BESMRTNA PESMA

 

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.Brige…
Zar ima briga?
Tuge…Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?Čega da nam je žao?Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav (Mika) Antić

MALI PRINC 19.

XIX poglavlje

Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine planine koje je dotada poznavao bila su tri vulkana koji su mu dopirali do kolena. A ugasenim vulkanom sluzio se kao stolicicom. "Sa jedne visoke planine kao sto je ova, pomisli on u sebi, obuhvaticu pogledom celu planetu i sve ljude..." Ali je primetio samo ostre kamene vrhove.
-Dobar dan, rece on za svaki slucaj
-Dobar dan... dobar dan... dobar dan... odgovori odjek.
-Ko ste vi? upita mali princ.
-Ko ste vi... ko ste vi... ko ste vi... odgovori odjek.
-Budite mi prijatelji, ja sam sam, rece on.
-Ja sam sam... ja sam sam... ja sam sam, odgovori odjek.
"Cudne li planete! pomisli on tada. Sva je suva i siljata i sva slana.

I ljudi nemaju maste. Ponavljaju ono sto im se kaze... Kod kuce sam imao jednu ruzu: ona je uvek govorila prva..."

Antoan de Sent Egziperi

UČITELJ I KONJ

Ispred dućana u jednoj tijesnoj kineskoj uličici stajao je privezan jedan konj.
Svaki put kada bi neko pokušao da prođe pokraj njega, konj bi se ritnuo zadnjim nogama. I niko od straha nije imao smjelosti da prođe.

Uskoro se pored dućana okupi poveća grupa seljaka svi u glas raspravljajući koji je nasigurniji način da prođu pokraj konja nepovrijeđeni.

Odjednom neko dotrča vičući: „Evo ide stari učitelj. On će sigurno znati kako da prođe pokraj konja.“

Gomila je čekala sa uzbuđenjem da vidi šta će stari učitelj učiniti.
Utom se i on pojavi iza ugla, i vidjevši situaciju, okrenu se i izađe na drugu stranu sporednom ulicom.

*****

Princip opuštenog (neusiljenog) djelovanja možemo naučiti posmatranjem vode. Kada vodeni tok stigne do kamena na svome putu, on se ne bori sa njim da ga prevrne i skloni…on ga naprosto zaobiđe. I tako nesmetano teče dalje.

MAHATMA GANDI - CITATI

Svijet ima dovoljno za svačiju potrebu, ali nema dovoljno za svačiju pohlepu.

Živi kao da ćeš sutra umrijeti. Uči kao da ćeš vječno živeti.

Nenasilje je najjača sila kojom čovječanstvo raspolaže. Ono je moćnije od najmoćnijeg oružja ikad izmišljenog od strane čovjeka.

Kvalitet onoga što radimo je ono što je bogougodno, a ne kvantitet.

Sreća je kada je ono što mislite, kažete i radite u harmoniji.

Sloboda nije vrijedna življenja ako ne uključuje i slobodu da griješimo.

Vjerovati u nešto, a ne živjeti to, e to je nečasno.

Ako bi svi mi Indijci pljunuli u istom trenutku, stvorili bi jednu baru dovoljno veliku da potopi 3 miliona Engleza.

Izreka, “oko za oko” će samo dovesti do toga da cijeli svijet postane slijep.

Snaga ne dolazi iz fizičkih kapaciteta. Ona dolazi iz nesalomljive volje.

Ako želiš da vidiš promjenu u svijetu, ti moraš postati ta promjena.

Strah nije tjelesna bolest. Strah je ubica duše.

Jedini tiranin kojeg prihvatam na ovom svijetu je onaj tihi glas unutar nas.

Ja bih bez sumnje postao hrišćanin kad bi hrišćani bili hrišćani sva dvadeset i četiri sata na dan.

Život bez principa je brod bez kormilara.

Ma koliko bila okorjela nečija ćud, rastopiće se na vatri ljubavi. Ako se pak ne promijeni, to znači da vatra nije bila dovoljna jaka.

Tamo gdje se mora birati između kukavičluka i nasilja – ja sam za nasilje.

Nema puta ka miru. Mir je put.

Kao ljudskim bićima, naša veličina ne leži toliko u mogućnosti da promijenimo svijet – jer to je mit atomskog doba – već u mogućnosti da promijenimo sebe.

Za svoj cilj ja sam spreman da umrem, ali ni za kakav cilj, moj prijatelju, nisam spreman da ubijem.

Govori samo ako će to popraviti tišinu.

Kukavica je nesposoban da osjeti ljubav – to je osobina hrabrih.

Vjera nije nešto što se uhvati. Vjera je nešto do čega rastemo.

Čovjek često postaje ono što o sebi misli. Ako budem stalno ponavljao kako neke stvari ne mogu učiniti, vjerovatno je da i neću moći. Suprotno tome, ako vjerujem da mogu, sigurno ću steći sposobnost da to učinim.

MEDITACIJE LJUBAVI 7.

Two-year-old Luke Pavlenishzili, riding on the shoulders of his father George Pavlenishzili, offers a rose to New York firefighter Joe Huber, who was standing at the reflecting pool at ground zero during a memorial service commemorating the ninth anniversary of the Sept. 11 terrorist attacks on the World Trade Center Saturday, Sept. 11, 2010 in New York. (AP Photo/Chang W. Lee)

Zamislite radio-aparat koji prima i emituje samo jednu stanicu, bez obzira koliko vrteli dugme na njemu; radio na kome ne možete da kontrolišete jačinu zvuka, pa se ponekad jedva čuje, a ponekad vam pucaju bubne opne od zaglušne buke; radio koji ne možete isključiti, koji ponekad sam prekida emisiju zvukova i reci, dok se ponekad iznenada oglašava i počinje da trešti baš kad bi­ste hteli da se odmorite. Ko bi trpeo takav aparat?

Međutim, kad se vaše srce ponaša na tako besomučan način, vi ne samo što ga trpite, već to čak smatrate normalnim i humanim.

Pomislite koliko ste puta bili kidani svojim emocija­ma, koliko ste puta trpeli napade besa, depresije, brige, koliko je puta vaše srce hrlilo nečemu što ne posedujete, grčevito težilo da se zakači za nešto što ste zadobili, ili da izbegne nešto što ste odbacili.

Čeznuli ste za nekom osobom i našli se odbačeni i ljubomorni, baš kad su se vaš duh i srce usredsredili na taj jedinstveni objekat, i tako je banket života postao sa­mo pepeo u vašim ustima.

Uvrteli ste u glavu da uspete u nekom takmičenju, i metež borbe omeo vas je da čujete cvrkut ptica - vaša ambicija ućutkala je sve glasove oko vas.

Desilo se da ste ugroženi ozbiljnom bolešću, ili mo­gućnošću gubitka voljene osobe - i eto kako odjednom niste u stanju da se usredsredite ni na šta drugo.

Ukratko, u istom trenutku kada prihvatite da neko kačenje pusti korenje u vama, ta čudesna tvorevina ka­kvo je ljudsko srce postaje nalik na mrtvu stvar.

Ako hoćete da popravite svoj radio-aparat, morate da proučite elemente elektrotehnike. Ako hoćete da ob­novite svoje srce, morate ozbiljno razmotriti četiri oslobađajuće istine. Prethodno odaberite kačenje koje vam zadaje najviše briga, nešto za šta ste posebno vezani, ili nešto o čemu maštate i već dugo čeznete za tim, a onda proučite sledeće četiri istine.

Prva istina. Morate odabrati između svog kačenja i svoje sreće. Ne možete imati i jedno i drugo. U trenut­ku kada postanete plen nekog kačenja, vaše srce odbija da funkcioniše kako valja i gubi se vaša sposobnost da živite spokojnim i radosnim životom, oslobođenim bri­ga. Proverite koliko je ovo tačno, primenivši to na kače­nje ili vezu koje ste odabrali da sačuvate.

Druga istina. Odakle potiče vaše kačenje? Svakako nije rođeno s vama. Ono potiče od jedne laži koju vam je nametnulo vaše društvo i vaša kultura i koju ste po­navljali sebi - da bez ove ili one stvari, bez ove ili one osobe, ne možete biti srećni... Ako otvorite oči, videćete koliko je sve to lažno - na stotine ljudi savršeno je srećno i bez ovih stvari ili osoba ili situacija za kojima vi jurite, jer, po vama, ne možete drukčije. Ali morate oda­brati: ili vaše veze, ili sreća i sloboda.

Treća istina. Ako hoćete da živite punim životom, morate u sebi razviti osećaj za perspektivu - život je neuporedivo širi od tih mizernih gluposti za koje se kači vaše srce i kojima ste dozvolili da vas tako duboko uz­drmaju. Gluposti, rekao sam - jer, ako dovoljno dugo budete živeli, sigurno će doći dan kada će sva ta kačenja izgubiti svoj značaj, tako da ih više nećete ni pamtiti. Va­še iskustvo može to da potvrdi - danas teško i da se sećate sitnih nevolja koje su vam u prošlosti zadavale uža­sne brige.

Četvrta istina sadrži neizbežan zaključak: nema te osobe ili stvari u spoljnom svetu koja poseduje sposob­nost da vas učini srećnim ili nesrećnim. Jer, samo vi od­lučujete da li ćete biti srećni, zavisno od toga koliko se u pojedinim situacijama kačite za objekte od kojih ste za­visni.

Razmatrajući ove istine, opazićete da vaše srce pru­ža otpor, tražeći argumente kojima bi im se suprotstavi­lo, ili čak odbija da ih uopšte razmatra. To znači da još niste dovoljno patili zbog svojih veza.

Međutim, može se desiti da vaše srce ne pruža više otpor ovim istinama. Ako je tako, radujte se: javilo se pokajanje i preobražaj u vašem srcu, a večni život, u vi­du smirenosti duhovnog detinjstva, najzad je zakucao na vaša vrata.

Antoni De Melo

Epigenetika - od žrtve do gospodara

http://www.youtube.com/watch?v=8tb_nXdZYiM
...

MALI PRINC 18.

XVIII poglavlje

Mali princ predje pustinju i srete samo jedan cvet. Cvet sa tri listica, ne beznacajni cvetic...
-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, odgovori cvet.
-Gde su ljudi? uctivo zapita mali princ.
Cvet je jednog dana video neki karavan kako prolazi:

-Ljudi? Ima ih, verujem, pet ili sest. Spazio sam ih pre mnogo godina. Ali nikad se ne zna gde su. Nestalni su kao vetar. Nemaju korena i to im mnogo smeta.
-Zbogom, rece mali princ.
-Zbogom, rece cvet.

Antoan de Sent Egziperi

KO SAM JA

Neki ljuti ratnik sreo jednog sveštenika i rekao mu: »Zar ti ne znaš ko sam ja?
- Ja sam neko ko ti može odsjeći glavu, a da okom ne trepnem!»
Mali sveštenik ga je pogledao i mirno uzvratio: »A zar ti ne znaš ko sam ja?!
– Ja sam neko kome TI možeš odsjeći glavu, a da JA okom ne trepnem!!»

MLADOST

JEVREJ

Jedna stara Jevrejka sjedila je pored velikog i debelog Šveđanina i uporno ga gledala. Na kraju ga je upitala:

“Oprostite; vi ste Jevrej, zar ne?”

“Ne”, odgovorio je on. Nekoliko minuta kasnije, ona mu se ponovo obratila:

“Znate, meni možete slobodno da kažete. Vi ste ipak Jevrej?”

“Ne, ja zaista nisam Jevrej”, odgovorio je Šveđanin. Ona ga je pomno proučavala još neko vrijeme, a zatim rekla:

“Jeste li sigurni u to?”

lznerviran, čovjek je izjavio:

“U redu, ja sam Jevrej!”

Stara ga je ponovo pogledala, odmahnula glavom i rekla:

“Ne bi se baš reklo!”

Čuvaj se malih pukotina; mala će pukotina potopiti i veliki brod.

Bendžamin Frenklin

MEDITACIJE LJUBAVI 6.

A 30-frame seque     Cassini's approach to the icy plumes of Enceladus on August 13th, 2010. (NASA/JPL/Space Science Institute) 

Kaže se da je ljubav slepa. Da li je zaista tako? U stvarnosti, ništa na ovom svetu ne vidi tako oštro kao ljubav. Nije ljubav ta koja je slepa, već veza, zavisnost, kačenje. Kačenje je, kao što smo videli, stanje u kome neko grabi, grčevito se drži nekog objekta, u lažnom ubeđenju da je to neophodno za njegovu sreću. Imate li takve veze za koje pogrešno mislite da ne možete živeti bez njih? Još jednom ih pobrojite u mislima, pre nego što pređemo na analizu kako vas one čine slepim.

...

Zamislite da se nalazite u sali za koncerte gde slu­šate orkestar u kome snažni udarci po timpanima zaglušuju svaki drugi zvuk. Međutim, da biste uživali u nekoj simfoniji, potrebno je da čujete svaki instrument u or­kestru. Da biste zaista dospeli u stanje koje nazivamo ljubavlju, morate postati osetljivi za jedinstvenost i lepotu svake pojedine stvari ili osobe oko vas. Teško je reći da voliš nešto ako to jedva primećuješ; ukoliko vidiš sa­mo neke detalje i osobine, isključujući sve ostale, to takođe nije ljubav, jer ljubav ne isključuje bilo šta niti bilo koga - ona obuhvata sveukupnost života, sluša simfoni­ju kao celinu, ne samo ovaj ili onaj među raznim instru­mentima.

Zastanite na trenutak da razmotrite kako vaša kačenja amputiraju i čine svaki vaš doživljaj jalovim, baš kao što slepo kačenje političara za moć, ili kačenje poslovnog čoveka za novac čine takve ljude gluvim za sveukupnu melodiju života.

Sada pogledajte na sve to sa druge tačke gledišta - ogromna količina informacija svakodnevno se obrušava na vas, preko vaših čula, preko mreže organa u vašem telu. Od svih tih informacija samo mali delić dopire do vašeg svesnog duha. To je kao beskrajna količina informacija ko­ja dolazi predsedniku neke države - samo minimalan deo nalazi put do njega, jer neko odvaja samo ono što smatra važnim da mu se iznese na sto. Ko odlučuje šta od svega što vas zatrpava iz spoljnog sveta treba da dospe do vašeg svesnog duha? Postoje tri glavna filtera: prvi su vaše veze; drugi su vaše fiksacije; treći su vaši strahovi.

Vaše veze: vi neizbežno posvećujete pažnju onome što takve veze unapređuje ili ih ugrožava; ostalo vas ne zanima, kao što škrtog i pohlepnog biznismena ne zanima ništa što mu ne donosi dobit.

Vaše fiksacije: uzmite nekog fanatika - takvi obraća­ju pažnju isključivo onome što potvrđuje njihova ubeđenja, ignorišući sve što ih može dovesti u sumnju; tako ćete shvatiti šta u vama proizvode fiksacije.

Na kraju strahovi: kada biste znali da ćete za nedeIju dana biti osuđeni, to bi vam do te mere obuzelo duh, da bi isključilo svaku drugu misao. To je ono što nam či­ne strahovi - oni neodoljivo usmeravaju našu pažnju na određene stvari, potpuno ignorišući sve ostalo. Vi pogre­šno mislite kako vaši strahovi služe da bi vas zaštitili, da su vaša najnepokolebljivija ubeđenja napravila karakter­nu osobu od vas, dok su vaše veze učinile vaš život uz­budljivim i sigurnim. Međutim, uopšte ne primećujete da je sve to samo podiglo zid između vas i života.

Naravno, gotovo je nemoguće svesno pratiti svaku pojedinu notu u simfoniji života; ali, ako vaš duh i čula nauče da se otvore, počećete da vidite i reagujete na stvari onakve kakve jesu, i osetićete kako vas ispunjava harmonija vaseljene. Tada ćete konačno osetiti šta je lju­bav.

Razmotrite sada sve ovo iz drugog ugla: vi vidite stvari i ljude ne onakve kakvi su, već kakvi ste vi. Ako želite da ih vidite onakve kakvi stvarno jesu, morate obratiti pažnju na svoje veze i strahove koje te veze iza­zivaju u vama. Jer, baš te veze i strahovi odlučuju šta tre­ba da vidite, a šta da ignorišete. Šta god da vam se ukaže, vaša pažnja je već unapred monopolizovana; od trenutka kada je vaše viđenje postalo suštinski selektivno, vi ima­te potpuno iluzornu viziju stvari i ljudi oko sebe. Što du­že živite u toj iskrivljenoj viziji, bivate sve više ubeđeni kako je to jedina slika sveta, jer vaše veze i strahovi na­stavljaju da vrše selekciju svega što dopire do vas, na na­čin koji sve više sužava vaš pogled na svet. Eto šta leži u osnovi vaših fiksacija - unapred stvorena, nepromenIjiva vizija stvarnosti, dok stvarnost, suprotno toj viziji, uopšte nije takva, već se stalno menja i teče. Proizilazi da svet koji volite i od koga je sačinjen vaš život uopšte nije stvaran svet, već je to svet stvoren u vašem mozgu.

Samo kada se oslobodite svojih ubeđenja, strahova i veza koje ih neprestano hrane, osetićete da ste se oslo­bodili neosetljivosti koja vas čini tako gluvim i slepim u odnosu na svet i sebe.

Antoni De Melo

JE LI VRABAC MRTAV ILI ŽIV?!

Jedan dječak dođe do poznatog učitelja zena
koji je važio za velikog mudraca.
Dječak je držao ruke tajnstveno iza leđa.
Nastojao je zauzeti što važniji stav.
I teško prikrivajući pogled u kom se
krila želja da ga nadmudri, najzad upita
učitelja zena:
«Je li vrabac što ga držim u ruci mrtav ili živ?»

«Mrtav je», poslije kraćeg razmišljanja odgovori mudrac.

Dječak otvori ruku, i smijući se ispusti vrapca da odleti.
«Vidiš…pogriješio si», reče dječak,samozadovoljno se smiješeći.
«Istina je. Pogriješio sam.”, odvrati mu učitelj…Ali da sam rekao da je vrabac živ, ti bi stisnuo šaku i zadavio ga, što nisam želio da se desi.
Odgovor je ipak bio u tvojim rukama.»

SVE ĆE BITI U REDU

MALI PRINC 17.

XVII poglavlje

Kad covek zeli da bude duhovit, desava se da malcice slaze. Nisam bio sasvim posten kad sam vam govorio o fenjerdzijama. Mogao bih da stvorim pogresan utisak o nasoj planeti kod onih koji je ne poznaju. Ljudi zauzimaju vrlo malo mesta na Zemlji. Kad bi dve milijarde stanonika koji naseljavaju Zemlju stajali malo stisnuti kao na nekom zboru, lako bi se mogli smestiti na trg dvadeset milja dug i dvadeset milja sirok. Covecanstvo bi se moglo zbiti na najmanje ostrvce u Tihom okeanu.
Odrasle osobe nece vam naravno verovati. One zamisljaju da zauzimaju mnogo mesta. Smatraju sebe vaznim kao baobabi. Preporucite im neka racunaju. One obozavaju brojeve: to ce im se dopasti. Ali ne gubite vreme na taj dosadni zadatak. Nema smisla. Imajte poverenja u mene.
Posto se nasao na Zemlji, mali princ je bio veoma iznenaden sto ne vidi nikog.

Vec se uplasio da nije pogresio planetu, kad se neki prsten boje meseca pokrete u pesku.
-Dobro vece, rece mali princ za svaki slucaj.
-Dobro vece, rece zmija.
-Na koju sam planetu pao? upita mali princ.
-Na Zemlju, u Afriku, odgovori zmija.
-Oh! Zar na Zemljji nema nikoga?
-Ovo je pustinja. U pustinjama nema nikoga. Zemlja je velika, odgovori zmija.
Mali princ sede na jedan kamen i podize oci nebu:
-Pitam se, rece on, da li su zvezde osvetljene zato da bi jednog dana svako mogao naci svoju. Pogledaj moju planetu. Ona je upravo iznad nas... Ali kako je daleko
-Lepa je, rece zmija. Zasto si dosao ovamo?
-Imao sam teskoca sa jednim cvetom, odgovori mali princ.
-O! rece zmija.
I oboje zacutase.
-Gde su ljudi? najzad ponovo progovori mali princ. Covek se oseca malo usamljen u pustinji...
-Covek je usamljen i medu ljudima, rece zmija.
Mali princ je dugo posmatrao zmiju:

-Cudna si ti zivotinja, progovori on najzad, tanka kao prst.
-Ali sam mocnija od kraljevskog prsta, rece zmija.
Mali princ se osmehnu:
-Nisi bas tako mocna... nemas cak ni noge... nisi u stanju ni da putujes...
-Mogu te odneti dalje nego brod, rece zmija.
Ona se omota oko noge malog princa kao zlatna grivna.
-Onaj koga ja dodirnem, vraca se u zemlju odakle je i dosao, dodade ona. Ali ti si cist i dolazis sa jedne zvezde...
Mali princ ne odgovori nista.
-Zao mi te je, tako slabog, na ovoj Zemlji od kamena. Mogu ti pomoci jednoga dana ako budes mnogo zalio za svojom planetom. Mogu...
-Oh! Razumeo sam vrlo dobro, rece mali princ, ali zasto uvek govoris u zagonetkama?
-Ja ih sve resavam, rece zmija.
I oboje zacutase.

Antoan de Sent Egziperi

Priroda stvarnosti

MEDITACIJE LJUBAVI 5.

»Lisice imaju jame

i ptice nebeske gnezda;

a Sin čovečiji nema gde glavu zakloniti."

Mt. 8,20

Pređimo sada na analizu greške koja se mnogima dešava u odnosima sa bližnjim, kada pokušavamo da stvo­rimo čvrsto uporište u večito promenljivoj struji života.

Mislite na osobu čiju ljubav želite da osvojite. Želi­te da joj postanete važni? Hoćete da budete jedini za nju? Hoćete da se ta osoba zainteresuje za vas i upusti se u trajnu vezu s vama? Ako je tako, dobro otvorite oči: vi nerazumno pozivate tu osobu da vas prihvati u ek­skluzivnom smislu, pozivate je da ograniči vašu slobodu prema svom nahođenju, da kontroliše vaše ponašanje, vaše planove, vaš razvoj - sve to isključivo za dobrobit njenih interesa. To je kao kada bi vam ta osoba rekla: „Ako želiš da budeš jedino biće za mene, moraš da se podvrgneš mojim uslovima, jer od trenutka kada presta­neš da zadovoljavaš moja očekivanja, prestaćeš da budeš jedino biće za mene". Vi ste hteli da budete jedini toj osobi, zar ne? Automatski morate da platite cenu gubit­kom svoje slobode - morate da plešete u ritmu koji vam nameće ta osoba, isto kao što očekujete da drugi plešu u vašem ritmu, ako žele da budu jedini za vas.
Upitajte se sada vredi li platiti tako visoku cenu za ono što zauzvrat dobijate. Zamislite kako govorite toj osobi čiju ljubav tražite: „Ostavi mi slobodu da budem onakav kakav sam, da mislim svojom glavom, da idem za sopstvenim ukusima i težnjama, da se ponašam na način koji mi najviše odgovara". Tražeći tako nešto, vi tražite nemoguće. Kada zahtevate od nekoga da budete jedino biće za njega, to suštinski znači kako treba ozbiljno da se potrudite ne bi li učinili sebe prijatnim toj osobi. Na toj tački, vi gubite svoju slobodu. Razmišljajte o ovome koliko god vam volja, ali potrudite se da to i shvatite.

Može se desiti da na kraju rešite: „Draža mi je mo­ja sloboda od tvoje ljubavi". Ako morate da birate izme­đu „biti s nekim", ali u zatvoru, ili da hodate sami i slo­bodni, šta biste izabrali? Sada recite toj osobi: „Slobodan si da budeš onakav kakav si - da misliš svojom glavom, da ideš za svojim ukusima i težnjama, da se ponašaš onako kako ti najviše odgovara".

Kad izgovorite ove reci, desiće se jedna od sledeće dve reakcije: ili će ih vaše srce odbaciti, i postaćete svesni kakvi ste - dakle neko ko se kači za druge i suštinski ih koristi (tada pažljivo analizirajte vaše lažno ubeđenje da ne možete da živite niti da budete srećni bez te oso­be); ili će vaše srce iskreno izgovoriti te reči, i tada, u tom trenutku, nestaće svaka kontrola, svaka obmana, svako iskorišćavanje, svaka posesivnost i ljubomora: „Slo­bodan si da budeš ono što jesi - da misliš svojom gla­vom, da ideš za svojim ukusima i težnjama, da se pona­šaš na način koji ti najviše odgovara".

Zapazićete još jednu stvar: konkretna osoba prestaće tada da bude jedina i najvažnija za vas. Ostaće važna na isti način kao što je to zalazak sunca ili neka simfo­nija, isto kao što je svako drvo unikat po sebi, nezavisno od senke i plodova koje vam može dati. Vaša najdraža osoba neće pripadati isključivo vama, već svima i svemu, odnosno nikome i ničemu - baš kao zalazak sunca ili neko drvo. Ponavljajte ove reci: „Slobodna si da budeš ono što jesi..." Izgovarajući ih, oslobađate sami sebe - sada ste spremni za ljubav. Jer, kada se zakačite za biće koje volite, ono što tada nudite nije ljubav, već samo lanac koji će okovati ili vas ili to biće. Ljubav može postojati samo u slobodi.

Onaj koji stvarno voli nekoga, uvek radi za njegovo dobro, a osnovni elemenat toga je oslobađanje ljubljenog od strane onoga koji ga voli.


Antoni De Melo