DUŠA – MUDRE MISLI

Duša je mnogo komplikovanija i nedostupnija od tijela. Ona je takoreći polovina kosmosa koja utoliko postoji ukoliko ju je čovjek svjestan. Zato duša nije samo lični već i svjetski problem.
Jung

U našem užurbanom i neosjetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svjesna sebe, u kojima život ustupa mjesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savjesti. To se vjerovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, vjerovatno nad kovčegom majke, vjerovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvijek prate nemiri i mučenja.
Vrijednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspijeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.
Hese

Oh, čovjek je prolazno biće! Čak i tamo gdje je siguran da je njegova prisutnost prihvaćena, gdje je ostavio svoj stvarni pečat, to jest u duši svojih milih i dragih - i tu će se ugasiti sjećanje na njega, nestaće sve uspomene, i to brzo!
Gete

Ja držim vrlo mudrim ono keltsko vjerovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posjed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobijedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je sviješću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbu?enju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju ovisi da li ćemo taj predmet prije smrti susresti ili nećemo.

Prust

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 12.

Izbor zahvalnosti

...
Lako je uzeti mnogo u životu kad vam neko poklanja – uključujući i sreću i neočekivane darove. I zaista, u ovoj svetovnoj eri, podstiču nas da verujemo da je sve pitanje sreće, kao da sudbina nema nikakvog većeg značaja od običnog kockanja. Zamišljamo da je sve stvar pukog slučaja ili prilike, pretpostavljajući da su dobra i loša sreća jednake, da se one izjednačuju, dajući nulu ili ništa. Takav stav lako dovodi do filozofije beznađa koja se zove nihilizam (latinski „nihil“, ništa). Logički se nameće zaključak da je nihilizam stanovište koje potpuno odbacuje bilo kakve vrednosti.
...
...“zahvalan stav“ verovatno ne zavisi samo od izbora. Po mom ubeđenju, zahvalno srce samo je po sebi dar. Zapravo, dar je već sama po sebi sposobnost da cenimo poklon! Istovremeno je i najveća sreća kad ljudsko biće ima i nešto drugo osim jake volje. Međutim, to nikako ne znači da zahvalno srce ne može da se neguje ako tako odlučimo.
...
Sposobnost da se oseti zahvalnost može najbolje da se izmeri načinom na koji neko reaguje na nepovoljnu okolnost, kao i na dobru ili zlu sreću. Lošu sreću možemo da posmatramo kao zabašurenu milost. Možemo i da zadržimo osećanje skromnosti i da dobru sreću ne uzmemo kao bogom danu. Da li se najčešće žalimo na loše vreme ili, pak, možemo da naučimo da cenimo lepotu promena u prirodi kao dar koji nam se daje? Ako se zaglavimo u saobraćajnoj gužvi po hladnom zimskom danu, da li sedimo i bogoradimo, pa čak dobijamo želju da progutamo vozače ispred sebe, ili se usredsredimo na činjenicu da smo srećni što imamo kola po takvom nevremenu. Da li smo skloni da se žalimo na posao radije nego da radimo kako bismo poboljšali svoje sposobnosti?
Dok sam bio dete, jedan očev prijatelj dao mi je nekoliko knjiga Horacija Algera, kojih više nije bilo u prodaji. Prosto sam ih progutao. Junaci tih knjiga bili su zahvalni za sve što imaju. Nisu se žalili na nedaće, već su se ponašali kao da su to dobre prilike, a ne kletva za njih. Mislim da su te knjige koje sam pročitao u detinjstvu na mene izuzetno pozitivno uticale. Brinem se za naše društvo jer takve knjige ne samo da ne mogu da se nađu već se mnogima i ne dopadaju.

Izbor da se umre zahvalan

Poslednji izbor koji imamo u životu na ovom svetu jeste da li ćemo umreti dostojanstveno. Nije u pitanju da li da umremo nego kako. Imamo čitav život za pripremu. Nažalost, negiranje da starimo u našoj sredini ide ruku pod ruku s neprihvatanjem smrti. Kod mnogih to negiranje sprečava najznačajnije od svih učenja u starosti: kako prihvatiti granice. Društvo nam govori da granica nema – i niti bi trebalo da ih bude. Ali, svakodnevni život na svakom segmentu dovodi u pitanje tu izjavu. Ipak, stav „bez ograničenja“ srž je najvećeg broja TV reklama. U reklami koja me je posebno uznemirila vidi se žena šezdesetih godina (koja, naravno, izgleda kao četrdesetogodišnjakinja) kako igra tenis. Poruka je da tu ženu, zahvaljujući nekom leku, artritis ne sprečava da igra tenis. Na kraju reklame čuje se glas koji radosno uzvikuje: „Živite bez ograničenja!“
Međutim, realnost je drugačija. Moramo da živimo sa određenim ograničenjima, čak i kad smo mladi, kad sve istražujemo i kada smo spremni na sve. Kako starimo, nailazimo na sve veća ograničenja. Do tada smo već napravili određene izbore, recimo, živimo sami ili smo ušli u brak, radimo ili smo u penziji – što isključuje ostale mogućnosti...
Naravno da nije normalno da se radujemo starosti. Sasvim je prirodno da osećamo blagu depresiju zbog gubitaka koji su u starosti neminovni. Međutim, samo zato što ne bi bilo normalno da podstičemo starenje, ne znači da treba da odbacujemo činjenicu da starimo i da se kod nas odvija bolan proces odumiranja. Starenje, u krajnjem slučaju, obuhvata odumiranje svega, uključujući okretnost, seksualnu potenciju, fizičku lepotu i politički uticaj. Naše mogućnosti izbora sve više se sužavaju i primorani smo da naučimo da živimo s tim ograničenjima.
Umiranje je, svakako, konačno lišavanje. Mnogi ljudi tvrde da „ako“ već moraju to da rade – kao da stvarno imaju mogućnost izbora – oni bi radije umrli iznenada. Raka i side ljudi se plaše upravo zato što se kod tih bolesti lagano umire. Postepeno odumiranje podrazumeva potpuni gubitak kontrole, a mnogi ljudi smatraju da je to gubljenje dostojanstva. Osećanje nedostojnosti u gubljenju svega veoma je surovo. Međutim, treba razlikovati lažno od pravog dostojanstva jer ego i duša potpuno drugačije reaguju na proces umiranja. Ego često ne može da podnese gubljenje dostojanstva dok posmatra telo kako odlazi. To je tako zato što dostojanstvo ima veze samo s egom, a ne s dušom. Suočavajući se s gubljenjem kontrole, ego se žestoko bori uprkos tome što neizbežno gubi tu bitku. Duša, s druge strane, raduje se procesu odumiranja tela. Možemo da spoznamo da kada gubimo kontrolu, gubimo i lažno dostojanstvo, tako da umiremo otmeno s pravim dostojanstvom.
...
Po mom shvatanju, umreti dostojanstveno znači odlučiti da se na umiranje gleda kao na mogućnost učenja i radovati se telesnom odlasku kao pročišćenju, tako da istinsko dostojanstvo duše može da zasija u punom sjaju. U romanu Krevet pored prozora opisujem pacijente koji umiru u staračkom domu. Oni kao da imaju oreole oko sebe. Ta pojava nije čista fikcija. Mnogi ljudi zapazili su ili čuli za „svetlost“ oko onih koji su iskreno prevazišli fazu depresije i iz nje stigli da faze prihvatanja.
Ako smo spremni to da uradimo, možemo da se preobratimo – ne gorčinom već usrdnošću – dok se bavimo najvećim gubicima, koji su neminovni deo starenja i putovanja ka smrti. Možda se odluka o dostojanstvenoj smrti donosi kada konačno naučimo i prihvatimo da je sve onako kako treba da bude. Bez obzira da li neko veruje u zagrobni život, dostojni prelazak u ruke smrti jeste krajnje mirenje s večnim ubeđenjem – čak i usred paradoksalne nesigurnosti – da svaki aspekt života doprinosi značenju celokupnog života. Isto tako paradoksalno je da najvažniji izbor – izbor da umremo dostojanstveno – znači i prestanak pravljenja izbora i potpuno predavanje duše u ruke stvarne Moći.

Izbor

Smrt je krajnja praznina. Plašimo se praznine smrti čak i kada verujemo da ćemo izaći sa druge strane. Mi, ipak, još uvek ne znamo kakva će biti ta druga strana.
Postoji više vrsta praznine, ali najvažnija je (i o njoj se najlakše govori bez prevelike mistike) „praznina neznanja“. Bez obzira što živimo u društvu koje podstiče mentalitet „sveznalice“, a one koji ne znaju sve naziva nekompetentnima, još uvek imamo mogućnost da iako nešto ne znamo, ne smatramo da smo nekompetentni ili krivi zbog toga. Zapravo, uvek u životu nailazimo na momente kada je dobro, pa i lekovito, da prestanemo da mislimo da znamo odgovore na sva pitanja.
Na mene je u periodu adolescencije najlekovitije uticao jedan dar čoveka koji me je izvukao iz praznine neznanja i koji mi je poslužio kao izvanredan pozitivan uzor. U knjizi Svet koji čeka da se rodi opisao sam kako sam, u uzrastu od petnaest godina, usred školske godine, odlučio da napustim Ekster.
Kada sada razmišljam o toj prekretnici u mom životu, prosto ne mogu dovoljno da se načudim toj dosetljivosti koja mi je dala hrabrosti da odem. Pre svega, nije se samo radilo o napuštanju prestižne škole protiv želje mojih roditelja, već i o napuštanju sjajnih mogućnosti koje su bile preda mnom. U to doba jedva svestan šta radim, napravio sam prvi džinovski iskorak iz čitavog svog vaspitanja. „Establišmet“ je po tadašnjim shvatanjima bio nešto čega svi treba da se drže, a ja sam to odbacio. A kuda je trebalo onda da krenem? Kretao sam u potpuno nepoznato. Bio sam toliko preplašen da sam smatrao da treba da se posavetujem s nekim na Eksteru pre nego što konačno donesem tako zastrašujuću odluku. Ali s kim?
Prvo mi je pao na pamet moj savetnik. On jedva da je sa mnom progovorio za dve i po godine, ali važio je za ljubaznog čoveka. Drugi kandidat bio je mrzovoljan dekan škole koga su volele hiljade momaka, nekadašnjih učenika. Smatrao sam da mora da ih bude troje, a najteže sam se odlučio za trećeg. Na kraju je kocka pala na gospodina Linča, profesora matematike, mlađeg čoveka. Odabrao sam ga ne zato što smo uspostavili neki kontakt ili zato što sam mislio da je on posebno srdačna osoba – čak sam, zapravo, mislio da je prilično hladan, pravi matematičar – već zato što je važio za genija. Radio je neku vrstu više matematike za projekat Menheten, pa sam mislio da bi bilo dobro da o svojoj odluci porazgovaram i sa jednim „genijem“.
Najpre sam otišao kod ljubaznog savetnika. Dopustio mi je da pričam oko dva minuta, a onda me je uljudno prekinuo rečima: „Tačno je da si ovde u Eksteru donekle podbacio, ali to nije toliko ozbiljno da nećeš biti u stanju da diplomiraš. Bilo bi bolje da završiš školu nivoa Ekstera s nižim ocenema nego neku slabiju školu s boljim ocenama. Takođe ne bi bilo dobro da menjaš konja usred trke. Osim toga, siguran sam da ćeš poprilično iznervirati roditelje. Zašto ne bi ostao i malo se više potrudio?“
Zatim sam otišao kod mrzovoljnog dekana. Posle pola minuta me je prekinuo. „Ekster je najbolja škola na svetu“ – zaurlao je. „O Bože, o kakvoj gluposti ti razmišljaš. Jesi li poludeo, mladiću!“
Osećao sam se sve gore i gore. Otišao sam kod gospodina Linča. Dozvolio mi je da mu kažem sve što imam. To je potrajalo oko pet minuta. Onda mi je rekao da još uvek ne shvata i zamolio me da mu još nešto kažem o Eksteru, svojoj porodici i Bogu (on mi je, zapravo, dopustio da govorim o Bogu!) i o svemu što mi padne na pamet. Brbljao sam još deset minuta, što je bilo jako dobro za jednog deprimiranog, nezgrapnog petnaestogodišnjaka. Kad sam završio, upitao me je da li bi mi smetalo da mi postavi nekoliko pitanja. Uživajući što mi odrasla osoba posvećuje toliku pažnju, odgovorio sam: „Taman posla“ – i on se još pola sata raspitivao o raznim stvarima.
Na kraju, posle ukupno četrdeset pet minuta, taj tobože hladan čovek zavalio se na naslon svoje fotelje i s bolnim izrazom lica rekao: „Žao mi je. Ne mogu da ti pomognem. Ne znam šta da ti posavetujem. Znaš,“ – nastavio je – „teško je staviti se u potpunosti u tuđu kožu. Ali koliko mogu da se stavim u tvoju kožu – a srećom nisam na tvom mestu – znam jedino da sam srećan što nisam. Kao što vidiš, ne znam kakav savet da ti dam. Žao mi je što nemogu da ti pomognem.“
Možda mi je taj čovek spasao život. Tog jutra pre četrdeset i pet godina, ulazeći u kancelariju gospodina Linča, bio sam blizu samoubistva. A kad sam izašao, osećao sam se kao da sam s leđa skinuo ogroman teret. Jer ako jedan genije nije znao šta da uradi, bilo je sasvim u redu i što ja nisam znao šta da radim. Ako sam ja razmišljao o prelasku, što je, prema opštim merilima, bilo glupo, a genije nije mogao da mi kaže da je to, očito i jasno, bezumno – onda je možda, ali samo možda, to bilo nešto što me je Bog pozvao da uradim.
Upravo taj čovek, koji nije imao nijedan odgovor niti bilo koju jednostavnu formulu, koji nije zano šta bi trebalo da uradim i koji je odabrao prazninu neznanja, pružio mi je pomoć kakva mi je tada bila potrebna. On me je saslušao, posvetio mi vreme, pokušao da se stavi u moju situaciju, potrudio se i žrtvovao za mene. Taj čovek me je voleo. Taj čovek me je i izlečio.
Nema jednostavnih i lakih obrazaca. Da bismo rešili sve na šta u životu nailazimo, moramo da izdržimo izvestan stepen praznine i agonije neznanja. Kako sam napisao u knjizi Dalje putem kojim se ređe ide, često za ono kroz šta u životu prolazimo optužujemo druge. Pošto učenje opraštanja predstavlja veliki deo razvoja, svaki put moramo da razmislimo i preispitamo sebe. „Treba li da optužim ili da oprostim?“, „Da li me voli ili služim kao otirač?“ ili samo: „Šta treba da uradim?“ Radi se o odluci koja mora da se donosi u svakoj prilici i svaki put kad se eventualno ponavlja u neko drugo vreme.
Iako ne postoji neko pouzdano pravilo, postoji jedno uputstvo koje može da nam pomogne pri odlučivanju. O njemu sam prvi put pisao u Drugačijem bubnju. Treba priznati da je podsvest uvek jedan korak ispred svesnog uma. Problem je jedino u tome da li ona prednjači u pravom ili pogrešnom pravcu. Mi čak uvek ni ne znamo da li je taj glasić koji čujemo glas Svetog duha, satane ili samo naših žlezda. Zbog toga nikad ne možemo da znamo da li je pravo ono što radimo u tom času, jer znanje je funkcija svesti.
Međutim, ukoliko je vaša želja uvek usmerena na dobro i ukoliko ste potpuno spremni da patite kada nije jasno šta je dobro (što se meni čini 98,7 posto vremena), onda će vaša podsvest biti uvek jedan korak ispred vašeg svesnog uma u ispravnom pravcu. Drugim rečima, uradićete ispravnu stvar. Ali, nećete imati duševno uživanje da to znate u vreme kad je radite. U stvari, uradićete ispravnu stvar baš zato što želite da izbegnete to duševno zadovoljstvo. Ukoliko vam se ovo uputstvo čini sumnjivo, moraćete da se podsetite da su skoro sva zla na ovom svetu počinili ljudi koji su bili apsolutno sigurni da znaju šta rade.

LEONARDO DA VINČI

Ko druge vrijeđa sebe ne zaštićuje.

Dok sam mislio da učim kako se živi, ustvari sam učio kako se umire.

Jadan je takav učenik koji ne nadmaši svog učitelja.

Ko se hoće obogatiti za jedan dan, objesiće se za godinu dana.

Nema ničega u razumu što prije toga nije bilo u srcu i zato je čovjek uvijek svjestan zašto nešto voli, a zašto nešto mrzi.

Učenje nikad ne iscrpljuje um.

Kada kritikuješ – kritikuj mišljenje, a ne autora.

Tamo gdje duh ne vodi ruku umjetnika, tamo nema umjetnosti. Tamo gdje misao ne radi zajedno sa rukom, tamo nema umjetnika.

Mudrost je kćerka iskustva.

Dijete začeto u zlovoljnoj razbludi žene, a bez želje muža, biće malo vrijedno, kukavno i tupoglavo. Muškarac koji pristupa snošaju prepirno i nelagodno pravi naprasitu i svadljivu djecu. Ako se snošaj izvede s velikom ljubavlju i velikom željom sudionika, tada će dijete biti veoma umno i domišljato i živahno i ljubazno.

NE-DJELOVANJE

Jednom je Buda vodio svoje ižednjele učenike kroz šumu. Najednom su vidjeli izvor vode i svi do jednoga su navalili na izvor, no od silne želje da se napiju, nagurali su se na izvor i zamutili vodu. U sljedećem trenutku svi su se zamislili nad situacijom i počeli da se čude šta dalje. Šta da urade da bi se napili čiste vode? Šta svaki od njih treba da učini da bi izvor opet bio čist?

Buda je međutim naredio da nastave put! Učenici su pak bili mnogo žedni. Oni su htjeli da nekako iščiste izvor i molili su Budu za dozvolu. No Buda je bio riješen da nastave put. Kada su nakon određenog vremena stigli do sljedećeg izvora, desio se isti slučaj. Opet su zamutili izvor. Tada je Buda dao jednom od učenika poveći sud za vodu i rekao mu da se vrati i zahvati vode iz prethodnog izvora i da donese tu vodu. 

Kada je učenik stigao do njega, izvor je bio nepomućen i čist, mulj je nestao. 

*****

Neke stvari ne mogu se riješiti djelovanjem. Treba prosto da ih ostavite na miru. Treba da im “dopustite” da se same dese. Jer inače kako biste drugačije očistili izvor?!

OKEMOVA BRITVA

Godine 1142., Vilijam od Okema, engleski filozof,
predstavio je metod rješavanja bilo kog problema.
Problema koji je postao poznat kao “Okemova britva”.
Taj način razmišljanja je kroz vijekove opstao
kao idealan metod rješavanja problema.
I ni do dana današnjeg on nije pobijen.
Vilijam je naime rekao: „Najprostije rješenje bilo kog
problema je ono koje iziskuje najmanji broj koraka.“

Mnogi ljudi griješe tako što isuviše komplikuju stvari.
Međutim, što je rješenje komplikovanije, manja je i vjerovatnoća
da će ono ikada biti sprovedeno u djelo, a i više je vremena potrebno da bi dalo bilo kakve rezultate.

Trebalo bi nastojati uprostiti rješenje i ići direktno ka cilju.

Validation

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 11.

Izbor odgovornosti

Većina ljudi koji se obraćaju psihijatrima pate ili od takozvane neuroze ili poremećaja ličnosti. Kao što sam naveo u Putu kojim se ređe ide, ta stanja su u krajnjoj liniji poremećaji odgovornosti. Neurotičar, na primer, preuzima previše odgovornosti, a osoba sa poremećajem ličnosti nedovoljno. Tako su to dva potpuno oprečna odnosa prema svetu i problemima. Kada se ta dva tipa ljudi sukobe sa okolinom, neurotičar automatski preuzima krivicu na sebe, dok osoba s poremećajem ličnosti pretpostavlja da drugi greše.
Čak je i obrazac govora drugačiji kod neurotičara nego kod osobe sa poremećajem ličnosti. Kod neurotičara se uočavaju izrazi kao „ja treba da“, „trebalo bi da“ i „ja ne bih“ koji, donekle, ukazuju da o sebi misli kao o inferiornoj ličnosti i da je ubeđen da uvek gubi putokaz i stalno donosi pogrešne odluke. Poremećena ličnost veoma često u govoru koristi „ne mogu“, „ne bih mogao“, „moram“ i „morao sam“, pretpostavljajući se kao biće koje je ubeđeno da nema moć odlučivanja i da njegovim ponašanjem upravljaju spoljne sile nad kojima on uopšte nema kontrolu.
Do 1950. godine, termin „poremećaj ličnosti“ uopšte nije postojao kao posebna dijagnoza ili kategorija. Većina psihičkih poremećaja spadala je pod neuroze, a neuroze su se delile na dve kategorije: odvojeni ego i sintoni ego. Neuroza sa odvojenim egom je bolest u kojoj se ego bori protiv problematičnog stanja. Pošto osoba nije želela da ostane u takvom stanju, rado je radila na njegovom prevazilaženju. Neuroza sa sintonim egom, s druge strane, odnosi se na stanje u kome ego ne želi čak ni da nazre, a još manje da vidi, postojeće stanje kao problematično.
...
... s neurotičarima se relativno lako radi na psihoterapiji zato što oni preuzimaju odgovornost za svoje teškoće, pa, prema tome, vide sebe kao osobe s problemima. Mnogo se teže radi s ljudima poremećene ličnosti zato što oni sebe ne vide kao izvor svojih problema. Smatraju da svet treba da se menja, a ne oni, pa tako ne priznaju potrebu za samoispitivanjem.
Prema tome, znatan deo egzistencijalne patnje u životu jeste ona koja proizlazi iz razdvajanja – ili odabiranja – onoga za šta smo odgovorni, a za šta nismo, kao i održavanja zdrave ravnoteže između ta dva pola. Očito je da osoba sa poremećajem ličnosti izbegava egzistencijalnu patnju. Ali, dešava se da nije očito da i neurotičar radi to isto. Neurotičar će, polazeći od toga da je za sve sam odgovoran, u krajnjem slučaju, prolaziti više kroz patološku patnju, iako stvarno izbegava egzistencijalnu patnju koju donosi pravljenje izbora, onu vrstu patnje koja prati donošenje odluke.
Problem razlučivanja između onog za šta jesmo, a za šta nismo odgovorni u ovom životu, stalan je problem ljudske egzistencije. Nikada nije u potpunosti razrešen. Moramo stalno da ocenjujemo i utvrđujemo našu odgovornost u promenljivom toku događaja koji čine život. Ne postoji obrazac po kome se to radi. Svaka situacija je drugačija i zato stalno iz početka moramo da određujemo za šta smo odgovorni, a za šta nismo. To moramo da radimo hiljadama puta, skoro do poslednjeg dana života.

Izbori prepuštanja

Disciplina je oruđe za rešavanje životnih problema. Svaka disciplina je neki oblik predavanja. Disciplinovanost u razlučivanju za šta smo odgovorni, veoma je bitna pošto moramo da prođemo kroz egzistencijalnu patnju odlučivanja kada i čemu da se prepustimo, a čemu ne, bilo da su u pitanju naš ego, ljubav, Bog, pa čak i zle sile.
...
Prepuštanje svetlosti moglo bi da se definiše kao prepuštanje izboru koji vrši svest, pa prema tome, oku – spoljašnjem, a posebno unutrašnjem. Zatim sledi izbor da li da se prepustimo ljubavi ili ne, odnosno donesemo odluku da li da se proširimo ili ne. To nije nimalo lako. Ljubav je često veoma tanana i misteriozna. U Putu kojim se ređe ide, definisao sam ljubav kao nečiju želju da se proširi u cilju podsticanja duhovnog razvoja, bilo svog ili neke druge ličnosti. Ovom definicijom želim da pokažem da je ljubav nešto mnogo šire od romanse, braka ili roditeljstva. Kaluđeri i kaluđerice, recimo, nemaju ništa od toga, ali mnogi među njima veliki su zaljubljenici u suštinski smisao sveta.
Mnogobrojni paradoksi dovode u pitanje mitove i opšte mišljenje današnjeg doba. U poglavlju o ljubavi u Putu kojim se ređe ide, vidim da sam morao najpre da pričam o svemu onome što nije prava ljubav (kao romansa, na primer) da bih srušio naše stereotipe. Recimo, svi smo učili da je bolje davati nego primati. Mislim da bi bilo primerenije da kažemo da je isto tako dobro primati kao i davati. Ipak, mnogi ljudi osećaju neurotsku krivicu po tom pitanju i smatraju da moraju da se prilagode kulturološkim ili religijskim idealima o dobročinstvu, što može da izazove više gorčine i otpora nego ljubavi u pravom smislu.
Jedan od razloga što je ljudima teško da primaju jeste taj što se osećaju zloupotrebljeno, kao da zauvek nekome nešto duguju. Na početku braka Lili i ja smo napravili nešto što smo nazvali „banka krivica“. Kad bih uradio nešto umesto Lili, to je značilo da imam novca u banci krivice. Kada bi ona nešto uradila umesto mene, moj račun (moja vrednost) bi padao. Kao i mnogim parovima, i nama je trebalo mnogo godina da se izvučemo iz te gluposti. Neki ljudi, zbog vaspitanja i kulture, smatraju da moraju da odbiju svaki kompliment ili lepu reč. Nesposobnost da se prima ljubav destruktivna je skoro koliko i nesposobnost da se pruža.
Takođe su nas učili da je „ljubav nežna i slatka“, pa, ipak, ponekad moramo da pokažemo ono što se zove grubost ljubavi. Ljubav je često nejasna; ponekad zahteva nežnost, a ponekad ozbiljnost. Istina je da ne možemo da volimo kako treba ako sebe stalno dajemo drugima, a sebi ništa ne pružamo. Ako se i prepustimo ljubavi, ne znači da treba da postanemo otirač. Isto kao što u životu moramo da biramo šta spada u našu odgovornost, tako moramo da odlučimo – i kad se prepustimo ljubavi – kada da volimo druge a kada sebe.
Smatram da je ključ za ljubav rad na samom sebi. Ne možemo da volimo druge ukoliko s ljubavlju ne izgrađujemo sebe. Videćete kod mnogih parova da ljudi pokušavaju u ime ljubavi da izleče i preobrate jedno drugo. Pokušaji da menjamo i preobratimo onog drugog izkazuju sebičnost, nadzor i nedostatak ljubavi, bez obzira koliko mi drugačije mislili. Lili i ja smo morali godinama da radimo da bismo sebe izlečili od potrebe da menjamo jedno drugo i da bismo stigli do one vrste ljubavi koja objedinjuje prihvatanje i razumevanje.
Zbog pogrešnih ubeđenja, mnogi ljudi izjednačavaju ljubav s „rađanjem“; smatraju da treba da urade nešto samo zato što oni sami ili drugi to od njih očekuju. Paradoks je što često baš nerađenje ničega – samo biti ono što jeste, a ne neprimetno usredsređivanje pažnje na ono što radite – predstavlja pristup sa više ljubavi. Za mene, recimo, ništa nije zabavnije od razgovora o teologiji, ali jedna od stvari kroz koju sam ispoljio ljubav bila je da deci ne pričam mnogo o teologiji, jer bih im propovedao na način koji bi im bio dosadan. U mom romanu Prijateljska pahulja, dvanaestogodišnja Dženi pita oca da li veruje u zagrobni život. Njegov odgovor glasi: „Postoje pitanja koja su toliko važna da svako treba sam da smisli svoj odgovor.“ U tom slučaju, neiznošenje sopstvenog mišljenja bio je čin pun ljubavi i poštovanja prema kćerki.
Zatim imamo pitanje predavanja istini, koje je daleko složenije i zahteva više od pukog prihvatanja naučno dokazanih činjenica ili praćenja naučnih metoda u laboratoriji. U knjizi Put kojim se ređe ide naveo sam da je posvećenost realnosti – istini – jedno od četiri osnovna pravila dobrog života. Govoreći o tome, napomenuo sam da ponekad i neotkrivanje dela istine može biti čin ljubavi. Ali, čak i ta trunčica „prevare“ može da bude opasna, pa osećam da moram da dam stroge kriterijume za određivanje tog malog broja prilika u kojima bi moglo da bude dozvoljeno malo bele laži. Činjenica je da je prećutkivanje ključnog dela istine ordinarna crna laž. Takvo laganje ne odražava ljubav, već je odraz mržnje. Svaka trunka takve laži stvara sve veću tamu i konfuziju u svetu. Iznošenje istine – posebno kada zahteva i određenu hrabrost – predstavlja pravi čin ljubavi. Smanjuje tamu i konfuziju, a pojačava svetlost, koja je svetu beskrajno potrebna.
Kada lažemo, obično pokušavamo da izbegnemo odgovornost za svoja dela i bolne posledice koje će ona proizvesti, kako to zamišljamo. Večno sam zahvalan svojim roditeljima što su me još kao malog naučili jedan važan i delotvoran izraz: „Suoči se s muzikom“, u smislu suoči se s posledicama; ne skrivaj; ne laži; živi na svetlu. Premda ima veoma jasno značenje, ja sam tek danas shvatio koliko je to neverovatan izraz. Zašto „muzika“? Zašto bi se suočavanje s nečim što je potencijalno bolno moglo nazvati suočavanje s muzikom kad obično o muzici mislimo kao o zadovoljstvu i nečem lepom? Ne znam da odgovorim na ta pitanja, ali znam kako je nastao taj izraz. Možda reč „muzika“ odgovara u nekom dubljem, mističnom smislu. Jer kada se prepustimo onome što nam poštenje nalaže, mi smo u skladu s realnošću i naš život će, mada nikada bezbolno, postati melodičniji.
Govorio sam o izboru istine, kao da je laž nešto što prvenstveno namenjujemo drugima. Međutim, još lakše lažemo sami sebe. Svakako da te dve vrste nepoštenja pothranjuju jedna drugu u sve bujnijim obmanama. Međutim, dok neke ljude možemo da varamo samo ponekad, naša sposobnost zavaravanja sebe neograničena je. Međutim, i to ima svoju cenu. Samozavaravanje nije čin ljubaznosti ili nežnosti prema sebi. Sasvim obrnuto, on samo doprinosi tami i konfuziji u našem biću, i slaže senke jednu preko druge. Izbor da budete pošteni prema sebi, izbor je duhovnog zdravlja, pa, prema tome, najlepši izbor koji za sebe ikada možemo da napravimo.
U carstvu ličnih ubeđenja, suočavamo se s mnogo složenih izbora koje nauka nije spremna da potvrdi. Ako odlučimo da verujemo da je nešto tačno, da li je to, onda, zbog toga i tačno? Ako jeste, predavanje istini ne bi bilo ništa drugo do prepuštanje sebi. Pošto je Bog sinonim za istinu, odlučujući da se prepustimo Bogu, prepuštamo se istini koja je viša od nas. U knjizi Ljudi laži, napisao sam da, budući da nam je data sloboda izbora, možemo da se prepustimo i pogrešnim stvarima. Takođe sam objasnio da postoje samo dva oblika postojanja: prepuštanje Bogu i dobroti, ili čovekovo odbijanje da se prepusti bilo čemu što je izvan njegove volje, što automatski vodi prepuštanju zlim silama, ili „Ocu laži“. Citirao sam C. S. Luisa: „U univerzumu ne postoji neutralan teren. Svaki kvadratni metar, svaki delić sekunde je ili u rukama Boga ili u rukama njegovog protivnika satane“. Možda smatramo da možemo da stojimo negde između Boga i đavola ne opredeljujući se ni za dobro ni za zlo. Ali „ne birati isto je što i birati“. Hodanje po ogradi između to dvoje na kraju postane nepodnošljivo i odluka o neprepuštanju više ne važi.

Izbor vokacije

Većina ljudi pod pojmom „vokacija“ podrazumeva ono što čovek radi da bi se izdržavao, odnosno nečiju profesiju ili karijeru. Praktično, taj pojam odnosi se na aktivnost koja donosi prihod. Religijska definicija, međutim, mnogo je doslovnija, a opet kompleksnija. „Vokacija“ doslovno znači poziv...
...
...Srednje doba često je vreme kad dolazi do promene u karijeri. Ali, manje se uočavaju duhovna i etička pitanja u vezi s nečijom vokacijom. Da li sam ja, kao naučnik, pozvan da radim na razvoju oružja? Da li sam, kao advokat, pozvan da branim nekoga za koga mislim da je kriv? Da li, kao ginekolog, treba da obavljam abortuse?...
...
...Činjenica da imamo vokaciju ne znači automatski da ćemo je slediti. Isto tako, činjenica da želimo nešto da radimo – čak i da imamo talenta za to – ne mora da znači da je to baš ono što Bog želi da mi radimo.
Neki ljudi odabrani su za brak i porodični život, drugi su pozvani da budu neoženjeni ili, čak, kaluđeri. Bez obzira da li neko veruje ili ne veruje u sudbinu, poziv se često prihvata tek posle snažne ambivalencije...
...
Sasvim je jasno da ispunjenje vokacije ne garantuje sreću – kao u slučaju namučenog umetnika Van Goga – ali često donosi duševni mir kao rezultat ispunjenja. Zato je pravo zadovoljstvo gledati ljudsko biće koje radi ono za šta je stvoreno. Oduševimo se kada vidimo roditelja koji iskreno voli da se bavi decom. Deluje nam kao da se sve uklapa. Isto tako, kada vidimo ljude čiji se posao i način života ne uklapaju u njihovu vokaciju, uviđamo da tu nešto „škripi“. To je velika šteta. Verujem da je božja jedinstvena vokacija za svakoga od nas zasigurno poziv na ličnu sreću, ali ne obavezno sreću koja se meri stereotipnim merilima uspeha...


Skot Pek

RECI: VOLIM TE

Afrikaans – Ek Fhet jou lief
Albanian – Te dua
Arabic – Ana behibek
Armenian – Yes kez sirumen
Bambara – M’bi fe
Bangla – Aamee tuma ke bhalo aashi
Belarusian – Ya tabe kahayu
Bisaya – Nahigugma ako kanimo
Bosnian – Volim te
Bulgarian – Obicham te
Cambodian – Soro lahn nhee ah
Cantonese Chinese – Ngo oiy ney a
Catalan – T’estimo
Cheyenne – Ne mohotatse
Chichewa – Ndimakukonda
Corsican – Ti tengu caru (to male)
Creole – Mi aime jou
Croatian – Volim te
Czech – Miluji te
Danish – Jeg Elsker Dig
Dutch – Ik hou van jou
English – I love you
Esperanto – Mi amas vin
Estonian – Ma armastan sind
Ethiopian – Afgreki’
Faroese – Eg elski teg
Farsi – Doset daram
Filipino – Mahal kita
Finnish – Mina rakastan sinua
French – Je t’aime, Je t’adore
Gaelic – Ta gra agam ort
Georgian – Mikvarhar
German – Ich liebe dich
Greek – S’agapau
Gujarati – Hoo thunay prem karoo choo
Hiligaynon – Palangga ko ikaw
Hawaiian – Aloha wau ia oi
Hebrew – Ani ohev otah (to female)
Hebrew – Ani ohev et otha (to male)
Hindi – Hum Tumhe Pyar Karte hae
Hmong – Kuv hlub koj
Hopi – Nu’ umi unangwa’ta
Hungarian – Szeretlek
Icelandic – Eg elska tig
Ilonggo – Palangga ko ikaw
Indonesian – Saya cinta padamu
Inuit – Negligevapse
Irish – Taim i’ ngra leat
Italian – Ti amo
Japanese – Aishiteru
Kannada – Naanu ninna preetisuttene
Kapampangan – Kaluguran daka
Kiswahili – Nakupenda
Konkani – Tu magel moga cho
Korean – Sarang Heyo
Latin – Te amo
Latvian – Es tevi miilu
Lebanese – Bahibak
Lithuanian – Tave myliu
Malay – Saya cintakan mu / Aku cinta padamu
Malayalam – Njan Ninne Premikunnu
Mandarin Chinese – Wo ai ni
Marathi – Me tula prem karto
Mohawk – Kanbhik
Moroccan – Ana moajaba bik
Nahuatl – Ni mits neki
Navaho – Ayor anosh’ni
Norwegian – Jeg Elsker Deg
Pandacan – Syota na kita!!
Pangasinan – Inaru Taka
Papiamento – Mi ta stimabo
Persian – Doo-set daaram
Pig Latin – Iay ovlay ouyay
Polish – Kocham Ciebie
Portuguese – Eu te amo
Romanian – Te ubesk
Russian – Ya tebya liubliu
Scot Gaelic – Tha gra\dh agam ort
Serbian – Volim te
Setswana – Ke a go rata
Sindhi – Maa tokhe pyar kendo ahyan
Sioux – Techihhila
Slovak – Lu`bim ta
Slovenian – Ljubim te
Spanish – Te quiero / Te amo
Swahili – Ninapenda wewe
Swedish – Jag alskar dig
Swiss-German – Ich lieb Di
Tagalog – Mahal kita
Taiwanese – Wa ga ei li
Tahitian – Ua Here Vau Ia Oe
Tamil – Nan unnai kathalikaraen
Telugu – Nenu ninnu premistunnanu
Thai – Chan rak khun (to male)
Thai – Phom rak khun (to female)
Turkish – Seni Seviyorum
Ukrainian – Ya tebe kahayu
Urdu – mai aap say pyaar karta hoo
Vietnamese – Anh ye‘u em (to female); Em ye‘u anh (to male)
Welsh – ‘Rwy’n dy garu
Yiddish – Ikh hob dikh
Yoruba – Mo ni fe

VINOGRAD

Kad vidje seljaka da sadi vinograd, đavo se obradova i pomisli: “Grožđe će biti moje i opskrbljivaće čitavo moje kraljevstvo. Vinograd će stalno rađati.”

Đavo se približi seljaku zaposlenom oko sađenja pa ga upita:
- Što to radiš?
- Pa, vidiš da sadim vinograd – odgovori mu seljak.
- Zašto? – činio se đavo nevještim.
- Zato što će plodovi loze biti korisni. Grožđu se vesele i mali i veliki, a vino će uveseljavati ljudska srca.
- Ako je to istina, hajde da sadimo zajedno – predloži đavo.

Potom đavo donese jednu ovcu, pa lava, zatim tigra, na kraju svinju i majmuna. Žrtvovao je redom te životinje tako da je njihova krv natapala zemlju i vinovu lozu, a na kraju se miješala u grožđu. Lukavi đavo vrlo dobro je znao šta radi.

Zato i danas kod ljudi koji piju vino prepoznajemo osobine žrtvovanih životinja.

Ako čovjek popije malo vina – dobar je kao ovca, popije li malo više – hrabar kao lav. Pretjera li s pićem, postaje okrutan kao tigar, a ako mu vino postane strast, nalik je svinji koja se valja po blatu, pa tako od sebe napravi majmuna.

Izraelska narodna bajka

Den Gilbert pita: Zašto smo srećni?

SAVJETI KOJI ĆE TE NATJERATI DA SE ZAMISLIŠ

Ne brini o budućnosti. Doduše, možeš i brinuti ali ništa nećeš s tim postići. To je kao da pokušavaš shvatiti teoriju relativnosti dok gledaš špansku seriju.

Čuvaj fotografije iz mladosti po svaku cijenu. Za 20 godina će ti pokazati koliko je pogrešno bilo misliti da ne izgledaš dobro.  

Čuvaj ljubavna pisma. Beskrajno će te obradovati jednog dana kad ih slučajno pronađeš.

Uradi bar jednu stvar svakog dana koja te nervira ili plaši.

Pjevaj iako možda nemaš sjajan sluh za muziku.

Budi obazriv prema ljudima. Budi grub prema onima koji nisu obazrivi prema tebi.

Ne gubi vrijeme na ljubomoru. Tako se samo sa sobom boriš.

Pokušaj pamtiti komplimente koje dobiješ i zaboravljati uvrede.

Budi obazriv prema svom zdravlju. Radi fizičke vježbe. Razgibavaj se.

Ne opterećuj se što trenutno ne znaš šta želiš od života. Umjesto toga, pokušaj da ga živiš i sinuće ti ideja.

Uživaj u svom tijelu i ne obaziri se na to šta drugi misle i govore o njemu. Iskoristi ga maksimalno.

Pleši kad god možeš makar to bilo u pet kvadrata tvoje kuhinje.

Preskoči časopise o ljepoti. To je put za depresiju i pomislićeš da nisi lijep/a.

Upoznaj svoje roditelje jer nikad ne znaš kad ih više neće biti.

Budi nježan prema sestri ili bratu. Oni su tvoja najjača veza sa prošlošću i budućnošću.

Poznanici dolaze i odlaze iz naših života, ali nekoliko pravih prijatelja će uvijek biti tu kad treba. Stavi im do znanja da ih voliš.

Putuj kad god imaš priliku.

Poštuj starije jer ćeš i ti jednom ostariti.

A danas uradi nešto što odlažeš već godinama i koliko god bilo blesavo – uživaj u tome.

***

Vlatko M. Sarčić

Dan Gilbert o našim pogrešnim očekivanjima

BRAJAN TREJSI

Sve se dešava sa nekim razlogom; jer za svaku
posljedicu ili rezultat postoji određen uzrok.

U šta god istinski vjerujete svim srcem
to postaje vaša stvarnost.

Ako želite da promijenite ili poboljšate nešto
u svom životu, morate da počnete tako što
ćete mijenjati unutrašnje aspekte vašeg uma.

Stvar je u tome da ne možete postići cilj izvan
vas sve dok to prvo ne kreirate unutar vas.

Nivo do kojeg ćete napredovati određen je,
uglavnom, nivoom do kojeg želite da se penjete.

Vi postajete nepopravljivi optimista kada
stvarate navike optimizma!

Šta god očekujete sa potpunom sigurnošću,
to postaje vaše sopstveno proročanstvo
koje ćete sami ispuniti.

Svako veliko finansijsko dostignuće predstavlja
zbir više stotina manjih napora ili žrtvi,
koje niko nikada ne vidi, niti cijeni.

Tužno je, ali istinito, da ako samo štedite za kišne dane,
budite sigurni da će kiša uskoro početi da pada.
Ako štedite sa namjerom da potrošite taj novac čim vam
bude potreban, nećete biti ni svjesni kako će vam brzo biti potreban.

Žrtva koju podnosite u kratkoročnom smislu,
jeste cijena koju plaćate da biste obezbijedili
sigurnost u dugoročnom smislu.

Vi ste kao živi magnet; u vaš život stalno privlačite ljude,
situacije i okolnosti koje su u skladu sa vašim dominantnim mislima.

Ne postoji uspjeh bez privremenog neuspjeha.
Prepreke i razočarenja su neminovni i neizbježni.
Vaša sposobnost da pozitivno i kostruktivno
odgovorite na nevolju će pokazati kakva ste vi,
u stvari, osoba.

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 10.

LIČNI IZBOR

Život nije nimalo jednostavan delimično i zbog toga što smo mi u isto vreme pojedinačne ličnosti, članovi porodica i radnih organizacija, kao i članovi društva. Te kategorije prosto su nerazdvojive. Ponekad je, posebno ako želimo nešto od toga detaljnije i dublje da obradimo, potrebno da izvedemo izvesnu proizvoljnu kategorizaciju. Zato mi dopustite da najpre iznesem ono što mislim da je najbitnije za mnogobrojne odluke koje srcem i umom donosimo kao pojedinci.
Kao i uvek, svesnost prethodi odluci, jer bez nje odluke ne bi ni bilo. Prema tome, najvažnija odluka koju donosimo u životu jeste odluka da stalno povećavamo svoju svesnost. Svesnost, međutim, ne olakšava donošenje odluka. Ona, sasvim suprotno tome, samo umnožava mogućnosti.
Da biste na primeru sagledali težinu procesa odlučivanja, razmislite šta bismo mogli da učinimo sa svojim gnevom. U srednjem mozgu nalaze se skupovi nervnih ćelija ili centara koji ne samo da upravljaju našim jakim emocijama već ih i stvaraju. Jedan od njih je i centar za gnev. U knjizi Dalje putem kojim se ređe ide naveo sam da centar za gnev kod ljudi funkcioniše na potpuno isti način kao i kod ostalih živih bića. On je u osnovi granični mehanizam i izbacuje svako drugo biće koje upadne na našu teritoriju. Nimalo se ne razlikujemo od psa koji se bori s drugim psom zalutalim na njegovu teritoriju, osim što je za ljudska bića definicija teritorije ili granice veoma složena i višeznačna.
Mi posedujemo određenu „geografsku teritoriju“ i razgnevimo se kada neko nepozvan uđe na naše imanje i počne da bere cveće. Međutim, mi imamo i „psihološku teritoriju“ i razgnevimo se kad god nas neko kritikuje. Imamo i „teološku“ ili „ideološku“ teritoriju i spremni smo da se razgnevimo kada neko kleveta naš sistem ubeđenja, čak i kada nam je osoba koja o tome prosuđuje potpuno nepoznata i govori u mikrofon na daljini od nekoliko hiljada milja.
Pošto se naš centar za gnev stalno pali, premda često potpuno nepotrebno – ponekad na osnovu zamišljene, a ne stvarne povrede prostora – treba da budemo prilagodljiviji po pitanju situacija koje lako provociraju našu ljutnju. Moramo da naučimo kako sve možemo da savladamo gnev. Ponekad treba da pomislimo: „Stvarno se ljutim zbog gluposti. Pogrešio sam.“ Ponekad bi, opet, trebalo da zaključimo: „Ova osoba zalutala je na moju teritoriju, ali to je bilo sasvim slučajno, pa nema nikakvog razloga da se zbog toga bunim.“ Ili: „Povredila je moju teritoriju, ali to nije ništa. Ne zavređuje moj bes.“ Ipak, može da se dogodi da tek nakoliko dana kasnije shvatimo da je neko zaista ozbiljno povredio naš prostor. Tada bi možda trebalo da odete kod te osobe i kažete joj: „Slušaj, moramo ovo ozbiljno da raspravimo.“ Ponekad, opet, treba odmah da se razgnevite i izgrdite tu osobu na licu mesta.
Kao što vidite, ima najmanje pet načina na koje možete da reagujete kad ste ljuti. Ne samo da treba da ih upoznamo već moramo da naučimo koja je reakcija najprimerenija datoj situaciji. To zahteva izuzetnu svesnost o onome što se dešava i u nama i van nas. Nije nikakvo čudo što ljudi retko nauče kako da usmere gnev pre tridesetih ili četrdesetih godina, a mnogi nikada ni ne nauče da ga konstruktivno usmere.
U stvari, prava je sposobnost naučiti kako se rešavaju svi problemi i životni izazovi na konstruktivan način, a to je neophodno za duhovni razvoj. Oni koji ne žele da napreduju, u krajnjem slučaju, samodestruktivni su.

Mudra nasuprot glupoj sebičnosti

Da bismo se razvijali, moramo da naučimo da razlikujemo (samo)konstruktivno od (samo)destruktivnog. Svojim pacijentima, dok sam se bavio praksom, zabranjivao sam da posle pete seanse koriste reč „nesebičan“. Iz toga bi zaključili da sam ja krajnje sebičan čovek koji nikome nikada nije ništa učinio. Dok sam zalivao cveće, nikada mu nisam govorio: „Gledaj, cveće, šta za tebe radim. Moraš da mi budeš zahvalno.“ Zalivao bih ga samo zato što volim lepo cveće. Na isti način, ako nešto uradim za svoje dete, to je zato što želim sliku o sebi kao dobrom ocu i poštenom čoveku. Pošto želim da sačuvam te dve slike jednu pored druge, veoma često moram da radim i ono za šta možda nisam raspoložen. Pored toga, mnogo volim slatku decu.
Tačno je da mi retko radimo nešto od čega nemamo neku ličnu korist, bez obzira koliko malu ili beznačajnu. Davanje priloga za sirotište pomaže mi da se dobro osećam. Neko ko izjavljuje da se „žrtvovao“ i napustio dobro plaćen posao sa srednjom školom da bi studirao prava i tako postao „korisniji društvu“ i sam ima koristi od toga. Žena koja se „žrtvuje“ i ostaje kod kuće da bi podizala decu zato što „veruje u porodicu“, ima i neku ličnu korist od te odluke. Kad pogledamo kaluđere i kaluđerice, možemo da pomislimo: „Bože, kako su nesebični. Čega su se oni sve odrekli: seksa, porodičnog života, privatne imovine, pa čak, na neki način, i upravljanja nad svojim životom.“ Međutim, oni su u manastirima iz čisto ljudskih sebičnih razloga, Oni su odlučili da je za njih to najbolji put ka radosti.
Prema tome, sebičnost nije uvek jednostavna stvar. Obično sam od pacijenata tražio da mi objasne razliku između puta mudre sebičnosti i puta glupe sebičnosti. Na putu glupe sebičnosti čovek pokušava da izbegne svaki bol. Na putu mudre sebičnosti čovek pokušava da razluči koji su bol ili patnja, posebno emocionalna, delatni, a koji razarajući. Budući da mnogo pišem o bolu, patnji i disciplini, može se pomisliti da sam osoba koja obožava bol. To nije tačno. Ja obožavam radost. Ne vidim nikakvu vrednost u razarajućoj patnji. Ako imam glavobolju, obično najpre uzmem aspirin. Za mene bol nema nikakvu vrlinu. Ne vidim nikakvu vrednost u razarajućoj patnji. S druge strane, u životu ima i onih vrsta patnji koje mogu da nas nauče mnogim konstruktivnim stvarima.
Više mi se dopada da umesto reči „konstruktivan“ i „nekonstruktivan“ koristim reči „egzistencijalan“ i „neurotičan“. Egzistencijalna patnja sastavni je deo života i ne može lako da se izbegne. Tu recimo spadaju patnja koju sobom nose odrastanje i učenje da bi se postalo nezavisna ličnost; patnja koja prati učenje kako da ostanemo nezavisni među tolikim uslovljenostima; patnja vezana za gubitak i odustajanje; patnja vezana za starost i umiranje. Iz svih tih patnji možemo puno da naučimo. Neurotska patnja je emocionalna patnja koja nije sastavni deo postojanja. Razarajuća je i nepotrebna. Ne samo da ne podstiče naše postojanje već ga otežava. Neurotske patnje moramo što pre da se oslobodimo. Ona predstavlja ogroman višak prtljaga... Pre pedeset godina, kada su Frojdove teorije doprle do inteligencije (i pogrešno protumačene, što se tako često dešava), bilo je mnogo avangardnih roditelja koji su, saznavši da osećanje krivice ima veze s neurozom, odlučili da gaje decu potpuno oslobođenu osećanja bilo kakve krivice. Takvo vaspitanje jako je loše za dete. Naši zatvori prepuni su ljudi koji su u njih dospeli zato što nemaju osećanje krivice, ili ga bar nemaju u dovoljnoj meri. Za život u društvu neophodno je izvesno osećanje krivice, i njega zovem esencijalna krivica. Moram da naglasim da preveliko osećanje krivice ne samo da ne podstiče naše bitisanje već ga i otežava. Neurotska krivica potpuno je nepotrebna i samo nam uskraćuje radost i vedrinu.
Uzmimo još jedno bolno osećanje: brigu. Iako može da nanese bol, ona nam je u određenoj količini neophodna za pravilno bivstvovanje. Recimo, ako treba da održim govor u Njujorku, mogu da brinem kako do tamo da stignem, pa će me moja zabrinutost naterati da pogledam geografsku kartu. Kad ne bih bio zabrinut, možda bih tek tako krenuo i stigao u Kvebek. U međuvremenu bi u Njujorku stotinu ljudi čekalo da čuje moj govor. Prema tome, za dobro bitisanje, potrebna nam je izvesna zabrinutost – i to ona vrsta koja nas tera da pogledamo u geografske karte.
Moram još jednom da naglasim da briga može da bude preterana i da tada koči naš razvoj. Recimo, mogao bih da pomislim: „Mogla bi da mi pukne guma ili da doživim saobraćajnu nesreću. Po putevima oko Njujorka vozi se neverovatno brzo. Čak i da uspem da stignem do mesta na kome treba da održim predavanje, verovatno neću moći da nađem mesto za parkiranje. „Ljudi u Njujorku, žao mi je, ali u pitanju je viša sila.“ Ovakva vrsta fobične zabrinutosti, koja samo ograničava nečiji razvoj očito je neurotska.
Mi smo po svojoj prirodi bića koja izbegavaju bol. Koliko bi bilo glupo da se radujemo svakoj patnji, isto toliko je glupo i da pokušavamo da izbegnemo svaku patnju. Jedan od osnovnih izbora u životu jeste izbor između mudre sebičnosti i pokušaja da se izbegnu svi problemi, odnosno glupe sebičnosti. Da bismo mogli da se odlučimo za jedan od tih dvaju puteva, moramo da sagledamo razliku između neurotske i egzistencijalne patnje.
Kako sam napisao u Putu kojim se ređe ide, život je težak zato što se sastoji od niza problema, a suočavanje s problemima i njihovo rešavanje bolan je proces. Problemi, u zavisnosti od prirode, u nama izazivaju mnogobrojna neprijatna osećanja: frustraciju, žaljenje, tugu, usamljenost, krivicu, gnev, strah, zabrinutost, teskobu ili beznađe. Bol izazvan takvim osećanjima može da bude jak koliko i fizički bol. Zapravo, upravo zbog tog bola koji nam nanose događaj ili prilika, mi ih i nazivamo problemima. Problemi zahtevaju hrabrost i mudrost. Problemi su sečivo kojim se pravi razlika između uspeha i neuspeha. Mi se duhovno i razvijamo samo zahvaljujući problemima.
Izbor – nezadovoljavanje životnih potreba po cenu samog života – podrazumeva da ćemo najčešće gubiti. Većina ljudi pokušava da zaobiđe probleme umesto da prođe kroz patnju. Težnja ka izbegavanju problema i emocionalne patnje koja ih prati jeste primarni uzrok svih psihičkih bolesti. A, pošto su svi ljudi skloni da to rade, u manjem ili većem obimu, većina i nije potpuno mentalno zdrava. Oni najzdraviji spoznaju da ne treba da se plaše problema i da im se, takoreći, raduju. Premda niko ne može da nam sigura da ćemo pobediti svaki put kad naiđemo na problem u životu, mudri znaju da samo kroz bol u suočavanju s problemom i njegovim rešavanjem dolaze do spoznaje i razvijaju se.

Skot Pek

BUDI NAJBOLJI ŠTO MOŽEŠ BITI

Ako ne možeš da budeš bor na vrhu brijega,
ti budi žbun na dnu doline,
ali budi onda najljepši žbun na dnu doline.
Budi žbun ako ne možeš biti drvo.

Ako ne možeš biti žbun, budi trava,
budi put i usreći nekoga.

Ako ne možeš biti štuka, budi grgeč.
Ali budi najživlji grgeč u jezeru.

Ne možemo svi biti kapetani,
neko mora biti i posada.

Postoji težak i postoji lak posao.

Ali svi moramo izvršavati svoje zadatke.

Ako ne možeš biti autoput, budi puteljak,
Ako ne možeš biti sunce, budi zvijezda.
Nije veličina ono zbog čega pobjeđujemo ili gubimo.

Već smo veliki ako smo najbolji što možemo biti.

Daglas Malok

LEGENDA O TRI MUŠKARCA

Jedna legenda govori o tri muškarca, koji su nosili svaki po dvije vreće. Ali teret nisu osjećali jednako. Vreće su im, jedna sprijeda a druga straga, visile obješene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali prvog čovjeka šta ima u vrećama. Odgovorio je: – Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih prijatelja, sve životne radosti – u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći sprijeda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mislim šta ću. Stalno sam s njima, i mislima i osjećajima. Stalno radim na njima.

Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unazad, mučio se nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čovjeka upitali isto. Rekao je: -U vreći sprijeda nosim moja dobra djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži moje greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške.

Treći muškarac je odgovorio: – Na prednjoj vreći napisao sam riječ “dobrota”. Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju naprijed. A vreća na leđima ima natpis “loša sjećanja” i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvijek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu.