MARLEN DITRIH

 Filmska glumica Marlen Ditrih prisustvovala je jednom predavanju o inteligenciji muškaraca i žena. Poslije predavanja predavač se obratio “najljepšoj baki na svijetu” i upitao je ima li šta dodati na temu. Marlen mu je odgovorila:
- Možda je istina da su muškarci inteligentniji od žena, ali ja još nisam vidjela ženu koja bi trčala za glupim muškarcem i samo se divila njegovim lijepim nogama.

BENDŽAMIN FRENKLIN

Bendžamin Frenklin bio je protiv toga da pravo glasa imaju samo poreski obveznici. Povodom toga jednom je rekao:
- Imam lijepog magarca za kojeg plaćam porez, dakle imam pravo glasa. Kada mi životinja bude uginula, neću više plaćati, i prema tome neću više biti glasač. A sada bih zaista želio znati ko je zapravo glasač: ja ili moj magarac?

FRIDRIH VELIKI

Jednom je, u vrijeme mira s Francuzima, njemački car Fridrih Veliki dodijelio orden nekom svom kapetanu. On je zahvaljujući se rekao:
- Veličanstvo, volio bih da sam to odlikovanje zaslužio na bojnom polju.
- Da, da, svakako – odgovori car – ali zar mislite da bih zbog vas sada trebao započeti neki novi rat?

ROBERT KOH

Bakteriologa i doktora Roberta Koha jednom je prilike neko htio u društvu poniziti te ga upita:
- Da li ste vi doktor za stoku? 
Koh živahno odgovori:
- Da, a šta vas boli?

SUJETA

Dakle, pretpostavite da objavljujem ovu priču iz sujete. Konačno, i ja sam od krvi i mesa, kostiju, kose i nokata, kao svaki drugi čovjek i čini mi se da bi bilo vrlo nepravedno kad biste zahtijevali od mene, baš od mene, da posjedujem naročite kvalitete. Neko pokatkad vjeruje da je nadčovjek, čak i kad otkrije da je bijedan, prljav i dvoličan. O sujeti ne govorim: vjerujem da niko nije lišen ovog značajnog pokretača ljudskog progresa. Zasmijavaju me ta gospoda kada se kite skromnošću Ajnštajna ili njemu sličnih. Odgovaram: lako je biti skroman onome ko je slavan; htjedoh reći praviti se skroman. Čak i kada pretpostavljate da ona uopšte ne postoji, odjednom je otkrijete u njenom najfinijem obliku: sujeta skromnosti. Koliko puta nailazimo na takve ljude! Pa čak i čovjek, pravi ili simbolični, kao Hrist, čovjek pred kojim sam osjećao a još i danas osjećam najdublje poštovanje, izgovarao je riječi koje mu je nametala sujeta ili, u najmanju ruku, ponos. A šta da kažem o Leonu Bloju, koji se branio od optužbe da je sujetan dokazujući da je cijeli život proveo služeći ljudima koji mu ne dosežu ni do koljena? Sujete ima tamo gde je najmanje očekujemo: uz dobrotu, uz samoodricanje, uz velikodušnost.

Ernesto Sabato – Tunel

Dejvid Birn: Kako je arhitektura pomogla razvoju muzike

"Kako mu je karijera napredovala, Dejvid Birn (David Byrne) je svirao od CBGB (klub) do Karnegi Hola. On pita: da li mesto događaja pravi muziku? Od sviranja bubnja napolju preko vagnerovskih opera, do roka u areni, on istražuje uticaj konteksta na inovacije u muzici."

http://www.ted.com/talks/lang/scc/david_byrne_how_architecture_helped_music_evolve.html

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 18.

Paradoks prava

Već sam istražio jedan aspekt „kriminalističkog razmišljanja“ poznat kao psihologija prava. Mnogi ljudi, siromašni ili bogati, skloni su da veruju da oni tek tako imaju pravo na nešto i ponašaju se kao da im svet nešto duguje, Neki smatraju da imaju to pravo na osnovu svog kompleksa više vrednosti, dok drugima, opet, to proističe iz kompleksa niže vrednosti. Ovi drugi smatraju da oni ni za šta u životu nisu odgovorni. Osobe koje imaju kompleks više vrednosti veruju da su zaslužile sve te „uspehe“, čak i na račun drugih, za koje one misle da manje zaslužuju, često iz nerelevantnih i beznačajnih razloga.
Mnogobrojni su razlozi za takav stav. U potrazi za kamenčićima naveo sam jedan tipično američki razlog. To je rečenica iz „Deklaracije o nezavisnosti“, koja glasi: „Smatramo da je očita istina da su svi ljudi stvoreni kao jednaki, da im je Bog dao neotuđiva prava, a to su pravo na život, slobodu i težnju ka sreći.“ Uveren sam da su te reči, sasvim paradoksalno, možda najprofanije i najbesmislenije. One su veličanstvena i sveta vizija koja, zapravo, obuhvata suštinu ljudskog stanja. Ali, one su istovremeno i veoma pogrešne.
Jednaki smo samo u božjim očima. U svim ostalim slučajevima krajnje se razlikujemo. Imamo različite i sposobnosti, različite gene, različite jezike i kulture, različita merila vrednosti i način razmišljanja, različite lične istorije, različit stepen odgovornosti... Zapravo, ljudi bi mogli pravilnije da se označe kao nejednake vrste. Upravo se od ostalih živih bića razlikujemo po izuzetnoj raznovrsnosti i neujednačenosti u ponašanju. Mi jednaki? Samo kad je u pitanju moral, ima nas od đavola do anđela.
Pogrešno shvatanje naše jednakosti vodi nas dalje u privid pseudozajednice i kada taj privid nestane, a mora ako se ponašamo autentično, primorani smo da jednakost ostvarimo silom, silom nežne prinude, a zatim sve manje nežnom prinudom. Mi potpuno pogrešno shvatamo svoj zadatak. Zadatak društva nije da uspostavi jednakost. Ono mora da razvije sistem koji bi se humano odnosio prema našim nejednakostima, odnosno sistem koji bi, sasvim opravdano, slavio i podsticao našu različitost.
Pojam ljudskih prava najbitniji je za razvoj takvih sistema. Zato svim srcem pozdravljam Spisak prava pridodat Ustavu SAD, kao i način na koji ga sudovi tumače. Mnogo sam sumnjičaviji prema pravima datim u „Deklaraciji nezavisnosti“, odnosno pravu na život, slobodu i traženje sreće. Kako ulazim u godine ozbiljne starosti, recimo, sve su mi nejasniji neki aspekti prava na život. Kao autor više knjiga i pedagog moram da preispitam svoju slobodu da slažem ili da nešto nežno „iskrivim“. Kao psihijatar i teolog, znajući da je sreća ili sporedan efekat neke dublje težnje ili rezultat samozablude, nisam baš siguran koliko vredi tražiti sreću. Još veći problem imam sa svim tim pravima zajedno. Kada saberete pravo na život, slobodu i traženje sreće to zvuči kao da imate pravo na mir – kao da smo mi odgovorni za mir.
Ovo, opet, predstavlja paradoks. Jedna strana tog paradoksa je da je mir zaista prava ljudska težnja. Postoji, međutim, razlika između sukoba u kome se gine i onog u kome niko ne gubi život. Nama treba ovaj drugi. Ako se dobro vodi, može, zaista, da učvrsti ljudsko dostojanstvo. Uprkos očekivanoj pobedi, rat uopšte uništava dostojanstvo. Ako definišemo mir kao odsustvo otvorenog rata, a bilo bi dobro da tome težimo, ne možemo da težimo nečemu što ne zaslužujemo. U tom smislu mir bi trebalo da shvatimo kao pravo. Druga strana paradoksa je da ne zaslužujemo mir ako na njemu ne radimo. I sve ono što sam rekao za zajednicu, kao i sve ono što znamo o miru, pokazuje da mi uopšte nemamo razloga da ga očekujemo bez ikakvog truda, ili, pak, ako smo ga stekli kroz žrtve, da verujemo da će dugo trajati iako prstom više ne mrdnemo.
Verovatno ništa nije opasnije od pretpostavke da imamo pravo na mir. Ta izjava o pravu na mir održiva je jedino kao pretpostavka velikog broja Amerikanaca da svaki sukob može da se razreši mirnim putem. To je naivno. Međutim, ima puno Amerikanaca koji se drže suprotne pretpostavke, smatrajući da svaki konflikt može da se razreši jedino silom, zapravo silom ili pretnjom silom. Ta pretpostavka puna je cinizma i preteća. Paradoksalna realnost u ovom periodu ljudske evolucije jeste da su neki ratovi neizbežni ili „pravedni“, a da su drugi „nepravedni“, odnosno nepotrebni i da se na njih troše ogromne pare samo zbog čiste lenjosti i gluposti.
Premda govorim o miru među ljudima, isti paradoksalni principi važe i za mnogoželjeno stanje koje se zove unutrašnji mir. Iako imamo pravo da ga želimo, on nam ne pripada automatski, kao ni spoljni mir. Ipak, mnogi burno protestuju kada im život naruši sreću ili mir za koje smatraju da im pripadaju. Osim toga, da bismo stekli unutrašnji mir, često se od nas zahteva da prvo budemo spremni da odustanemo od njega. Samo oni koji sebe mogu neprekidno besramno da lažu imaju duševni mir. Ali ako ne želimo da zastranimo na taj način, moramo da zapamtimo da postoji nešto važnije od duševnog mira, a to je celovitost. Integritet između ostalog zahteva spremnost da izdržimo neugodnost radi istine.
Pomislite na Isusa koji je često bio frustriran, gnevan, zaplašen, usamljen, tužan i deprimiran. Taj čovek očito je želeo popularnost ali se zbog nje ne bi prodao. On nas uči da je život nešto više nego puka popularnost. To je čovek koji, izgleda, nije imao mnogo „duševnog mira“, kako to svet obično zamišlja, a opet ga zovu Princ mira. Moramo da znamo da postoji lažna vrsta mira koja dolazi otuda što smo izgubili kontakt sa sobom. Pravi unutrašnji mir zahteva da budemo veoma bliski sa svakim svojim delom, odnosno da ne razmišljamo samo o svojim pravima već da vodimo računa i o obavezama.

Paradoks odgovornosti

Na nas, kao građane, utiču raznovrsne stvari na lokalnom, nacionalnom i državnom nivou. U zavisnosti od toga kako te stvari utiču na naš svakodnevni život i živote drugih, od nas se mogu zahtevati različite obaveze. Neki pokušavaju to da iskoriste i nešto promene upornim glasanjem na svim izborima. Drugi biraju put učešća u naporu zajednice da pomogne ljudima u nevolji. Treći, opet, daju finansijske priloge za određene svrhe. Međutim, mnogi odbijaju da prihvate bilo kakvu obavezu u tom smislu. Oni smatraju da im je lakše da budu mesije i da rešavaju sve svetske probleme. Umesto da aktivno učestvuju u sticanju i održavanju određenih prava, nemaju nikakvu odgovornost za pravljenje jasnih izbora o kvalitetu društvenog života. Oni mogu možda da izjavljuju da društvu ne čine nikakvu štetu, ali je tačna izreka (koja se pripisuje Eldridžu Kliveru): „Ako nisi deo rešenja, onda si deo problema.“
Paradoks je da smo odgovorni za sve, a istovremeno ne možemo za sve da budemo odgovorni. Ovde je rešenje, kao i kod svih paradoksa, da ne treba rešavati jednu stranu jednačine, već pri rešavanju treba obuhvatiti obe strane istine.
Književnik Vilijam Fokner, u govoru koji je održao kad mu je kćerka Džil diplomirala, rekao je: „Nikada se nemojte plašiti da podignete glas kad branite istinu i borite se protiv nepravde, laži i zlobe. Kada bi ljudi u čitavom svetu, u hiljadama prostorija kao što je ova, tako radili, svet bi se zasigurno promenio.“
Jedna nepoznata švalja iz robne kuće u Montgomeriju, Rouz Parks, pomogla je 1955. godine da se naš narod promeni kada je odbila da mesto u autobusu ustupi jednom belcu, čime je izazvan bojkot autobuskog saobraćaja koji je trajao trista osamdeset jedan dan. Ova umorna četrdesetdvogodišnja crnkinja, čije je dostojanstvo stalno bilo ugrožavano, uhapšena je i otpuštena s posla. Njeno malo delo, i dela mnogih drugih koja su zatim usledila, inicirala su pokret koji je doveo do velike reforme zakonodavstva u toj državi.
Rouz Parks nije bila uticajna ličnost. Svako od nas može da zauzme odlučan stav u borbi protiv svih vrsta zla u svetu. Zapravo, borba protiv zla započinje u kući. Najpre moramo da se bavimo sobom i svojom porodicom, da radimo na uspostavljanju zdravije komunikacije i međusobnih odnosa. „Razmišljaj globalno, a delaj u svojoj sredini.“
S obzirom na geografske i druge granice koje se postavljaju pred svakog pojedinca, jedini način na koji može da se unese neka promena jeste delovanje u sopstvenoj sredini. To nikako ne znači da i naše razmišljanje treba da bude ograničeno samo na kuću i oko kuće. Uvek imamo mogućnost da razmišljamo globalno o mnogobrojnim pitanjima...
Osećam obavezu da razmišljam o građanskom ratu u Ruandi, Jugoslaviji i ostalim delovima sveta. Međutim, nisam odvojio vreme za dublje proučavanje tih događaja kao što sam učinio za Vijetnamski rat. Toliko je zahteva u mom životu da osećam da sam se zasitio. Niko ne može sve da proučava, niti da preduzima akciju ili odgovornost za sve.
Ipak, nije dovoljno da se brinete samo za stvari koje se vas direktno tiču. Ponekad moramo da budemo spremni da se zauzmemo za druge, čak i kad od njih nemamo nikakve lične koristi. Ponekad to moramo da činimo na sopstveni rizik. Odluka kada da se upustimo u rizik izbor je koji svaki pojedinac mora sam da napravi. Ta odluka zavisi od toga čega smo spremni da se lišimo ili šta smo spremni da izgubimo da bismo se za nešto zauzeli.
Ponekad uopšte ne znamo gde zapravo treba da povučemo granicu odgovornosti. U takvim slučajevima moramo maksimalno da se potrudimo da postavimo tu granicu, a ostalo da prepustimo neizvesnosti. Nikada nećemo zasigurno znati da li smo mogli više da uradimo – da li je trebalo da dignemo glas protiv uvreda na račun rasa ili da se umešamo kada čujemo kako sused vređa svoju suprugu. S obzirom na kompleksne i sveobuhvatne društvene odgovornosti, moramo imati u vidu da ćemo, ako nas uhvate beznađe i iscrpljenost, biti beskorisni i za sebe i za druge...

Skot Pek

ENTONI DE MELO

Slijepa vjera u autoritet pomućuje naš doživljaj stvarnosti.

Kada tvoje srce bude instinktivno učestvovalo u radostima i patnji drugih, tada ćeš znati da si se oslobodio svoga “ja”, uživaćeš u iskustvu jedinstva s ljudskim rodom i najzad ćeš upoznati ljubav.

Veličina se dostiže kada zaboravimo rang onoga ko je iznad nas i kad se isto to desi u vezi sa onim ko je ispod nas, kada čovjek nije nadmoćan u odnosu na ponizne, niti ponizan u odnosu na nadmoćne.

Kada vrabac gradi sebi gnijezdo u šumi, zauzme samo jednu granu. Kada jelen izađe na rijeku, pije samo onoliko koliko mu je dovoljno. Ljudi gomilaju samo zbog praznine u svojim srcima.

Mudrost nije u tome da znamo šta hoćemo, već u spoznaji šta nam je sve nepotrebno.

Srce prosvijetljenog je kao ogledalo; ništa ne grabi i ništa ne odbija; prihvata, ali ne zadržava.

Stvari se nikako ne mogu stvarno posjedovati. Samo su neko vrijeme na raspolaganju, i to je najviše moguće. Ko nije sposoban da ih se liši u njihovoj je vlasti, one imaju njega. Koliko god da je tvoje blago, drži ga na dlanu kao da je voda. Ako ga stegneš pobjeći će ti. Kada nešto prisvajaš, zagađuješ ga. Ako ga ostaviš slobodnim, tvoje je zauvijek.

Jedini autentični oblik dostojanstva je kad vas nedostatak poštovanja kod drugih nimalo ne dotiče. Kad neko pljune na vodopad Nijagare, njegova veličanstvenost ostaje nepromijenjena.

Mudrost nije cilj na koji treba stići, već način na koji se putuje. Ako previše žurimo, gubimo ljepote pejzaža.

Kada su ljudi radosni, uvijek su dobri; kada su ljudi dobri, nisu uvijek radosni.

NEPRIJATELJI

Ako hoćeš da stvoriš neprijatelje pokušaj nešto
da promijeniš. Vudrou Tomas Vilson

Opasni su samo oni neprijatelji koje
ne možete prepoznati. De Gol

Činjenica, da imamo neprijateljá dokazuje
dovoljno jasno da imamo i zaslugá. Berne

Najopasniji su oni neprijatelji za koje čovjek
ne pomišlja da bi od njih trebalo da se brani. Graf

Neprijatelj je onoliko jak koliko smo mi
slabi. Milovan Vitezović

Neprijatelja ćeš se najlakše osloboditi
ako ga učiniš svojim prijateljem. Henri IV

Neprijateljima treba neprekidno opraštati,

jer je to upravo ono što ih najviše ljuti. Oskar Vajld

Neprijatelja ako ti zakuca na vrata, moraš dolično pogostiti.

Drvo ne uskraćuje svoj hlad ni drvosječi. Hitopadeša

Bivši prijatelj je gori od neprijatelja. Ruska poslovica

VERNOST

GORI OD KLOVNA

Bio jednom mladi redovnik u Kini, koji je bio vrlo
ozbiljan učenik Dharme.
Jednom, naiđe na nešto što nije razumio, pa ode i upita svog učitelja za pojašnjenje. Kad je učitelj čuo pitanje, počeo se grohotom smijati. Potom je ustao i otišao, još uvijek se smijući.

Mladi redovnik se vrlo uznemirio zbog reakcije svog učitelja. Sljedeća tri dana nije mogao jesti, spavati, ni misliti kako treba. Poslije tri dana, ponovno ode do učitelja i kaže mu kako je uznemiren zbog njegove reakcije.

Kad je učitelj to čuo, kaže, “Redovniče, znaš li koji je tvoj problem? Tvoj problem je što si GORI OD KLOVNA!”
Čuvši te riječi, redovnik je bio šokiran, “Ali presvijetli gospodine, kako možete reći tako nešto?! Kako ja mogu biti gori od klovna?”

Učitelj mu pojasni, “Klovn uživa kada se drugi smiju. Ti? Ti si uznemiren, jer se druga osoba smije. Kaži mi, zar nisi gori od klovna?”
Kad je redovnik to čuo, počeo se smijati. Bio je prosvijetljen.
******

Biti u stanju da se smijemo sebi samima i prihvatati čak i smijeh drugih i ne uzimati ga kao uvredu je zaista sami vrh prosvjetljenja.

Volter na samrti

Kad je Volter bio na samrti doveli su mu
sveštenika da ga ispovijedi posljednji put.Sveštenik ga pita da li se odriče satane.

Volter dugo ćuti. Sveštenik ga sad pita zbog čega ne odgovara.
Zamišljeni Volter promrmlja otprilike:

“Mislim da ovo nije vrijeme za stvaranje novih neprijatelja”.

ASKARTE

 Piter Askarte je napisao i dao u štampu svoj prvi roman. Ali, kupaca romana nije bilo. Neprekidno je razmišljao šta da uradi kako bi prodao štampane primjerke knjige. Najednom mu sinu ideja – dao je oglas u novine narednog sadržaja: Milioner, visok, elegantan, obrazovan, muzičar, rado bi se oženio s gospođicom koja bi bila u svemu slična junakinji romana “Ljubav je pobijedila” koji je napisao Piter Askarte.

Roman je ubrzo rasprodan.

KRALJ ANRI

Kada je francuski kralj Anri RÁ (1553-1610) posjetio pariski zatvor, razgovarao je sa zatvorenicima o uzrocima i okolnostima koje su ih ovamo dovele. Svi su čvrsto tvrdili da su nedužni, samo je jedan jedini priznao svoje prestupe i izjavio da mu se čini da mu je kazna pravedna. Tada kralj uzviknu:

- Skinite mu lance i pustite ga na slobodu, kako ne bi zarazio ove nedužne ovce koje su zatvorili s njim!

Čarls Lidbiter: Inovacija obrazovanja u sirotinjskim naseobinama

"Čarls Lidbiter (Charles Leadbeater) je krenuo u potragu za radikalno novim oblicima obrazovanja -- i našao ih u sirotinjskim naseljima Rio de Žaneira i Kibere (predgrađe Najrobija), gde neka od najsiromašnije dece na svetu pronalaze nove načine da se školuju. I ova neformalna, remetilačka, nova vrsta škole je, po njegovim rečima, ono što sve škole treba da postanu."

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 17.

Paradoks ljudske prirode

Paradoks dobra i zla u suštini je deo ljudske prirode... Da bi se pravilno sagledao taj paradoks, treba i da objasnim ono što je Metju Foks nazvao „prvobitna milost“. A to je, sasvim jednostavno rečeno, naša sposobnost da se menjamo. Ako smo, kao što sam rekao, svi rođeni lažljivci, lopovi i prevaranti, da bismo se drugaćije ponašali kad odrastemo, po svoj prilici moramo da se ponašamo suprotno ljudskoj prirodi. Ali, mi imamo sposobnost da menjamo ljudsku prirodu – ako tako odlučimo.
Kad god se neko osmeli da me upita: „Doktore Pek, šta je ljudska priroda?“, moj prvi odgovor izgleda otprilike ovako: „Ljudska priroda je ići u klozet u pantalonama.“
To je, pre svega način na koji smo počeli da se praznimo, odnosno da radimo, bilo gde, ono što nam nalaže priroda. A šta se onda dogodilo? Kao detetu od dve godine, majka ili otac počinju da nam govore: „Ti si divno dete i mnogo te volim, ali bilo bi mi jako drago kad to više ne bi radio.“ Ta molba u početku nema nikakvog smisla za dete. Za dete ima smisla da se isprazni kad god ima potrebu, a rezultat je uvek interesantan. Za dete odlaganje te potrebe i odlazak u toalet tek toliko da vidi kako ta zanimljiva stvar odlazi kad se pusti voda potpuno su neprirodni.
Ukoliko postoji dobar odnos između deteta i majke, i ako majka nije previše nestrpljiva i sekantna (a nažalost, ti povoljni uslovi teško mogu da se sretnu, pa su zato psihijatri toliko zainteresovani za sticanje navika odlaska u toalet), dešava se nešto divno. Dete sebi kaže: „Znaš, mama je fina devojka i jako je dobra prema meni. Želeo bih da joj se na neki način odužim, da joj nešto poklonim. Ali, ja sam bespomoćni dvogodišnjak. Kakav bih poklon eventualno mogao da joj dam a da mu se ona stvarno obraduje i da ga želi – osim jedne lude stvari?
I onda se dešava ono što je izraz (dar) ljubavi prema majci. Dete počinje da se ponaša izrazito neprirodno, odnosno zadržava stolicu i izbacuje je samo u toaletu, na vreme. Sa četiri ili pet godina, to isto dete smatra da je potpuno prirodno što odlazi u toalet. Ali, kada u trenutku stresa ili umora zaboravi pa mu se to „dogodi“, dete se oseća veoma neprirodno zbog gužve koja se oko toga digla. Znači, u razmaku od dve-tri godine, dete je uspelo da promeni svoju prirodu.
Ta sposobnost koja nam je data da se menjamo – ta prvobitna milost, sposobnost da se preobražavamo – toliko je izuzetna da kad me pitaju šta je ljudska priroda odmah odgovaram da takva stvar ne postoji. Ljudi se od ostalih živih bića ne razlikuju po prstima na nogama, savršenom larinksu niti ogromnoj moždanoj kori, već po relativnom nedostatku instikata, onih naslednih, prethodno stvorenih obrazaca ponašanja koji, koliko mi možemo da utvrdimo, ostalim živim bićima daju manje fleksibilnu a više predodređenu prirodu nego nama ljudima. Drugim rečima, ljudska bića obdarena su mnogo većim rasponom mogućnosti – društveno, psihološki i fizički – što im daje fleksibilnost u reakcijama i snalaženju u raznovrsnim uslovima i situacijama.
Veliki deo svog života bavio sam se mirotvoračkim aktivnostima. Ljudi koji smatraju da je svet mira nemoguć, za sebe uglavnom govore da su realisti. Ja sam za njih idealista – ili, češće, praznoglavi idealista ili ludi idealista. Oni su donekle u pravu – ali ne kada kažu da sam ja praznoglav ili lud – već kad tvrde da sam idealista. Ja bih definisao idealistu kao osobu koja veruje u mogućnost preoblikovanja ljudske prirode. Nikako nisam romantičar. Romantičara bih definisao kao osobu koja ne samo da veruje u mogućnost transformacije ljudske prirode, već i da je to preobražavanje jednostavno. Romantičari vole uprošćene formule, kao, recimo: „Ljubav je jača od svega.“ Dok sam radio kao psihijatar shvatio sam da se mnogi ljudi neće promeniti niti razviti bez obzira na svu ljubav na svetu. Promena ljudske prirode nije uopšte laka, ali je moguća.
To nije lako iz više razloga. Ono što mi zovemo ličnost može bolje da se definiše kao konzistentan obrazac organizacije psihičkih elemenata, odnosno kombinacija razmišljanja i ponašanja. „Konzistentan“ je ključna reč u ovoj definiciji. Imamo konzistentnost ličnosti pojedinca i konzistentnost „ličnosti“ kulture ili nacije, zapravo konzistentnost koja ima i tamnu i svetlu stranu, odnosno dobru i lošu.
Dok sam se bavio praksom, dolazili su mi novi pacijenti, koji su voleli da mogu da me vide s raskopčanom kragnom, u komotnom džemperu, a možda i s papučama na nogama. Kada bi me i drugi put videli u odelu s kravatom, kao da idem na venčanje, pomislili bi da možda tako treba. Kada bi me sledeći put zatekli u dugoj lepršavoj plavoj haljini i okićenog nakitom kako duvam džoint, ne verujem da bi ikada više došli. Oni su dolazili kod mene zato što sam uvek bio isti stari Skoti. Bilo je konzistentnosti u mojoj ličnosti tako da su imali poverenja. Potrebno je da u svojoj ličnosti imamo izvesnu dozu konzistentnosti – stepen predvidljivosti – tako da uspešno opstajemo kao ljudska bića od poverenja.
Tamna strana te konzistentnosti jeste ono što mi psihoterapeuti zovemo otpor. Ličnost, bilo osobe ili nacije, opire se promeni. Promena plaši čak i kad najverovatnije ide nabolje. Većina pacijenata dolazi na psihoterapiju jer želi da se promeni. Ali od trenutka kad terapija započne, počinju da se ponašaju kao da je promena poslednja stvar koju oni žele, pa se i rukama i nogama brane od nje. Psihoterapija služi za oslobađanje; ona oslobađa svetlost istine koja sija po našem biću. Tvrdnja: „Istina će vas osloboditi, ali će vas prvo izludeti“ – pokazuje koliko se ljudska priroda opire promeni. Tačno je da ne možemo lako da se promenimo. Ali to je moguće, i to je naša valika sreća.
Smatram da se „prvobitni greh“ odnosi na naš prirodan otpor promeni, koji je rezultat lenjosti, straha i narcisoidnosti. Istovremeno, najkarakterističnije svojstvo naše ljudske prirode – naše „prvobitne milosti“ – jeste sposobnost da se menjamo ako to želimo. Pošto nam je data slobodna volja, sami odlučujemo da li ćemo popustiti našem prvobitnom grehu, opirati se promeni, stagnirati, pa čak i propadati, ili ćemo raditi na preoblikovanju svoje ličnosti i društva. Kad ljudi ne bi mogli da se menjaju, bilo bi besmisleno raditi na poboljšanju društva. Ljudi mogu slobodno i da se menjaju. Sukob između inercije nemenjanja i napora menjanja sumirao je ranohrišćanski teolog Origen: „Duh podržava progres, a zlo je, proizlazi onda, ono što se protivi progresu.“

Skot Pek

SMISAO ŽIVOTA

Ne zaboravi da je svakome ponekad teško. Nevjerovatno je iznurujuće kad svakog dana radiš nešto u čemu ne uživaš ili za šta te je baš briga. Ali ako slijediš svoje snove, bar ćeš se izmoriti onim što najviše voliš. Dobro, možda će ti se činiti da to baš i nije veliki doprinos sveopštoj ravnoteži. Ipak, veruj mi da jeste.

Ako iscijediš ono najbolje iz svog života i uživaš u svakoj kapi sve obično oko tebe postaće neobično. Kad radiš ono što voliš, svakog se jutra izmigoljiš ispod ćebeta i drago ti je što je svanuo još jedan dan i ispuni te iskrena radost koja je strašno zarazna.

Baš kao kad prsneš u smijeh, pa onda još neko počne da se smije sa tobom, i još neko, dok na kraju svi ne počnete da se valjate od smijeha, i ne zaboli vas stomak, i ne ostanete bez daha, toliko da ne možete ni da ustanete.

Ali ipak je od svega najbolje to što kad radiš ono od čega ti se brkovi ukovrdžaju (naravno, pod pretpostavkom da imas brkove) time ohrabruješ i druge da slijede svoje snove, i tako ti, prijatelju, mijenjas svijet!

Znaš šta? Čak i da debelo omaneš i sve živo zabrljaš, svejedno ćeš uživati u toj nevjerovatno zabavnoj životnoj pustolovini, i uveče ćeš zaspati znajući da si dao sve od sebe i učinio nešto, a ujutru ćeš se radovati budućnosti koja je divna i uzbudljiva koliko god poželiš.

A znaš šta još? Ako samo oslušneš srce i mućneš glavom, nikad nećeš omanuti!

Bredli Trevor Griv

ŽAN DE LA BRUJER

Sva naša nesreća proizilazi iz naše nesposobnosti da budemo sami.

Između dobrog i lošeg ukusa leži razlika između uzroka i posljedice.

Ako je siromaštvo majka zločina, nedostatak ukusa je otac.

Vrijeme prijateljstvo čini jačim, a ljubav slabijom.
 
Velikodušnost se ne sastoji u prekomjernom već u pravovremenom davanju.

Ljubav i prijateljstvo isključuju jedno drugo.
  

Ljudi manje crvene zbog svojih zločina nego zbog svojih slabosti i sujete.

Iz poteškoćá rastu čuda.

Upravo suprotno od onoga što se uopšteno vjeruje je često sama istina.

Davanje je najteži dio; šta bi nas koštalo da dodamo još i osmijeh?

Pisanje knjige je zanat; kao i pravljenje satova. Potrebno je mnogo prirodne dosjetljivosti da se postane pisac.

Čovjek ima samo tri događaja u svome životu: da se rodi, da živi i da umre. Nije svjestan rađanja, pati kad umire, a da živi zaboravlja.

Djeca uživaju u sadašnjosti, jer nemaju ni prošlosti ni budućnosti…što se rijetko dešava nama.

Istine koje ne želimo čuti jesu one koje bi nam najviše koristile da ih znamo.

Zbog zadovoljstva kojeg osjećamo kritikujući, nismo u stanju biti pokrenuti lijepim stvarima.

Čovjek mora da se smije prije nego što postane srećan, jer inače može umrijeti, a da se nije ni nasmijao.

Postoje neke stvari koje mediokriteti ne mogu da podnesu, kao poezija, muzika, slikanje, javni govor.

Dvije osobe ne mogu biti prijatelji ako ne mogu da oproste jedna drugoj male nedostatke.

Kada vas knjiga duhovno uzdigne, i inspiriše vas plemenitim mislima, ne tražite drugu potvrdu kvaliteta te knjige. Ta knjiga je dobra, i napisao ju je dobar pisac.

Naramak sijena

Profesor Lukić je držao ispit na Pravnom fakultetu iz Teorije prava. Jedan od studenata koje je ispitivao nije znao ama baš ništa, ni riječ. Utom u učionicu ulazi gospođa iz kantine pa pita profesora da li želi nešto da popije, na šta on veli:

- Molim Vas, donesite jednu kafu… I jedan naramak sijena. (pa se onako podrugljivo nasmije onom što ništa ne zna).

I dok je gospođa izlazila iz učionice, pomenuti kolega dobaci:

- Gospođo, molim Vas da kafa bude slađa.

Potkovica

Kolega fizičar ulazi kod Nilsa Bora i ugleda potkovicu iznad njegovog stola.

“Pa zar je moguće da vi kao naučnik vjerujete da potkovica donosi sreću?”

Bor mirno odgovori:

” Naravno da ne vjerujem u te gluposti! Ali vjerujem da potkovica donosi sreću i onima koji ne vjeruju u to.”