MALI PRINC 26.

XXVI poglavlje

Pored bunara nalazile su se rusevine nekog starog kamenog zida. Kad sam se vracao s posla, sutradan uvece, opazio sam iz daleka mog malog princa kako sedi gore na zidu, spustenih nogu. I cuo sam ga kako govori:
-Ti se dakle ne secas? govorio je on. Nije bilo bas ovde!
Neki glas mu je bez sumnje odgovorio, jer on odvrati:
-Da! Da! tacno u ovaj dan, ali ne ovom mestu...
Produzio sam prema zidu. Jos nikog nisam ni video ni cuo. Ali, mali princ ponovo odgovori:
-... Naravno. Videces gde pocinje moj trag na pesku. Cekaj me tamo. Doci cu nocas.
Bio sam na dvadeset metara od zida i jos nisam nista video.
Posle kraceg cutanja, mali princ opet rece:
-Imas li dobrog otrova? Jesi li sigurna da se necu dugo muciti?
Stadoh, stegnuta srca, ali jos uvek nisam razumevao.
-A sada odlazi, rece on... hocu da sidjem!

Tada spustih pogled do podnozja zida i odskocih! Tu, ustremljena prema princu, nalazila se jedna od onih zutih zmija koje vas ubijaju za trideset sekundi. Preturajuci po dzepu da bih izvadio revolver, poceh da trcim, ali na sum mojih koraka zmija polako potonu u pesak, kao mlaz vode koji presahnjuje, i ne zureci se smugnu medu kamenje uz lak metalni zvuk.
Stigoh do zida tacno u casu da prihvatim u narucje mog malisana princa, bledog kao smrt.
-Sta to treba da znaci! Govoris sada sa zmijama!
Skinuo sam mu njegov veciti zlatni sal. Pokvasio sam mu slepoocnice i dao mu da pije. I nisam se usudjivao nista vise da pitam. Gledao me je ozbiljno i zagrlio oko vrata. Osecao sam kako mu srce kuca kao u pticeta koje umire pogodjeno iz puske. On mi rece:
-Radujem se sto si pronasao kvar u svojoj masini. Sad mozes da se vratis kuci...
-Otkud znas!
Upravo sam hteo da mu saopstim da sam, preko svakog ocekivanja uspeo da zavrsim svoj posao!
On nista ne odgovori na moje pitanje, ali dodade:
-I ja se danas vracam kuci...
Zatim rece setno:
-To je mnogo dalje... Mnogo teze...
Osecao sam da se desava nesto neobicno. Stezao sam ga u narucje kao malo dete, a ipak mi se cinilo kao da tonem pravo u neki bezdan a ja nisam u stanju da ga zadrzim...
Imao je ozbiljan pogled, zagledan u daljinu:
-Imam tvoju ovcu. Imam i kutiju za ovcu. I brnjicu...
On se tuzno osmehnu.
Dugo sam cekao. Osecao sam da mu se malo-pomalo vraca toplota:
-Siromah malisa, uplasio si se...
Razume se da se uplasio! Ali on se tiho nasmeja:
-Jos vise cu se plasiti veceras...
Osetih kako se opet ledim pred neizbeznim. I shvatih da ne mogu da podnesem misao da vise necu cuti taj smeh. Za mene je on bio kao izvor u pustinji.
-Mali moj, hocu i dalje da te slusam kako se smejes...
Ali on mi rece:
-Ove noci, bice godinu dana. Moja zvezda ce se nalaziti tacno iznad onog mesta gde sam pao prosle godine...
-Malisa, zar ne, to je samo ruzan san, ta prica o zmiji i o sastanku i o zvezdi...
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Rece mi:
-Ono sto je vazno, to se ne vidi...
-Naravno...
-To je kao sa cvetom. Ako volis jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
-Naravno...
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i uzeta... secas li se... bila je slatka.
-Naravno...
-Gledaces nocu zvezde. Moja je isuvise mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleces dakle da gledas sve zvezde... Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nesto...
On se opet nasmeja.
-Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
-Upravo to ce biti moj poklon... bice to kao s vodom...
-Sta hoces da kazes?
-Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ces imati zvezde kakve niko nema...
-Sta hoces da kazes?
-Kad budes gledao nebo, nocu, posto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ces imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
-A kada se utesis (covek se uvek utesi) bice ti milo sto si se sa mnom upoznao. Ostaces mi uvek prijatelj. Pozeleces da se smejes sa mnom. otvorices po nekad prozor, onako iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji bice iznenadjeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo. A ti ces im tada reci: "Da, zvezde me uvek zasmejavaju!" A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio...
On se i dalje smejao...
-To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, saku praporaca koji umeju da se smeju...
On se jos smejao. A zatim se uozbilji:
-Nocas... znas... nemoj doci.
-Necu se odvajati od tebe.
-Izgledace kao da sam bolestan... izgledace pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doci da to gledas, nema smisla...
-Necu se odvajati od tebe.
Ali je on bio zabrinut.
-Kazem ti to... i zbog zmije. Ne treba da te ujeda... Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva.
-Necu se odvajati od tebe.
Ali nesto ga umiri:
-Istina, one nemaju vise otrova za drugi ujed...
Te noci nisam primetio kad je posao. Pobegao je necujno. Kad sam uspeo da ga stignem, isao je odlucno, brzim korakom. Rece mi samo:
-Ah! tu si...
Uze me za ruku. Ali se jos mucio:
-Gresis. Bice ti tesko. Izgledacu kao da sam mrtav, a to nece biti istina...
Ja sam cutao.
-Shvatas. To je vrlo daleko. Ne mogu da ponesem ovo telo. Suvise je tesko.
Ja sam cutao.
-To ce biti kao stara napustena ljustura. Stare ljusture nisu tuzne...
Ja sam cutao.
On se malo obeshrabri. Ali ucini jos jedan napor:
-Bice lepo, znas. I ja cu gledati zvezde. Sve svezde ce biti bunari sa zardjalim cekrcima. Sve ce mi zvezde sipati da pijem...
Ja sam cutao.
-To ce biti veoma zabavno! Ti ces imati pet stotina miliona zvoncica, a ja cu imati pet stotina miliona izvora...
I on zacuta, jer je plakao...
-To je tamo. Pusti me jedan korak samog.

I on sede jer se plasio.

Zatim rece:
-Znas... moja ruza... ja sam za nju odgovoran! A ona je tako slaba. Ona je tako bezazlena! Ona ima samo cetiri nistavna trna da je brane od sveta...
I ja sam seo jer vise nisam mogao da stojim.
On rece:
-Eto... To je sve...
Jos malo je oklevao, zatim ustade. Koraknu. Ja nisam mogao da se maknem.
Blesnu zuta munja kraj njegove noge. On ostade trenutak nepomican. Nije viknuo. Pao je polako kao sto pada drvo. Nije se nista culo zbog peska.

Antoan de Sent Egziperi

MUDRE MISLI - IVO ANDRIĆ

Bezbrižna ravnodušnost je veliki dar i moćno oružje mladosti. Ja se ne bojim ljudi, već onog neljudskog u njima.

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se mjeriti snagom nesanica koje ih prate.

Beskorisno je u starosti produžavati život. Mladost treba produžavati.

Ćutanje je teško samo onima koji ne misle.

Zaborav sve liječi, a pjesma je najljepši način zaborava, jer u pjesmi se čovjek sjeća samo onoga što voli.

Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osjetivši nikad rđave poljedice svojih mana na sebi, i ne primjećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bježati što dalje.

Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čovjeku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.

Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vijek.

Ko u ovom svijetu ne umije da organizuje sam svoj život, nije vrijedan da živi, a ko ga sa uspjehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i svježine da mu i ne vrijedi mnogo što živi.

Kod ljudi koji čedno žive ruke su mirne, bijele i vječito mlade.

Priznaću bez oklijevanja: ne volim mnogo one ljude koji vole mnogo da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem često i nepitan sve što žele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima, kao i osjećanjima koja me prate.

Derek Sivers: Čudno, ili samo drugačije?

http://www.ted.com/talks/lang/scc/derek_sivers_weird_or_just_different.html

JEDNOSTAVNA PRAVILA

Salar de Uyuni, Bolivia
The largest salt flat in the world reflects the sky during the wet season (above). In the dry winter months, it becomes a mosaic of salt tiles (below).
Photographer: Luca Galuzzi

I dok je tako sedeo u sobi, trudeći se da tuga što pre prođe, bio je sve tužniji. Onomad, kada je bio srećan, a sam, sreća se nije množila, nego delila. Neverovatno, koliko su jednostavna pravila prirode. Ako tugu podelimo sa nekim, smanjiće se, ako sreću delimo, udvostručiće se. A opet, mi ljudi, često uvek postupimo suprotno.

Slaviša Pavlović

MEDITACIJE LJUBAVI 14.

Do sada je sve što ste imali bilo samo dobrota srca, dobra volja, simpatija, pažnja prema drugima - stanja duše koja ste pogrešno smatrali ljubavlju, ali koja imaju malo toga zajedničkog sa njom, kao drhtavi plamen sveće u poređenju sa bleštavim zrakom sunca.

Šta je ljubav? Senzibilnost za svaki delić stvarnosti, u vama i oko vas, uz istovremenu otvorenost čitavog va­šeg duha za tu stvarnost. Ponekad ćete tu stvarnost pri­hvatiti, ponekad je odbaciti; ponekad ćete je ignorisati, ponekad joj posvetiti svu svoju pažnju. Ali, u svim slu­čajevima, odgovorićete na nju vođeni senzibilnošću, a ne užurbanom potrebom.

A šta je kačenje? To je glad, grabljenje koje otuplju­je vašu osetljivost; droga koja zamagljuje vašu percepci­ju. Eto zašto ljubav ne može da se rodi dok postoji i naj­slabija vezanost za neku stvar ili osobu. Ljubav je u stvari senzibilnost, a senzibilnost koja je i malo ograni­čena, u suštini je uništena... Ne postoji ne­savršena ljubav, nedovoljna ili delimična ljubav. Ljubav, kao i senzibilnost, ili postoji celovita, ili uopšte ne po­stoji. Ili je imaš svu, ili je uopšte nemaš. Tako, samo kad veze iščeznu, ulazite u neograničeno carstvo duhovne slo­bode koje se zove Ljubav, i postajete sposobni da vidite i uzvratite.

Ne bi trebalo da brkate ovu slobodu sa ravnodušno­šću onih koji nikada nisu prošli kroz neku vezu... Ova ravnodušnost koju mnogi brkaju sa ljubavlju (oni nisu vezani ni za koga, oni „vole sva bića"), nije senzi­bilnost, već više otvrdnulost srca, koja potiče od odbaci­vanja, razočaranja, pa i prakse odricanja.

Ne, vi se morate suočiti sa uzburkanim morem ve­za ako hoćete da stignete do zemlje ljubavi. Neki koji ni­kada nisu isplovili na more, ubedili su sami sebe da su već stigli u luku...

Jer život, sam po sebi, nikada ne bi stvorio ljubav; odveo bi vas samo do privlačnosti, od privlačnosti ka uživanju, zatim kačenju i vezivanju, što na kraju vodi zamoru i dosadi. Posle nekog vremena, sti­že se do raskida, da bi zamorni ciklus nanovo otpočeo: privlačnost, uživanje, kačenje, vezivanje, umor, dosada. I sve te stvari pomešane sa nemirom, ljubomorom, grabIjivošću, patnjom.

Kada više puta prođete kroz taj ciklus, dođe trenu­tak kad vam je svega dosta, i kada poželite da izronite iz tog vrtloga. Ako imate dovoljno sreće da ponovo ne na­letite na nekoga ili nešto što će vas zaslepiti, najzad će­te osvojiti jedan krhki mir. To je maksimum što život može da vam pruži. Vi možete pogrešno porediti ovo stanje sa slobodom, i tako na kraju umreti a da nikada niste stvarno spoznali šta znači biti slobodan i voleti. Ako želite da raskinete taj ciklus i uđete u svet ljubavi, morate ciljati dok je veza još sveža, ne kad je već pusti­la korenje. I morate je pogoditi ne mačem odricanja (jer to proizvodi samo neosetljivost), već mačem svesnosti.

Čega treba da postanemo svesni? Tri stvari.

Prvo, morate sagledati patnju koju sva ta droga u vama proizvodi: uspone i padove, ushićenja, strepnje i razočaranja, dosadu koja neizbežno sledi.

Drugo, morate shvatiti šta vam ova droga uskraćuje - slobodu da volite i uživate u svakom trenutku i u sva­koj stvari u životu.

Treće, shvatite da ste zbog svoje zavisnosti i programiranosti ukrasili objekat svog kačenja lepotom i vrednošću koje on jednostavno nema. Ono u šta ste se zalju­bili samo je u vašoj glavi, a ne u osobi ili nekoj stvari koju volite.

Obično se kaže: samo kada ste duboko voljeni i za­ljubljeni, u stanju ste da volite sve druge. Nije istina. Za­ljubljen čovek otvara se prema svetu, ali ne u ljubavi, već u euforiji. Za njega svet poprima nerealnu ružičastu bo­ju, koju gubi istog trenutka kad euforija splasne. Njego­va takozvana ljubav nije plod jasnog viđenja stvarnosti, već potiče od ubeđenja, istinitog ili lažnog, da je voljen. Takvo ubeđenje veoma je krhko, jer se bazira na osećanjima nepredvidljivih, promenljivih osoba za koje on veruje da ga vole, dok one u svakom trenutku mogu da okre­nu dugme i ugase tu njegovu euforiju.

Nije ni čudo što oni koji stupaju ovom stazom nika­da ne gube sopstvenu nesigurnost. Jer, kada se otvarate prema svetu podstaknuti snagom ljubavi koju vam neko pruža, vi se prosvetljavate ne zbog svoje percepcije stvar­nosti, već zbog ljubavi koju ste dobili od nekoga: eto ka­ko taj neko kontroliše situaciju i može u svako doba is­ključiti vaš entuzijazam.

Kada uzmete mač svesnosti da biste raskinuti svoje veze i otvorili se ka ljubavi, morate paziti na jednu stvar: ne smete biti nagli, nestrpljivi, ili neprijatelji samih se­be. Kako se ljubav može roditi iz takvih stavova? Uzga­jajte u sebi saosećanje i isti osećaj za stvarnost kakvim hirurg operiše svojim instrumentima. Tako ćete se naći u čudesnoj situaciji da volite bez kačenja za predmet ljuba­vi, i da uživate u tome više nego pre, jer ćete istovreme­no uživati u svakoj drugoj stvari ili osobi.

Ovo je najsigurnija provera da li je vaše osećanje lju­bav. Daleko od toga da postanete ravnodušni, sada uži­vate u svemu, kao što ste pre toga uživali samo u onome za šta ste vezani. Međutim, sada više ne postoje grozničavost, briga i patnja.

U suštini, sada se može reći da uživate u svemu i ni u čemu. Jer, došli ste do velikog otkrića da je ono što či­ni da uživate u svakoj stvari ili osobi nešto unutar vas. Orkestar je u vama, i vi ga nosite sa sobom kud god kre­nuli. Stvari i osobe izvan vas usklađuju samo određenu melodiju koju će orkestar da odsvira. A kada vašu pažnju ništa posebno ne privuče, orkestar će izvoditi svoju mu­ziku, bez potrebe za spoljnim podsticajima.

Vi sada donosite svome srcu sreću kakvu ništa izvan vas ne može dati ili oduzeti, što je još jedna proba lju­bavi - srećni ste bez ikakvog određenog razloga.

Da li će ta ljubav potrajati? Ne postoje garancije. Iako ljubav ne može biti delimična, ona može biti ogra­ničenog trajanja. Ljubav dolazi i odlazi, zavisno od toga da li je vaš duh budan i svestan, ili se prepušta dremežu i spavanju. Ali ipak postoji nešto sigurno. Kada jednom okusite samo delić toga što se zove ljubav, shvatićete da nema te cene koja je previsoka, nema žrtve koja je pre­velika, ako zauzvrat možete osvojiti jedinu stvar koja ži­vot čini vrednim življenja.

Antoni De Melo

Ragava KK (Raghava KK): Pet života jednog umetnika

http://www.ted.com/talks/lang/scc/raghava_kk_five_lives_of_an_artist.html

INSTRUKCIJE ZA DOBAR ŽIVOT 

Ćutanje je ponekad najbolji odgovor.

Čitaj vise knjige i gledaj manje TV.

Živi dobar i dostojan život. Kasnije u starosti možeš da uživaš u sjećanjima.

Vjeruj u Boga, ali zaključavaj svoj auto.

Važno je da je atmosfera u kući ispunjena ljubavlju.

Učini uvijek tako da stvoriš mir i harmoniju svojoj okolini.

Ako si u nesporazumu sa svojim ljubljenim, posmatraj situaciju kakva je sada, a ne kakva je bila nekada.

Čitaj između redova.

Podijeli sa drugima ono što znaš. Tako se stvara besmrtnost.

Budi brižan prema našoj planeti.

Ne prekidaj nikada nekoga ko ti upravo pokušava dokazati svoju odanost.

Ne zabadaj nos u sve. Ne budi previše radoznao.

Ne vjeruj nikada osobi koja ne žmiri kad je ljubiš.

Jedanput godišnje putuj negdje gdje nikada nisi bio.

Zarađuješ li puno para, podari ih tamo gdje ćeš moći pomoći drugima, za svog života. To je najveće zadovoljstvo što ti bogatstvo može dati.

Ne zaboravi da, ne uspiješ li u svemu što želiš, ponekad je to srećan pogodak.

Ne zaboravi da ljubav između dvije osobe treba da je više nego potreba jednog za drugim.

Sagledaj čega moraš da se odrekneš na svom putu za uspjeh u nečemu.

Približi se ljubavi i kuhinji sa odvažnošću i predanošću.

Budi otvoren za razmjenu i promjenu, ali ne zanemari svoje vrijednosti.

Pružaj ljudima više nego što očekuju, i radi to sa voljom.

Ne vjeruj u sve što čuješ ili pročitaš.

Ne troši vrijeme na spavanje, i ne spavaj toliko koliko bi želeo.

Kad kažeš nekome “volim te”, reci to zato što tako osjećaš i zato što je istina.

Kad kažeš “žao mi je”, “oprosti mi”, “izvini”, gledaj osobu u oči.

Budi vjeren najmanje šest mjeseci, prije nego što se vjenčaš.

Vjeruj u ljubav na prvi pogled.

Ne ismijavaj tuđe snove.

Možaš biti povrijeđen, ali to je jedini način da živimo kompletan život.

Ako se ne slažeš, budi ipak lojalan.

Ne vrijeđaj. Ne osuđuj nikoga zbog njegovih rođaka.

Govori polako, ali misli brzo.

Ako te neko pita o nečemu što ti ne želiš da odgovoriš, pitaj sa osmjehom: “Zašto te to zanima?”

Ne zaboravi da najveće ljubavi i najveći uspjesi, obuhvataju i rizike.

Nazovi svoju majku i reci joj koliko je voliš.

Ne zaboravi tri stvari: Poštuj samog sebe. Poštuj druge. Odgovoran si za sve što radiš.

Ne dozvoli da jedan mali nesporazum pokvari veliko prijateljstvo.

Kad primjetiš da si pogriješio, ispravi to brzo.

Odgovaraj na telefon sa osmjehom, onaj koji zove čuje da se ti osmjehuješ.

Ne budi puno sam.

:)

BOGATSTVO

MALI PRINC 25.

XXV poglavlje

-Ljudi se, rece mali princ, tiskaju po brzim vozovima, ali ne znaju vise sta traze. Onda postaju nemirni i vrte se u krugu...
I dodade:
-Ne vredi...
Bunar do koga smo stigli nije licio na bunare u Sahari. Saharski bunari su obicne rupe iskopane u pesku. Ovaj je licio na seoski bunar. Ali tu nije bilo nikakvog sela i ja sam mislio da sanjam.
-To je neobicno, rekoh malom princu, sve je spremno: cekrk, vedro i uze...
On se nasmeja, dodirnu uze, i pusti da se cekrk odmota. Cekrk zaskripa kao sto skripi stari petao na krovu kad dugo nije bilo vetra.

-Cujes li, rece mali princ, mi smo probudili ovaj bunar i on peva...
Nisam zeleo da se napreze:
-Pusti mene, rekoh mu, to je suvise tesko za tebe.
Polako sam digao vedro do kamene ograde. Tu sam ga cvrsto uglavio. U usima mi je jos brujala pesma cekrka, a u vodi koja je jos podrhtavala, video sam kako podrhtava sunce.
-Zedan sam te vode, rece mali princ, daj mi da pijem...
I ja sam razumeo sta je trazio!
Podigao sam vedro do njegovih usana. Pio je zatvorenih ociju. Bilo je tiho kao na svecanosti. Ta voda je bila vise nego hrana. Ona je proizasla iz hoda pod zvezdama, iz pesme cekrka, iz napora mojih ruku. Prijala je srcu kao poklon. Kad sam bio mali, svetlost bozicnjeg drvca, muzika ponocne sluzbe, blagi osmesi davali su mom bozicnjem poklonu svu njegovu car.
-Ljudi sa tvoje planete, rece mali princ, gaje pet hiljada ruza samo u jednom vrtu... i nisu u stanju da u njima nadju ono sto traze...
-Nisu u stanju da nadju, odgovorih...
-A ipak ono sto traze, moze se naci u jednoj jedinoj ruzi ili u malo vode...
-Naravno, odgovorih.
A mali princ dodade:
-Ali oci su slepe. Treba traziti srcem.
Napio sam se. Disao sam duboko. Pesak u zoru ima boju meda. Bio sam srecan i zbog te boje meda. Zasto je morala da se umesa tuga...
-Treba da odrzis svoje obecanje, rece mi mali princ, koji je opet seo pored mene.
-Kakvo obecanje?
-Znas i sam... brnjicu za moju ovcu... ja sam odgovoran za onaj cvet!
Izvukoh iz dzepa moje nedovrsene crteze. Mali princ ih spazi i rece smejuci se:
-Tvoji baobabi lice pomalo na kupus...
-Oh!
A ja sam bio tako gord na baobabe!
-Tvoja lisica... njene usi... lice pomalo na rogove... isuvise su duge!
On se i dalje smejao.
-Nepravedan si, malisa, nisam nikad umeo nista da crtam sem zmijskog cara spolja i iznutra.
-Oh! Bice dobro, rece on, deca razumeju.
Nacrtao sam dakle brnjicu. Srce mi se steglo dok sam mu je davao:
-Ti imas neke namere za koje ja ne znam...
Ali on mi ne odgovori. Samo mi rece:
-Znas, moj pad na Zemlju... sutra ce biti godinu dana...
Zatim, pocutavsi malo, dodade:
-Pao sam tu sasvim blizu...
I pocrvene.
Ne razumevajuci zasto, ja osetih opet neku cudnu tugu. Ali mi jedno pitanje pade na pamet:
-Znaci da to nije slucajno sto si se onog jutra kad sam te sreo, pre osam dana, setao tako, sasvim sam, hiljadama milja daleko od svih naselja. Vracao si se na mesto gde si pao?
Mali princ jos vise pocrvene.
Ja dodadoh, kolebajuci se:
-Mozda zbog godisnjice?...
Mali princ ponovo pocrvene. On nikad nije odgovarao na pitanja, ali kad covek pocrveni, to znaci "da", zar ne?
-Ah! rekoh mu ja, bojim se...
Ali on mi odgovori:
-Ti treba sada da radis. Treba da se vratis svojoj masini. Cekacu te ovde. Vrati se sutra uvece...
Ali to me nije umirilo. Setio sam se lisice. Ako covek dopusti da ga pripitome, moze se desiti da zaplace...

Antoan de Sent Egziperi

NIČE - MOSTOVI I DOŽIVLJAJI

Postojalo je vreme u našim životima kada smo
bili toliko bliski da je izgledalo kao da ništa ne može
zasmetati našem prijateljstvu i bratskom odnosu, i samo
nas je mali most razdvajao. Baš kada si hteo da kročiš na njega,
pitao sam te: "Hoćeš li da pređeš kod mene?" -
istog trenutka ti to više nisi želeo i kada sam te ponovo
pitao, ćutao si... Od tada su se između nas isprečile planine
i nabujale reke i sve što nas razdvaja i otuđuje, pa čak i da
smo želeli da se susretnemo, to ne bismo mogli.
Ali sada, kad razmišljaš o tome, o tom malom mostu,
reči te izdaju, i ti jecaš, i čudiš se.

                                     

Fridrih Niče "Vesela nauka"

Re: Most

katarina | 03/05/2009, 11:17

Niče je smatrao da pravo prijateljstvo ne postoji, zato što se svako njegovo završavalo na "most" način.
Da li je to zabluda ili ne, nije bitno... Niče je zbog toga ceo svoj život proveo sam.
http://ivanpetrovic.blog.rs/blog/ivanpetrovic/knjizevni-kutak/2009/05/02/most

Setimo se prevođenja žednog preko vode... :)

Blizak prijatelj se postaje negde na pola puta preko "mosta" idući drugom u susret. Ako te tada reči izdaju, i jecaš, i čudiš se, godinama kasnije smešiš se kada razmišljaš o tome.

ŠTA SU NAŠI DOŽIVLJAJI?
MNOGO VIŠE ONO ŠTO U NJIH POSTAVLJAMO,
NEGO ONO ŠTO U NJIMA LEŽI!
ILI, TO MORA ČAK ZNAČITI PO SEBI,
DA U NJIMA NIŠTA NE LEŽI?!
DOŽIVLJAVANJE JESTE IZMIŠLJANJE...

Fridrih Niče "Doživljaji"

MEDITACIJE LJUBAVI 13.

An Italian soldier of NATO's International Security Assistance Force (ISAF) stands guard as an Afghan boy aims a toy pistol inside Herat's prison, in western Afghanistan on September 14, 2010. (REUTERS/Raheb Homavandi)

„Ne sudite, da vam se ne sudi."

Mt. 7,1

Najlepši čin ljubavi koji možete preduzeti nije čin služenja drugima, već čin kontemplacije, „viđenja". Kada pomažete i služite nekome, vi ga podržavate, tešite, da­jete mu olakšanje i utehu. Međutim, kad ga vidite u nje­govoj iskonskoj lepoti i unutrašnjoj dobroti, vi ga preo­bražavate i ponovo ga stvarate.

Mislite na osobe koje volite i koje su našle načina da stvarno stupe u dodir sa vama. Sada pokušajte ponovo da vidite svaku od tih osoba onako kako ste ih prvi put videli, ne dozvolivši da na vas utiču saznanja i iskustva koje ste o njima u međuvremenu stekli, bilo da su dobra ili loša. Pokušajte da u njima ponovo pronađete stvari koje ste možda zaboravili zbog prisnosti sa njima, jer prisnost rađa naviku, zamor, kratkovidost i dosadu. Ne možete voleti ono što više ne vidite sveže, na možete vo­leti ono što neprekidno ne otkrivate kao novo.

Kada ste to učinili, razmislite malo o osobama koje vam se ne dopadaju. Pokušajte pre svega da jasno sagle­date šta vam se u njima ne dopada, analizirajte njihove mane sa distance. To bi značilo da ne možete više koristiti etikete kao što su: „ambiciozan", „lenj", „egoista", „arogantan" - etiketiranje drugih ljudi samo je čin men­talne lenjosti, nešto što je najlakše učiniti. Ono što je te­ško, ali stimulativno, je videti tu konkretnu osobu, mu­škarca ili ženu, u njihovoj jedinstvenosti.

Ako hoćete klinički da proučavate tuđe mane, mora­te pre svega biti sigurni u svoju nepristrasnost. Uzmite u obzir i mogućnost da je ono što vidite u ljudima kao manu, u stvari uopšte nije mana, već nešto što vas iriti­ra na bazi vašeg vaspitanja i mentalne uslovljenosti. Ako i pored toga vidite manu, pokušajte da shvatite da je po­reklo takvog nedostatka u iskustvima detinjstva i čitave prošlosti konkretne osobe, u pogrešnom rasuđivanju ili pogledu na svet; povrh svega prebacite veo neznanja, a ne zloćudnosti. Zahvaljujući ovakvom stavu, vaše odre­đenje u odnosu na nečije „mane", preobraziće se u lju­bav i opraštanje, jer proučavanje, posmatranje i razumevanje uvek rezultiraju opraštanjem.

Kada završite ovo istraživanje mana, pokušajte da u konkretnoj osobi otkrijete zakopana blaga koja, zbog svo­je ravnodušnosti ili odbojnosti, niste ni tražili. Dok ovo činite, pažljivo posmatrajte svaku promenu stava i osećanja koja se budi u vama, jer vam je odbojnost zamaglila pogled i potpuno vam onemogućila „viđenje".

Sada možete da pređete na razmišljanje o bilo kojoj osobi sa kojom živite i radite, posmatrajući kako se sva­ka preobražava u vašim očima, ako je gledate na nov na­čin. Gledanje ovako obnovljenim pogledom biće za njih poklon ljubavi, beskrajno veći od bilo kog čina služenja i pomoći koji im možete pružiti. Ovakvim stavom, vi ih u suštini preobražavate i ponovo stvarate u svom srcu. I, ako dođe do određene učestalosti dodira između vas i tih osoba, ovaj preobražaj će se i konkretno pokazati u objektivnoj stvarnosti.

Sada učinite i sebi takav poklon. Ako ste sposobni da ga učinite drugima, to ne bi trebalo da vam bude teško. Isti je postupak: nikakva osuda svojih mana ili ne­uroza. Vi niste osudili druge? Začudićete se kada shvati­te da ni vi niste za osudu. Istražićete svoje mane u svetlu višeg razumevanja, što vodi ljubavi i opraštanju. I sa velikom radošću otkrićete da ste preobraženi ovim sta­vom ljubavi koja se rađa u vama prema onome što zove­te svoje 'ja', stavom koji se zatim širi iz vas prema sva­kom živom biću.

Antoni De Melo

Данијел Канеман (Daniel Kahneman): Загонетка доживљаја насупрот сећању

http://www.ted.com/talks/lang/scc/daniel_kahneman_the_riddle_of_experience_vs_memory.html

ŠTA JE ČOVJEK?

Čovjek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste. Kami

Mudar čovjek oblikuje sebe, budala živi samo zato da bi umrla. Frenk Herbert

Pametnom čovjeku je gotovo sve smiješno, mudrome gotovo ništa. Gete

Čovjeku nikad nije po volji, ma gdje bio. Sent Egziperi

Čovjek koji ne razmišlja i ne planira unaprijed, naići će na nevolju odmah ispred svojih vrata. Konfučije