violine, prestanite. Horne, svirajte svom snagom.“ Ovde njenu kompetentnost – snagu ličnosti – određuje to što ona ne potiskuje, niti negira svoju tugu. Ona je samo sklanja u stranu ili je ograđuje. Isto tako, sa emocionalnom i intelektualnom sposobnošću transcendentalnog ega, biće u stanju da se obrati radosnom delu sebe: „Horne, volim vas, ali ovo nije prilika za ispoljavanje radosti. Ova situacija zahteva gnev. Zato neka udaraju bubnjevi.“
Da bismo bili realniji, još jednom moramo da se podsetimo da je svaka sreća potencijalna nesreća, i da su i svest i kompetentnost neizostavno isprepletane bolom. U Putu kojim se ređe ide rekao sam da veličina neke ličnosti verovatno najbolje može da se izmeri njenom sposobnošću da pati. Ovu temu razradio je u svojoj knjizi „Princ veličine“ Arnold Ludvig, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Kentakiju. Ludvigova knjiga zasnovana je na desetogodišnjem istraživanju života hiljadu i četiri eminentne ličnosti dvadesetog veka. Među njima su glumci, pisci, inovatori i druge kreativne ličnosti. Proučavajući vezu između genija i mentalnog zdravlja, Ludvig je rekao da veliki geniji našeg doba pokazuju spremnost da odbace opšteprihvaćena shvatanja, da ne poštuju vlast, da dobro podnose usamljenost i da nisu „laki“, što može da dovede do psihičkih teškoća kao što su depresija, anksioznost ili alkoholizam. Međutim, ako te osobine nisu previše izražene, one stvarno doprinose sposobnosti ličnosti da postigne znatnu kreativnost, započne nove opite, predloži radikalna rešenja i zagovara nove pravce misli.
Drugi vid bola zbog nadarenosti i visoke svesti povezan je s borbom da se osoba pomiri sa sopstvenom superiornošću. Kao što sam rekao u Svetu koji čeka da se rodi, mnogi koji su istinski superiorni boriće se protiv prirodne težnje da ispolje svoju moć kao ličnosti i građani zato što se plaše da je pokažu. Obično sebe ne smatraju „boljim od“ ili „iznad“ ostalih, u velikoj meri zahvaljujući osećanju skromnosti koje prati njihov lični i duhovni razvoj.
Žena po imenu Džejn, pravi je primer za takav slučaj. Bila je lepa devojka, briljantan student druge godine poslovne škole, koja je kod mene došla zbog preterane razdražljivosti. Momci su joj bili dosadni, profesori izveštačeni. Kolege i koleginice za nju su bili prilično ograničeni i nemaštoviti. Nije znala u čemu je problem, ali je bila dovoljno bistra da zna da nešto nije u redu kad joj je u životu stalno dosadno.
Posle nekoliko dolazaka na terapiju, u očajanju je izjavila: „Mislim da ovde samo cmizdrim. Ne želim da budem plačljivica.“
„U tom slučaju morate da naučite kako da prihvatite svoju superiornost“ – uzvratio sam.
„Šta ste rekli, moju...?“ – zapanjila se. „Ja nisam superiorna.“
„Sva vaša vajkanja i vaše plakanje, ako baš hoćete, potiču najverovatnije od vaše tačne ocene da vaši momci nisu toliko pametni kao vi, da profesori nisu tako skromni kao vi i da vaše kolege nisu interesantne kao vi. Drugim rečima, sva vaša nesreća potiče od činjenice da smatrate da ste – a verovatno i jeste – superiorniji od većine ljudi.“
„Ali ja se ne osećam superiornom.“ – rekla je donekle razočarano. „U tome je problem. Ne bi ni trebalo da se osećam superiornom. Svi smo jednaki.“
„Da li ste sigurni da jesmo? Ako verujete da je svako isto toliko pametan kao i vi, onda mora da vam uvek zasmeta kad ljudi dokažu da nisu toliko pametni. Stalno ćete biti razočarani ako se oni ne uklapaju u vaša očekivanja.“
...
Uz povećanu svest i kompetentnost ide još jedno bolno opterećenje, a to je usamljenost u uzdizanju iznad tradicionalnih shvatanja. Već vekovima se samo nekoliko ljudi, kao Sokrat i Isus, očito uzdiglo iznad krutih shvatanja i uprošćenog razmišljanja svog vremena. Danas zahvaljujući sredstvima masovne komunikacije, psihoterapiji i dobroj volji, mogu da kažem da ima stotine hiljada odraslih osoba u našoj zemlji koje se nalaze na toj ivici oštrice. Ti pojedinci misle dovoljno dobro da bi mogli da dovedu u pitanje tradicionalno i iracionalno razmišljanje. Da bi mogli da se razvijaju, oni preispituju slepu nacionalnu lojalnost i ograničenja koja im postavlja društvo. Oni više ne veruju u sve što pročitaju u novinama. Oni traže istinu i dovode u pitanje iluzije o „normalnosti“ koje su nam nametnuli društvo i masovni mediji. Pokazuju smelost i odbijaju da se uklope u uprošćeno razmišljanje koje vlada svuda oko njih. Njihova definicija porodice ne obuhvata samo krvne srodnike već i značajne odnose s onima s kojima imaju zajedničke interese i zajednički – na razvoj usmeren – pristup životu.
Dok postaju sve svesniji, mnogi ljudi u tom procesu doživljavaju osećanje slobode i oslobađanja u težnji da zaista postanu ono što jesu. Njihova svest ukorenjuje se u večnost, a evolucija svesti sama je suština duhovnog razvoja. Međutim, oni plaćaju i određenu cenu, jer na tom putu mogu da budu usamljeni. Većina koja i dalje uprošćeno gleda na život i svet, teško shvata one koji duboko razmišljaju. Pošto svesni ljudi nisu spremni da prihvate ukorenjeno mišljenje u društvu da ne treba „štrčati“, teško im je da se uklope u tokove tog društva. Uviđaju da ih ostali teško razumeju i da teško s njima komuniciraju. Osećaju se bar delimično otuđeni od porodice i izolovani od starih prijatelja i kulturnih događanja.
Ta intelektualna i duhovna „elita“ potiče iz različitih sredina. Mogu da budu siromašni ili bogati, bilo koje rase, roda ili stepena obrazovanja. Ali, pošto svest zahteva veliku unutrašnju snagu, mnogi koji imaju potencijala za njen razvoj ne mogu da se uzdignu iznad većine – zbog menataliteta u kojem su odgojeni – i zato biraju put koji im se čini lakši. Više vole stagnaciju nego razvoj.
...veliki broj ljudi kloni se svesnosti u manjem ili većem obimu, zato što smatraju da se tako lakše živi. Iako pričaju o važnosti svesti i razvoja, njihova dela nisu u skladu s njihovim rečima.

Skot Pek
...

MILORAD PAVIĆ

Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.”

“Predeo slikan čajem”

Milorad Pavić

ISPOVIJEST

Neposredno prije svoje smrti, veliki španski pisac Miguel Servantes pozvao je ispovjednika i reče mu:

“Ja ću uskoro otići na onaj svijet i želim otkriti svoje grijehe i tajne.

Pa dobro, reći ću ih:

želio sam mnogo, dobio sam malo,

volio sam mnogo, ljubio sam malo.

Pisao sam mnogo, govorio malo.

To je sve!

Miguel de Servantes – španski književnik (1547-1616)

TJESKOBA

Nijedna institucija
(i nijedna revolucija)
ne garantira čovjeku
Pravo da Diše.

nijedna garancija nije
toliko potrebna;

ljudi
žive daveći
jedan drugoga
čitavo vrijeme.

Ti me daviš.
Uvijek kad tebi ne mogu reći što mislim,
uvijek kada moram mijenjati boju svoga glasa,
da Ti ne primijetiš što osjećam,
uvijek kada govorim sam sa sobom
pravdajući se pred svojim unutarnjim sucem,
što si Ti,
uvijek kad se pred tobom moram paziti i kontrolirati,
da Ti ne primijetiš
moje želje i moje strahove.

Moja je osveta to isto tražiti od tebe.

Svi živimo gušeći se.
Svi mi davimo.
vrijeme je da počnemo
disati slobodno,

vrijeme je da pustimo
drugog disati
slobodno.

Otvoriti se – to je
Amen

Tjeskoba se pojavi uvijek kad je duh zatvoren,
bez da se može širiti, letjeti, tražiti, djelovati.

Tjeskoba se pojavi uvijek kad se ne dopusti
da duša želi, osjeća, teži za nečim.

Tjeskoba je željeti disati – i ne uspjeti.
Tjeskoba je trebati disati – i ne moći.

Angelo Gajarsa

SAMONAMETNUTE STEGE

Bogatstvo je kad umeš da se raduješ lepoti sveta oko sebe, sunčevom zraku, kapljici rose, dobroj knjizi, muzici… Bogatstvo je ono što nosiš u sebi i što dok ti stariš ostaje mlado i moćno, greje u studi, blista u tami, kaže kako zbog nečega uvek treba početi ispočetka, kako se treba nadati i verovati u smisao života bez prestanka tragajući za njim, boreći se za njega.Nada Marinković

Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konsekventno, ni naći ga nigde ne možemo. 
Borislav Pekić

Vama je često bio dosadan sopstveni život, stremili ste za tim da odete odavde, je li tako? Vi žudite da napustite ovo vrijeme, ovaj svijet i ovu stvarnost i da uđete u jednu drugu stvarnost koja bi vam više odgovarala, u svijet u kome ne postoji vrijeme. Učinite to, dragi prijatelju, ja vas na to pozivam. Vama je poznato gdje se on krije, poznato vam je da je svijet koji tražite – svijet vaše sopstvene duše. Samo u vama samom živi ona druga stvarnost za kojom žudite.

Herman Hese

Uvidio sam da najlakše možemo zadobiti ljude ako se kitimo onim što se njima dopada, ako se slažemo s njihovim načelima, ako hvalimo njihove mane i odobravamo njihove postupke. Ne treba se bojati da ne pretjeramo sa uslužnostima, jer, iako se vidi da ih varamo, najlukavije uvijek najlakše obmanjujemo laskanjem, i nema bezočnosti i šale koje oni ne bi podnijeli, samo ako se ove začine hvalama. Postupajući ovako, postajem pomalo neiskren; ali kad su nam potrebni ljudi, moramo im se prilagoditi; a pošto ih samo tako možemo pridobiti, onda nisu krivi oni što laskaju, već oni koji žele da im se laska.
Molijer

UP Official Movie Trailer #3

META GORČINE

Sva ljudska bića posjeduju u svom organizmu gorčinu – u većem ili manjem stepenu – kao što gotovo svi mi nosimo u sebi bacil tuberkuloze. Ali obe te bolesti napadaju samo one čiji je organizam već oslabljen. U slučaju gorčine, bolest najlakše izbija kad se javi strah od takozvane stvarnosti. Pojedine osobe, u grozničavoj želji da izgrade sebi jedan svijet u koji nijedna spoljašnja prijetnja ne može da dopre, razviju preko svake mjere odbrambene mehanizme protiv spoljašnjeg svijeta – nepoznatih ljudi, novih mjesta, drugačijih iskustava – ostavivši pritom unutrašnjost bez ikakve zaštite. Od tog časa, Gorčina može nesmetano da krene u svoj ubilački pohod. Glavna meta Gorčine (ili vitriola, kako je doktor Igor to radije nazivao) bila je volja. Ljudi koje napadne ta pošast, gube želju za sve, i već nakon nekoliko godina više ne uspijevaju da izađu iz svog svijeta, jer su istrošile sve zalihe svoje energije podižući visoke bedeme, u zaludnom nastojanju da stvore sebi stvarnost kakvu su zamislili. Izbjegavajući napade iz spoljašnjosti, ograničavale su i sputavale svoj unutrašnji rast. I dalje su odlazile na posao, gledale televiziju, žalile se na gradski prevoz i rađale djecu, ali sve su to obavljale mehanički, bez velikih osjećanja – jer, na posletku, sve je bilo pod kontrolom. Kod trovanja Gorčinom naročito je bilo problematično to što se ni strasti – kao što su mržnja, ljubav, očajanje, oduševljenje, radoznalost – takođe više ne ispoljavaju. Poslije izvjesnog vremena, žrtvi gorčine ne preostaje ni jedna jedina želja. Nema volje ni da živi ni da umre, i to je bio glavni problem. Zbog toga su takozvane «ogorčenike» oduvijek privlačili ludaci i heroji: njih nije bilo strah ni života ni smrti. I junaci i heroji su podjednako ravnodušni prema opasnosti, i uvek nastavljaju svojim putem, uprkos upozorenjima da to ne treba da čine. Ludak se ubija, junak se žrtvuje u ime neke ideje – ali i jedan i drugi umiru po svojoj volji – a ogorčenici danima i noćima odmjeravaju i pretresaju besmisao i veličinu ta dva postupka. To su i jedini trenuci kad bi ogorčenik smogao snage da se popne do vrha svog odbrambenog bedema i proviri napolje; ali ubrzo bi ga sustigao umor i on bi se vraćao kolotečini svakodnevnice. Hronični ogorčenik postajao bi svjestan svoje bolesti samo jednom sedmično: nedeljom popodne. Tada bi, lišen posla i rutine koji mu ublažavaju tegobe, uviđao da s njim nešto ozbiljno nije u redu – jer bi se mir i spokojstvo tih večeri pretvarali u pakao, a vrijeme se zaustavljalo, izazivajući nepodnošnjivu razdražljivost. Ali osvanuo bi ponedeljak, i ogorčenik bi brzo zaboravljao na simptome svoje bolesti – proklinjući, tobož, svoju zlu sudbinu što nikad nema dovoljno vremena za odmor i što mu vikendi prođu za tili čas.
Koeljo

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 5.

SVEST

Suština dobrog razmišljanja jeste da postanemo svesniji, što je, opet, preduslov za dobro rešavanje problema. Ali, šta je svesnost? Zašto je ona suština?
Svest je nešto kao što su, recimo, ljubav, molitva, lepota i zajednica, koje su previše velike, kompleksne i tajanstvene da bi se objasnile jednom odgovarajućom definicijom...
...
Ne iznenađuje činjenica što ne postoji jedna odgovarajuća definicija svesti. U većini slučajeva možemo da definišemo samo one stvari koje su „manje“ od nas. Ubeđen sam da sve te stvari, koje su suviše „velike“ za jednu pojednostavljenu definiciju, uključujući i svest, u krajnjoj liniji imaju neke veze s Bogom. Zbog toga je, na primer, muslimanima zabranjeno da slikaju Boga...

Dobro i zlo

... Kad imamo slobodnu volju, moramo da odlučimo da razmišljamo ili ne razmišljamo, da razmišljamo plitko ili duboko.
Ali, zašto bi neko odabrao da ne razmišlja duboko? Zašto bi neko odabrao da razmišlja samo prosto, površinski i refleksno? I ovde je odgovor da je to zbog toga što, uprkos svesti koju imamo, mi, kao i ostala živa bića, više volimo da izbegnemo bol. Duboko razmišljanje često je mnogo bolnije od plitkog. Kada integralno razmišljamo, moramo da podnesemo pritisak svakovrsnih razloga i činjenica koji se sukobljavaju u našem umu. Kao što integritet nikada ne ide bez bola, svesnost je neizbežno povezana s bolom.
Pre nego što pređemo na detaljnije razmatranje bola, dopustite mi da ponovim da nismo na ovom svetu samo da bismo imali bezbolan život – da nam bude ugodno, da budemo srećni i zadovoljni sve vreme. Realnost je da bolna osećanja prate rešavanje problema i da je proces sticanja sve veće svesti, gledano uopšteno, težak kao i sam život. Ali on donosi i mnogobrojne koristi, od kojih je najveća da ćemo postati uspešniji u životu. Bićemo svesni većeg izbora koji imamo u rešavanju raznovrsnih situacija i svakodnevnih životnih problema. Bićemo svesniji igara koje ljudi igraju, pa ćemo tako biti spremniji da se odupremo drugima da manipulišu nama i da nas teraju da radimo ono što nije u našem interesu. Bićemo u prilici da bolje odredimo kako da mislimo i u šta da verujemo, da se ne bismo prepuštali onome što nam nameću masovni mediji, porodica i kolege.
...
Možda mislite da zarad svesti ne vredi trpeti taj neizbežni bol, ali tako možete da razmišljate samo dok ne uvidite cenu koja se plaća za nerazvijenu svest i necelovito razmišljanje. U svetu ima mnogo zla: nepotrebne patnje pojedinaca, ogromni poremećaji ljudskih odnosa, rasulo u društvu. Sve to postoji samo zato što ne razmišljamo i ne razvijamo svest.

Zlo, greh i razlikovanje ovih pojmova

Premda mora da se napravi velika razlika između zla i ludila, bolesti i greha, u Ljudima laži rekao sam da nam nešto kada ga nazovemo odgovarajućim imenom, daje i određenu moć nad tim. Smatram da zlo može da se definiše kao specifičan oblik mentalne bolesti i trebalo bi ga podvrći intenzivnom naučnom istraživanju barem onoliko koliko i ostale važne duševne bolesti. Ali, zlo je još uvek zlo. Aušvic, Maj Laj, Džonstaun i bombardovanje Oklahome jesu činjenice. Zlo nije izmišljotina iz mašte nekog primitivnog religioznog uma koji pokušava da objasni nepoznato. Ono je više nego „bolest“.
S obzirom na prilike u svetu, ako integralno razmišljate, nemoguće je prevideti njegovo postojanje. Mnogi previđaju zlo ili ne žele da ga vide onakvim kakvo jeste, delimično zato što ne žele da budu „svesniji“ od ostalih. Često u štampi nailazimo na članke u kojima se izvršioci nekog zlodela kvalifikuju samo kao „bolesni“. Mislim da reč „bolestan“ više odgovara osobama koje su pogođene nečim za šta postoji izlečenje i želja za izlečenjem. Premda zli posmatraju svet iz „bolesne“ perspektive, razlika je u tome što se mnogi „bolesnici“ svojom mukom bave u sebi, i bolno se previjaju ukoliko ne odluče da potraže pomoć. Zli ljudi idu drugačijim putem. Oni ne pate. Pošto se oni okomljuju na druge i koriste ih kao žrtve, pate ljudi oko njih. Razmislite o nevoljama koje izazivaju osobe koje imaju veoma visoko mišljenje o sebi, koje su zaljubljene same u sebe i smatraju da su uvek ispravne ili, čak, daleko više od toga.
Pošto je toliko destruktivno, zlo je najveća bolest. Međutim, poremećaj u razmišljanju ne oslobađa čoveka odgovornosti za ono što radi. Imamo mogućnost izbora da razmišljamo ili ne razmišljamo i, premda zlo treba shvatiti kao psihijatrijsku dijagnozu, to ne znači da ljudi ne treba da idu u zatvor kada izvrše neki zločin. U potpunosti se slažem sa zakonom koji veoma retko oslobađa ljude krivice zbog ludila. Sasvim je tačno da kad god imamo izbora, treba da se smatramo za uračunljive.
U knjizi Ljudi laži odgovorno izjavljujem da su neki ljudi zli. Ko su ti ljudi? Veoma je važno da razlikujemo zle ljude od običnih kriminalaca i zle ljude od običnih grešnika. Kao psihijatar, izvesno vreme radio sam u zatvorima sa osuđenicima. Dok mnogi ljudi smatraju da se problem zla odnosi samo na zatvorenike, tu sam retko sretao stvarno zle ljude. Sigurno je da su oni destruktivni, i obično to više puta pokažu. Međutim, postoji izvesna vrsta slučajnosti u njihovoj destruktivnosti. Pored toga, iako oni generalno negiraju odgovornost za svoja zlodela, postoji i određena otvorenost prema njihovom zlu. Oni sami to lako i brzo uočavaju, izjavljujući da su uhvaćeni samo zato što su „pošteni kriminalci“. „Pravi zločinci“, reći će vam, „uvek ostaju van zatvora“. Jasno je da im takvi zaključci služe da bi sebe opravdali. I oni su, po mom mišljenju, stvarno tačni.
Većina ljudi koji čine zla sebe smatra za obične građane. Žive svuda. Mogu da budu siromašni ili bogati, obrazovani ili neobrazovani. Većinom nisu označeni kao „kriminalci“. Često su „solidni građani“ koji se dobro uklapaju u društvo i, posmatrano površinski, govore ispravne stvari. Mogu da budu društveno aktivni, nastavnici, policajci ili bankari, studenti ili roditelji...
...
Sigurno je da zla dela ne čine uvek zle osobe. Da nije tako, svi bismo bili obeleženi kao zli, jer svi radimo zle stvari. Međutim, smatram da bi bila velika greška ako bismo razmišljali o grehu ili zlu samo u smislu njihove veličine. Greh se u najširem smislu definiše kao „gubljenje putokaza“, što znači da činimo greh svaki put kad ne pogodimo metu. Greh je ništa manje nego propust da večito ostanemo savršeni. A, pošto nismo u stanju da neprestano budemo savršeni, svi smo grešnici. Obično ne radimo najbolje što možemo, i tada svaki put činimo nekakav greh – protiv nas ili drugih.
Tačno je da postoje manji ili veći zločini. Možda je manje ružno pokrasti bogataša nego siromaha, ali to je ipak krađa. Pred zakonom postoji razlika u prevari... Sigurno da sva ta dela nemaju istu težinu, a možda su sva teška u određenim okolnostima. Bitna je činjenica da su sve to laži i prevare.
U životu rutinski varamo i sebe i druge. Najgori među nama to rade primitivno, pa čak i pod prisilom. „Najplemenitiji“ to rade suptilno i u svoju korist, čak i kada veruju da to ne čine. Nije bitno da li se to radi svesno ili nesvesno; prevara se dešava. Ako zamišljate da imate dovoljno skrupula da nikada nešto tako ne učinite, zapitajte se da li možda na neki način ne lažete sebe. Ili se možda šalite. Budite potpuno pošteni pred sobom pa ćete shvatiti da činite greh. Ako to ne uvidite, onda niste potpuno iskreni prema sebi, što je opet greh.
Prema tome, svi smo mi grešnici u ovoj ili onoj meri. Međutim, zli ljudi ne mogu precizno da se definišu na osnovu veličine njihovih greha ili dela. Njih ne karakteriše greh sam po sebi, već suptilnost, upornost i postojanost njihovih greha. Ljude koji su zli... karakteriše krajnost u koju idu da bi izbegli svest o svom zlu.

Senka

Karl Jung smatra da je koren zla u „odbijanju ljudi da se sretnu sa senkom“. Pod „senkom“ podrazumeva onaj deo našeg uma u kome se nalaze stvari kojih radije ne bismo da se sećamo, već stalno pokušavamo da ih sakrijemo i od sebe i od drugih, gurajući ih u svesti pod tepih.
Većina ljudi, kada je pritisnuta uza zid dokazima za svoj greh, neuspeh ili nesavršenstvo, uviđa senku. Pod „odbijanjem“ Jung podrazumeva nešto mnogo aktivnije. One koji su prešli granicu razdvajanja greha od zla karakteriše apsolutno odbijanje osećanja sopstvene grešnosti. To je zbog toga što kod njih nije osnovni nedostatak u tome da nemaju svesti; oni odbijaju da podnose bol. Drugim rečima, to zlo ne čini sam greh koliko odbijanje da se on prizna.
Zli ljudi su, u stvari, često veoma inteligentne osobe koje mogu da budu svesne u mnogim oblastima, ali na veoma specifičan način nisu spremni da uvide svoju senku. Najkraća definicija zla jeste da je zlo „militantno neznanje“. Zlo, međutim, nije opšte neznanje; preciznije rečeno, to je militantno nespoznavanje senke. Zle osobe odbijaju da podnose bol krivice i trude se da spreče senku da uđe u svest kako se ne bi „srela“ s njom. Umesto toga one se veoma trude, često uz ogroman napor, i nasilno pokušavaju da unište dokaz svoga greha, bilo koga ko o njemu govori ili ga predstavlja. U tom aktu destrukcije leži njihovo zlodelo.
...
Naravno da niko nije toliko nezdrav da nije ni najmanje svestan. Isto tako, niko nije toliko zdrav da je potpuno svestan. Postoji više stadijuma svesnosti, budući da se neki ljudi više trude, a neki manje. Stepen svesnosti teško je izmeriti. Čak i sredstva koja se koriste za merenje mentalnog zdravlja – standardni psihološki testovi – teško da mogu da odrede pravi nivo nečije svesti. To možemo samo da pretpostavimo na osnovu nečijeg ponašanja. Količina nečije svesti možda se najbolje može izmeriti postojanošću opšteg pristupa razmišljanju. Na primer, osoba koja je više orijentisana na uprošćeno razmišljanje ima manji stepen svesti nego osoba koja celovito misli.
Tako su razmišljanje i svest međusobno povezani u jedan paralelan odnos. Svesnost je osnova razmišljanja, a razmišljanje je osnova čitave svesti. Kad god dođe do propusta u razmišljanju, postoji i odgovarajući nedostatak u nivou svesti te osobe. Tako se celokupno ljudsko ponašanje, dobro, loše i osrednje određuje obimom ili nedostatkom kvaliteta razmišljanja i svesti.
...

Skot Pek

Čimamanda Adići: Opasnost pojedinačne priče

ZAKON VJEŽBE

„Vježba čini majstora“. U ovoj poznatoj izreci sažet je jedan od vrlo važnih zakona ljudske prirode, a budući da je to zakon, on djeluje uvijek, bez obzira na okolnosti.

Da biste stekli vještinu na bilo kom životnom polju – morate vježbati. Jednostavno nema uspjeha bez vježbe, i što više budete vježbali, pod uslovom da to činite inteligentno, to će se vaša sposobnost povećavati i prije ćete ovladati nekom vještinom. To se odnosi na učenje muzike, stranih jezika, plivanja, klizanja, skijanja, letenja ili bilo čega. Cijena vještine je vježba.

U poslovnom svijetu, ili u bilo kojoj vrsti uprave ili administracije, vježba poprima oblik iskustva, pa je i na tom području vježba ta koja dovodi do savršenstva. Upravo zbog toga se, ako sve ostalo zadovoljava, na odgovorno mjesto obično postavlja starija osoba, radije nego mlađa.

Djelovanje ovog zakona posebno se izražava na području metafizike. Kontrola misli u potpunosti je stvar inteligentne vježbe. Istinska religija mogla bi se ukratko izraziti kao „vježbanje svijesti o Božijoj prisutnosti“. Ali nemojte zaboraviti da sam rekao inteligentna vježba. Nasilno forsiranje nije inteligentna vježba, a isto tako ni monotono vježbanje.

Vježba je tajna umijeća. Mogli bismo parafrazirati Dantea i reći:“Vježba!…samo vježba!!…i opet vježba!!!.“

Emet Foks

The Constant Gardener Trailer

ŽIVI ZNATIŽELJNO

Ako postojiš, dišeš.

Ako dišeš, govoriš.

Ako govoriš, pitaš.

Ako pitaš, misliš.

Ako misliš, tražiš.

Ako tražiš, doživljavaš.

Ako doživljavaš, učiš.

Ako učiš, rasteš.

Ako rasteš, želiš.

Ako želiš, nađeš.

Ako nađeš, ne vjeruješ.

Ako ne vjeruješ, sumnjaš.

Ako sumnjaš, razumiješ.

Ako razumiješ, znaš.

Ako znaš, želiš da znaš još više.

A ako želiš da znaš još više, živ si.

ŠTA ČINI STRAH

U jednoj zemlji koja bijaše u ratu, vladao je strašan i okrutan kralj.

S ratnim zarobljenicima postupao je ovako:
Zatvorio bi ih u jednu veliku prostoriju u kojoj je na jednoj strani bila četa strijelaca,
a na drugoj vrata prekrivena prikazima mrtvih i okrvavljenih zatvorenika.

Postavio bi zatvorenike u krug i rekao im:
“Možete birati: umrijeti izbodeni strijelama mojih ratnika ili proći kroz ova vrata i tamo ostati zatvoreni zauvijek.“

Uvijek su svi izabirali umrijeti od strijela.

Kad je rat završio jedan vojnik koji je dugo služio kralja upita svog vladara:
Šta je iza ovih strašnih vrata?
“Otvori, i pogledaj!” odgovorio je kralj.

Vojnik je skupio hrabrost. Teškom mukom otvorio je vrata, a tada ga je obasjala zraka sunca i zabljesnula mu oči. Kad ih je uspio otvoriti posve iznenađen uvjeri se da su vrata vodila u SLOBODU!!!

Vojnik, ne vjerujući, pogleda kralja i reče:
“Uvijek ste zarobljenicima ostavljali mogućnost izbora, ali oni su više voljeli umrijeti nego rizikovati da otvore ova vrata!”

Koliko puta se bojimo rizikovati?

Koliko puta umiremo zbog naših briga, od straha da otvorimo vrata; vrata naših snova, vrata našeg spasenja, vrata koja nas vode u pravu slobodu?