MEDITACIJE LJUBAVI 16.

Većina ljudi nije spremna da „vidi", sve dok nisu prepatili niz razočaranja i gubitaka. Čak i tada, samo jed­na u milion osoba oseti u sebi želju za „viđenjem". Lju­di jednostavno idu slepo i dalje napred, patetično kuca­jući na vrata drugih bića, prosjačeći simpatiju, priznanje, moć, slavu, uspeh, itd. Sve zato što tvrdoglavo odbijaju da shvate kako sreća nije u tim stvarima.

Ako zavirite u svoje srce, naći ćete nešto što će vam pomoći. Otkricete iskru nezadovoljstva, a ona će, uz po­moć vetra, postati šumski požar koji će pretvoriti u pe­peo sav svet iluzija u kojima živite i, pred vašim zadiv­ljenim očima, ukazaće se carstvo u kome ste oduvek živeli, a da o tome niste ni sanjali.

Jeste li ikada osetili ukus života duboko bolesnog od vaših strahova i briga, iscrpljenog i jalovog od vaših veza i robovanja? Jeste li ikad osetili potpuni besmisao va­šeg rada za neko priznanje i „uspeh", da biste zatim utonuli u jedan život dosadne svakodnevnice, ili, ako ste „penjač", organizovali sebi život potpunog emotivnog nereda, zavisnog od stvari koje proganjate?

Ako ste osetili nešto od toga (a nema tog ljudskog bića koje nije), božanska vatra nezadovoljstva potpaljena je u vašem srcu. Sad je trenutak da je raspalite, pre ne­go što zgasne pred rutinom života. To je sveto doba u kome jednostavno morate naći vremena da izađete iz sa­mih sebe - morate gledati sa strane čitav svoj život, mo­rate pomoći plamenu da bukne i, dok to radite, mo­rate sprečiti da vas bilo šta omete u ovom zadatku.

Došao je trenutak da shvatite kako vam apsolutno ništa izvan vas ne može obezbediti trajnu radost. Kada toga postanete svesni, primetićete kako vam se u srce uvlači strah - strah koji se, ako dozvolite nezadovoljstvu da kroči u vašu dušu, pretvara u neugasivu strast što za­hvata čitavo vaše biće i diže u vama bunt protiv svega do čega drže vaša religija i kultura, protiv čitavog jednog na­čina razmišljanja i osećanja, jer ste konačno sagledali da ste pranjem mozga bili primorani da ih prihvatite.

Kada se ceo vaš svet pretvori u prah i pepeo, istog trenutka naći ćete se u potpuno drukčijem svetu, bes­krajno dalekom od sveta ljudi oko vas, jer će sve ono što je drugima drago, sve stvari ka kojima oni žude - prizna­nja, moć, pohvale, sigurnost, komfor, zdravlje - za vas postati kao smrdljivo smeće, što i jesu, stvari koje zaslu­žuju prezir i gađenje.

Sve ono od čega drugi beže, neće vas više plašiti. Postaćete spokojni, bez straha, i slobodni, jer ste iskora­čili iz svog iluzornog sveta...

Međutim, nemojte brkati ovo božansko nezadovolj­stvo sa obeshrabrenošću i očajanjem koji ponekad zavo­de ljude u ludilo i samoubistvo. To nije mistični put ka životu, već staza neuroze koja vodi samouništenju. Takođe, nemojte brkati ovo nezadovoljstvo sa lamentima onih koji ništa drugo ne znaju osim da se neprestano ža­le na sve oko sebe. To su samo večiti nezadovoljnici ko­ji se bore da poboljšaju zatvorske uslove, dok im je u stvari potrebno katapultiranje iz zatvora ka slobodi..

Većina ljudi, kada u svom srcu oseti ovo razočaranje i nezadovoljstvo, reaguje na jedan od ova dva načina: ili bekstvom, drogirajući se grozničavom jurnjavom u poslu i druženju s ljudima, ili se posvećuju društvenim aktiv­nostima, sportu, čitanju, muzici, ili takozvanim kreativ­nim istraživanjima, što ih na kraju zadovolji, kao što se neko zadovolji kozmetičkim popravkama tamo gde je po­trebna čitava revolucija. Takvi ljudi, iako duboko uronje­ni u ono što zovu aktivan život, nisu u suštini živi - oni su mrtvi, a povrh toga zadovoljni svojim boravkom u zemlji mrtvih.

Ispit da li je vaše nezadovoljstvo božanskog porekla bio bi u proveri da li u njemu ima ili nema tragova tuge i gorčine. Jer, ako je praćeno radošću, ukazana vam je milost, i pored toga što ćete istovremeno osećati bojazan u srcu...

Mladi ili stari, većina nas nezadovoljna je životom jednostavno zato što želimo nešto: više saznanja, bolji posao, lepši automobil, veću platu. Naše nezadovoljstvo rađa se iz naše želje za „još više". Ali ja ne raspravljam o toj vrsti nezadovoljstva. Baš ta želja za „još više" ometa jasno razmišljanje. Ako smo, naprotiv, nezadovoljni ne zato što nešto određeno želimo (nezadovoljni svojom trkom za novcem ili položajem, svojom tradicijom, onim što imamo i što možemo dobiti), već samo nezadovolj­ni, ničim posebno, već svime u celini, tada će nas neza­dovoljstvo prosvetliti. Kada se ne zadovoljimo da sve prihvatamo ili pratimo zatvorenih očiju, već to počnemo da dovodimo u pitanje, da istražujemo i produbljujemo pro­blem, tada postoji opažanje, a od njega potiču radost i kreativnost.

Najčešće, vaše nezadovoljstvo posledica je toga što vam nešto nedostaje. Nezadovoljni ste jer nemate do­voljno novca, moći, uspeha, vrline, ljubavi ili svetosti. To nije nezadovoljstvo koje će vam radikalno promeniti život. Kada je poreklo nezadovoljstva u pohlepi ili ambiciji, njegovi plodovi su nemir i frustracija. Onog dana kada budete nezadovoljni ne zato što vam nedostaje ovo ili ono, već nešto što uopšte ne možete da izrazite; onog dana kada budete imali dovoljno svega za čim ste do ta­da trčali i kada vam bude dosta tog trčanja, u vašem sr­cu nešto će se razbistriti, doživećete unutrašnju viziju, posle koje ćete početi da uživate u svemu i ni u čemu.

Antoni De Melo

TIBETANSKE POSLOVICE

Napusti loše običaje makar pripadali tvojim očevima i pradjedovima. Prigrli dobre običaje makar ih zaveli i tvoji neprijatelji.

Otrov ne treba uzeti makar ga davala i rođena majka, ali lijek treba prihvatiti čak ako ga i neprijatelj daje.

Najveće bogatstvo sastoji se u milosrđu, a najveća sreća u smirenom duhu.

Onaj ko zna pravila napamet, a ne mjeri se po njima, sličan je onome koji pali lampu, a zatim zatvara oči.

O svojoj nevolji i zlom udesu ne govori nikada drugima, jer će jedni saosjećati sa tobom, ali će se drugi tvom zlu radovati.

Kako se odnosiš prema životu drugih, takav će i tvoj život biti.

Nema beznadežnih situacija; postoje samo ljudi koji se u određenim situacijama osjećaju beznadežno.

Kada se misli dvaju mudraca jedna s drugom suoče, nastaje ono najbolje, jer crveno i žuto pomiješano daje sasvim nove boje.

Kada vodimo računa o onome što drugi misle i govore o nama, gubimo mnogo energije.

MALI PRINC 27.

XXVII poglavlje

I sada, naravno, proslo je sest godina... Jos nikad nisam pricao ovu pricu. Kad su me drugovi ponovo videli, bili su veoma zadovoljni sto me vide ziva. Bio sam tuzan ali sam im rekao: "To je od zamora..."
Sad sam se malo utesio. To jest... ne sasvim. Ali znam da se on vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronasao njegovo telo. To nije bilo tako tesko telo... A ja volim nocu da slusam zvezde. Kao pet stotina miliona zvoncica...
Ali, evo, dogadja se nesto neobicno. Na brnjicu, ko ju sam nacrtao za malog princa zaboravio sam da stavim kozni kais! Nikada je nece moci da namesti svojoj ovci. I ja se pitam: "Sta li se dogodilo na njegovoj planeti? Mozda je ipak ovca pojela ruzu..."
Ponekad kazem sebi: "Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noci svoju ruzu pod stakleno zvono, dobro pazi na svoju ovcu..." Tada sam srecan. I sve zvezda se smeju umiljato.
Ponekada opet kazem sebi: "Katkada je covek rasejan i to je dovoljno! Jedno vece zaboravio je stakleno zvono, ili se mozda jedne noci ovca iskrala necujno..." Tada se svi zvoncici pretvaraju u suze!...
Velika je to tajna. Za vas koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije ni malo svejedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ruzu...
Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ruzu ili nije? I videcete kako se sve menja...
I nijedna odrasla osoba nece nikad razumeti da to ima toliko znacaja!

Ovo je za mene najlepsi i najtuzniji predeo na svetu. To je isti predeo kao i na prethodnoj strani, ali sam ga ja jos jednput nacrtao da bih vam ga dobro pokazao. Eto tu se mali princ pojavio na Zemlji, zatim je iscezao. Gledajte pazljivo ovaj predeo ne biste li bili sigurni da cete ga prepoznati, ako jednog dana budete putovali po Africi u pustinji i, ako vam se desi da prolazite tuda, preklinjem vas ne zurite se, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada pridje neki decak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosu, ako ne odgovara kad ga covek pita, pogodicete odmah ko je. Budite onda dobri! Ne ostavljajte me tako tuznog: pisite mi brzo da se on vratio...

Antoan de Sent Egziperi

UČENJE

ŠOLJA MLIJEKA

Jednog dana siromašni mladić Howard Kelly, idući od vrata do vrata, prodajući robu kako bi platio studije, ostao je sa samo 10 centi u torbi… a bio je strašno gladan! Stoga odluči od sljedeće porodice da traži nešto za jelo. Vrata mu je otvorila uglađena dama, koja ga je zbunila do te mjere da, tako zbunjen, nije znao drugo osim zamoliti čašu vode umjesto hrane. Žena je primijetila da je mladić gladan, pa mu je umjesto vode donijela veliku šolju mlijeka.
Mladić je šolju polako ispio, a zatim upitao gospođu:
“Koliko dugujem?”
“Ne duguješ mi ništa”, odgovori ona. “Moja majka me učila da se ne traži ništa za ono što se daje braći iz ljubavi.”
“Onda vam od srca zahvaljujem.”

Kada je Howard Kelly izašao iz ove kuće, ne samo da se osjećao jačim, nego je osjetio da je u njemu poraslo i samopouzdanje i vjera u ljude.

Puno godina je prošlo i ona žena je teško oboljela. Mjesni liječnici bili su zbunjeni njezinim slučajem i nisu mogli pronaći lijek za njezinu bolest. Odlučili su je poslati u bolnicu u glavni grad. Nazvali su čuvenog dr. Howarda Kellya za hitni savjet.
Kad je čuo ime mjesta iz kojeg dolazi pacijentkinja, neobično svjetlo mu je ispunilo oči. Odmah je otišao u sobu pacijentkinje i prepoznao staru gospođu.Srce mu je zadrhtalo od uzbuđenja. Odlučio je učiniti sve moguće kako bi joj spasio život. Od tog trenutka sva njegova briga bila je bolesnica, a sve svoje dane posvetio je traženju lijeka za ovu strašnu bolest koja je gospođu privodila kraju. Nakon duge borbe pacijentkinja je pobijedila bolest. Potpuno je ozdravila!
Kad je gospođa bila potpuno izvan životne opasnosti i sasvim zdrava, dr. Kelly je u administrativnom birou zamolio da napišu račun i pošalju mu ga u njegovu kancelariju. Kad ga je imao u rukama, potpisao ga je i odobrio, te na dnu liste dodao jednu napomenu. Zatim je zamolio da se uruči bolesnici.
Gospođa se bojala otvoriti kovertu, strahujući da će naći račun koji neće biti u stanju da plati. Konačno se odlučila, ali nešto je privuklo njezinu pažnju. Na dnu računa pisalo je:
“Plaćeno prije puno godina jednom šoljom mlijeka!”

http://www.archives.upenn.edu/people/1800s/kelly_howard_atwood.html

Džejn Čen: Topao zagrljaj koji spašava živote

http://www.ted.com/talks/lang/scc/jane_chen_a_warm_embrace_that_saves_lives.html

Džordž Vajtsajds (George Whitesides): laboratorija veličine poštanske marke

http://www.ted.com/talks/lang/scc/george_whitesides_a_lab_the_size_of_a_postage_stamp.html

MEDITACIJE LJUBAVI 15.

"Nije li trebalo da Hristos to pretrpi, i da uđe u slavu svoju?"

                                                         Lk. 24,26

Razmislite o nekoj bolnoj epizodi u svom životu. Za koliko takvih iskustava danas treba da budete zahvalni, jer ste se pomoću njih promenili nabolje i sazreli!

Ovde je reč o nezaobilaznoj istini koju mnogi nika­da ne otkriju. Radosne stvari u životu čine nam život ugodnim, ali ne vode nas ka otkrivanju samih sebe, ka razvoju i slobodi. Ta privilegija rezervisana je za stvari, osobe i situacije koje nam nanose patnju. Svaki bolan slučaj nosi u sebi klicu razvoja i oslobađanja.

U svetlosti ove istine, pretresite proživljeni deo ži­vota i prisetite se epizoda koje vam nisu ostale u prijat­noj uspomeni, pa pokušajte da otkrijete mogućnost ra­zvoja skrivenu u njima, o čemu ništa niste znali, i zato vam nikakvo dobro nije donelo.

Prisetite se sada nekog skorašnjeg događaja koji vam je naneo patnju, koji je ostavio negativan trag u vama. Ko god da je ostavio taj trag u vama, bio je vaš učitelj, jer vam je otkrio skrivene odaje u vama, za koje možda niste ni znali. I sve se to pretvorilo u poziv, izazov da upozna­te sami sebe - poziv da sazrete ka životu i slobodi.

Pokušajte da spoznate negativna osećanja koje su ta­kva iskustva izazvala u vama: nemir, ljubomoru, bes, nesigurnost, strepnju, krivicu. Šta vam govore takva osećanja o vama, o vašim vrednostima, vašem stavu i načinu na koji prihvatate svet, vašoj uslovljenosti i ubeđenjima?

Ako ovo otkrijete, oslobodićete se nekih iluzija koje ste pothranjivali u sebi, ili ćete ispraviti pogrešan pogled na određene stvari, jasnije ćete videti, možda ćete odba­citi neku lažnu ideju ili naučiti da se distancirate od svo­je patnje, jer ćete uvideti da je prouzrokovana vašom uslovljenošću, a ne objektivnom stvarnošću. I najednom ćete doživeti vrhunac zahvalnosti za ta negativna osećanja i za osobu ili stvar koja ih je izazvala u vama.

Učinite još jedan korak napred. Sagledajte sve ono što vam se ne dopada u vama - ono što mislite, osećate, govorite ili činite: svoje negativne emocije, mane, nega­tivne strane ličnosti i karaktera, svoje greške, sve svoje veze, kačenja, zavisnosti i neuroze, svoje komplekse i, najzad, svoje grehe. I pokušajte da vidite sve to zajedno i pojedinačno kao neophodne stepenice u vašem razvoju, koje u sebi nose obećanje rasta, zrelosti i lepote kojih ni­kad ne bi bilo bez ovakvih, vama neprijatnih stvari.

Jer, ako se desilo da ste izazvali patnju i negativna osećanja u drugima, niste li u tom slučaju bili njihov učitelj, sredstvo da krenu u pravcu otkrivanja sebe i da­ljeg razvoja? Pokušajte da proširite ovo razmatranje na same sebe, dok ne sagledate sve takve stvari kao „neop­hodni greh", koji potom donosi toliko toga novog vama i svetu oko vas...

MUDRE MISLI - O GLUPOSTI I PREDRASUDAMA

Lakše je razbiti atom nego predrasudu. Ajnštajn

Ako glupost preživi, možemo reći da je preglupa da umre. Anoniman

Samo su dvije stvari na svijetu beskonačne – svemir i ljudska glupost, mada za svemir i nisam baš siguran. Ajnštajn

Glupost je nesumnjivo u osnovi svakog poroka i zločina. Jovan Dučić

Beskrajna je povorka budala. Petrarka

Glupost je najneobičnija od svih bolesti – od nje ne pati bolesnik,nego oni oko njega. Žak Prever

Čovek postaje pametniji više od tuđih gluposti, nego od svoje pameti. Dode

Genijalnost ima svoje limite, dok glupost nema taj hendikep. Elbert Habard

Najgluplji ljudi koje ja znam su oni koji sve znaju. Malkolm Forbs

Mudar čovjek priča zato što ima nešto da kaže, budala priča zato što mora nešto da kaže. Platon

Glupog čovjeka je nemoguće poraziti argumentima. Vilijem Makadu

Čovjek može istovremeno biti i iskren i glup. Čarls Ketering

Svjetlost putuje brže od zvuka. To je razlog zašto ljudi izgledaju pametno sve dok ne progovore. Anoniman

Predrasude su jedan od najuočljivijih oblika gluposti. P.Tabori

UVJERENJA

Jedan je čovjek vodio karavan kamila. Svake bi im večeri skidao teret i svezao za klinove koje je zabijao u zemlju, jedan kraj užeta bi vezao za kamilinu njušku, a drugi za klin. Tako vezane bi ih ostavio i mirno spavao. Jedne je večeri počeo vezivati kamile kad je ustanovio da mu nedostaje klin i konopac za jednu kamilu. U blizini je bila neka kućica, pa je otišao posuditi klin i konopac. No u toj je kućici živio neki mudar čovjek koji mu reče:

‘Nemam to što tražiš, ali može i ovako. Veži svoju kamilu kao što je uvijek vezuješ, samo bez klina i konopca’.

Čovjek je postupio po savjetu. Postavio je kamilu na njeno mjesto, a zatim pravio pokrete rukama kao da joj vezuje konopac za njušku. Uzeo je čekić i udarao po zemlji kao da zabija klin, a na kraju pravio pokrete kao da konopac vezuje za klin. I što se dogodilo? Kamila se cijelu noć nije pomjerila.

Sljedećeg se jutra karavan spremao da krene. Svaku je kamilu odvezao osim one koja i nije bila vezana. Sve su se kamile podignule i krenule, sem one nevezane. Čovjek pomisli najgore:

‘O Bože, što je s ovom kamilom? Zar se razbolila?’

I ponovno potraži pomoć onog mudrog u kućici.

‘Molim te pomozi! Što se događa s mojom kamilom? Nikako neće da se pomjeri!’

‘Pa moraš je odvezati’, reče taj.

‘Pa nemam što odvezati, kad je nisam ni vezao.’

‘Upravo to ‘ništa’ trebaš odvezati isto onako kako to uvijek činiš.’

Na to čovjek to i učini. Priđe kamili i malo je povuče za njušku, kao da odvezuje konopac. Zatim se sagne i s čekićem izbije navodni klin, a potom zamota navodno uže. Istog je časa kamila ustala, potrčala i pridružila se krdu.

Pouka:

Uvjerenja nas čvršće vezuju od bilo kakvih konopaca. (ukoliko smo poput kamile :))

MALI PRINC 26.

XXVI poglavlje

Pored bunara nalazile su se rusevine nekog starog kamenog zida. Kad sam se vracao s posla, sutradan uvece, opazio sam iz daleka mog malog princa kako sedi gore na zidu, spustenih nogu. I cuo sam ga kako govori:
-Ti se dakle ne secas? govorio je on. Nije bilo bas ovde!
Neki glas mu je bez sumnje odgovorio, jer on odvrati:
-Da! Da! tacno u ovaj dan, ali ne ovom mestu...
Produzio sam prema zidu. Jos nikog nisam ni video ni cuo. Ali, mali princ ponovo odgovori:
-... Naravno. Videces gde pocinje moj trag na pesku. Cekaj me tamo. Doci cu nocas.
Bio sam na dvadeset metara od zida i jos nisam nista video.
Posle kraceg cutanja, mali princ opet rece:
-Imas li dobrog otrova? Jesi li sigurna da se necu dugo muciti?
Stadoh, stegnuta srca, ali jos uvek nisam razumevao.
-A sada odlazi, rece on... hocu da sidjem!

Tada spustih pogled do podnozja zida i odskocih! Tu, ustremljena prema princu, nalazila se jedna od onih zutih zmija koje vas ubijaju za trideset sekundi. Preturajuci po dzepu da bih izvadio revolver, poceh da trcim, ali na sum mojih koraka zmija polako potonu u pesak, kao mlaz vode koji presahnjuje, i ne zureci se smugnu medu kamenje uz lak metalni zvuk.
Stigoh do zida tacno u casu da prihvatim u narucje mog malisana princa, bledog kao smrt.
-Sta to treba da znaci! Govoris sada sa zmijama!
Skinuo sam mu njegov veciti zlatni sal. Pokvasio sam mu slepoocnice i dao mu da pije. I nisam se usudjivao nista vise da pitam. Gledao me je ozbiljno i zagrlio oko vrata. Osecao sam kako mu srce kuca kao u pticeta koje umire pogodjeno iz puske. On mi rece:
-Radujem se sto si pronasao kvar u svojoj masini. Sad mozes da se vratis kuci...
-Otkud znas!
Upravo sam hteo da mu saopstim da sam, preko svakog ocekivanja uspeo da zavrsim svoj posao!
On nista ne odgovori na moje pitanje, ali dodade:
-I ja se danas vracam kuci...
Zatim rece setno:
-To je mnogo dalje... Mnogo teze...
Osecao sam da se desava nesto neobicno. Stezao sam ga u narucje kao malo dete, a ipak mi se cinilo kao da tonem pravo u neki bezdan a ja nisam u stanju da ga zadrzim...
Imao je ozbiljan pogled, zagledan u daljinu:
-Imam tvoju ovcu. Imam i kutiju za ovcu. I brnjicu...
On se tuzno osmehnu.
Dugo sam cekao. Osecao sam da mu se malo-pomalo vraca toplota:
-Siromah malisa, uplasio si se...
Razume se da se uplasio! Ali on se tiho nasmeja:
-Jos vise cu se plasiti veceras...
Osetih kako se opet ledim pred neizbeznim. I shvatih da ne mogu da podnesem misao da vise necu cuti taj smeh. Za mene je on bio kao izvor u pustinji.
-Mali moj, hocu i dalje da te slusam kako se smejes...
Ali on mi rece:
-Ove noci, bice godinu dana. Moja zvezda ce se nalaziti tacno iznad onog mesta gde sam pao prosle godine...
-Malisa, zar ne, to je samo ruzan san, ta prica o zmiji i o sastanku i o zvezdi...
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Rece mi:
-Ono sto je vazno, to se ne vidi...
-Naravno...
-To je kao sa cvetom. Ako volis jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
-Naravno...
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i uzeta... secas li se... bila je slatka.
-Naravno...
-Gledaces nocu zvezde. Moja je isuvise mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleces dakle da gledas sve zvezde... Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nesto...
On se opet nasmeja.
-Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
-Upravo to ce biti moj poklon... bice to kao s vodom...
-Sta hoces da kazes?
-Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ces imati zvezde kakve niko nema...
-Sta hoces da kazes?
-Kad budes gledao nebo, nocu, posto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ces imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
-A kada se utesis (covek se uvek utesi) bice ti milo sto si se sa mnom upoznao. Ostaces mi uvek prijatelj. Pozeleces da se smejes sa mnom. otvorices po nekad prozor, onako iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji bice iznenadjeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo. A ti ces im tada reci: "Da, zvezde me uvek zasmejavaju!" A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio...
On se i dalje smejao...
-To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, saku praporaca koji umeju da se smeju...
On se jos smejao. A zatim se uozbilji:
-Nocas... znas... nemoj doci.
-Necu se odvajati od tebe.
-Izgledace kao da sam bolestan... izgledace pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doci da to gledas, nema smisla...
-Necu se odvajati od tebe.
Ali je on bio zabrinut.
-Kazem ti to... i zbog zmije. Ne treba da te ujeda... Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva.
-Necu se odvajati od tebe.
Ali nesto ga umiri:
-Istina, one nemaju vise otrova za drugi ujed...
Te noci nisam primetio kad je posao. Pobegao je necujno. Kad sam uspeo da ga stignem, isao je odlucno, brzim korakom. Rece mi samo:
-Ah! tu si...
Uze me za ruku. Ali se jos mucio:
-Gresis. Bice ti tesko. Izgledacu kao da sam mrtav, a to nece biti istina...
Ja sam cutao.
-Shvatas. To je vrlo daleko. Ne mogu da ponesem ovo telo. Suvise je tesko.
Ja sam cutao.
-To ce biti kao stara napustena ljustura. Stare ljusture nisu tuzne...
Ja sam cutao.
On se malo obeshrabri. Ali ucini jos jedan napor:
-Bice lepo, znas. I ja cu gledati zvezde. Sve svezde ce biti bunari sa zardjalim cekrcima. Sve ce mi zvezde sipati da pijem...
Ja sam cutao.
-To ce biti veoma zabavno! Ti ces imati pet stotina miliona zvoncica, a ja cu imati pet stotina miliona izvora...
I on zacuta, jer je plakao...
-To je tamo. Pusti me jedan korak samog.

I on sede jer se plasio.

Zatim rece:
-Znas... moja ruza... ja sam za nju odgovoran! A ona je tako slaba. Ona je tako bezazlena! Ona ima samo cetiri nistavna trna da je brane od sveta...
I ja sam seo jer vise nisam mogao da stojim.
On rece:
-Eto... To je sve...
Jos malo je oklevao, zatim ustade. Koraknu. Ja nisam mogao da se maknem.
Blesnu zuta munja kraj njegove noge. On ostade trenutak nepomican. Nije viknuo. Pao je polako kao sto pada drvo. Nije se nista culo zbog peska.

Antoan de Sent Egziperi

MUDRE MISLI - IVO ANDRIĆ

Bezbrižna ravnodušnost je veliki dar i moćno oružje mladosti. Ja se ne bojim ljudi, već onog neljudskog u njima.

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se mjeriti snagom nesanica koje ih prate.

Beskorisno je u starosti produžavati život. Mladost treba produžavati.

Ćutanje je teško samo onima koji ne misle.

Zaborav sve liječi, a pjesma je najljepši način zaborava, jer u pjesmi se čovjek sjeća samo onoga što voli.

Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osjetivši nikad rđave poljedice svojih mana na sebi, i ne primjećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bježati što dalje.

Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čovjeku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.

Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vijek.

Ko u ovom svijetu ne umije da organizuje sam svoj život, nije vrijedan da živi, a ko ga sa uspjehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i svježine da mu i ne vrijedi mnogo što živi.

Kod ljudi koji čedno žive ruke su mirne, bijele i vječito mlade.

Priznaću bez oklijevanja: ne volim mnogo one ljude koji vole mnogo da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem često i nepitan sve što žele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima, kao i osjećanjima koja me prate.

Derek Sivers: Čudno, ili samo drugačije?

http://www.ted.com/talks/lang/scc/derek_sivers_weird_or_just_different.html

JEDNOSTAVNA PRAVILA

Salar de Uyuni, Bolivia
The largest salt flat in the world reflects the sky during the wet season (above). In the dry winter months, it becomes a mosaic of salt tiles (below).
Photographer: Luca Galuzzi

I dok je tako sedeo u sobi, trudeći se da tuga što pre prođe, bio je sve tužniji. Onomad, kada je bio srećan, a sam, sreća se nije množila, nego delila. Neverovatno, koliko su jednostavna pravila prirode. Ako tugu podelimo sa nekim, smanjiće se, ako sreću delimo, udvostručiće se. A opet, mi ljudi, često uvek postupimo suprotno.

Slaviša Pavlović