Odvikavanje i prilagodljivost 
...
Zrelo mentalno zdravlje zahteva prilagodljivost. Moramo da budemo spremni za neprekidnu borbu – uvek iz početka – da uspostavimo ravnotežu između oprečnih potreba, ciljeva, dužnosti i odgovornosti. Suštinu poretka ujednačavanja čine odvikavanje i „odustajanje“ od nečega da bismo prihvatili novo saznanje.
Premda može da izgleda čudno što se, da bi se izbegao bol zbog odustajanja od dela sebe, odabira stagnacija a ne prilagodljivost, to je sasvim razumljivo s obzirom na dubinu emocionalnog bola koji to sa sobom nosi. Odustajanje od dela sebe, uglavnom je najbolnije ljudsko iskustvo. Bol može da bude užasno iscrpljujući jer kada odustajemo od delova sebe, gubimo i neke svoje lične osobine, duboko usađene i naučene obrasce ponašanja, ideologiju, pa čak i način života. Ipak to su najvažniji oblici odustajanja potrebni onome ko putuje jako daleko u životu ka sve većoj zrelosti i duhovnom razvoju. Kao i kod svakog odustajanja, najveći strah donosi bojazan da ostanemo potpuno prazni. To je egzisencijalistički strah od ništavnosti, strah da se svedemo ni na šta. Iako prelazak s jednog načina na drugi predstavlja smrt starog načina, on obezbeđuje prostor za rađanje novog.
Prosto ne mogu da opišem koliko su te faze umiranja značajne za proces brisanja starog i učenje novog. Kroz njih sasvim rutinski prolaze ne samo pojedinci već i grupe i čitavi narodi...
...
Da bismo naučili nešto novo, često iz sebe moramo da izbacimo staro. To može da bude i pojedinačni i grupni proces. U knjizi Drugačiji bubanj to opisujem na izvesnom stadijumu kao „ispraznost“, jednu od faza u stvaranju zajednice. Tamo kažem da grupa koja prolazi kroz fazu „ispraznosti“ – najkritičniju fazu svog učenja – čitavom svetu izgleda kao organizam koji prolazi kroz samrtne muke. Taj period može da bude bolan do iscrpljenosti. To je takođe i razdoblje u kome se grupa posvećuje spoznaji, odnosno odvikavanju od onoga što smeta, što je zastarelo i ne može da opstane.
Dok prolazimo kroz bol, bilo individualno ili grupno, prati nas osećanje da je taj bol neprolazan. Međutim, u životnom ciklusu uvek postoji mogućnost za obnavljanje. Nada je temelj za ponovno rađanje, koje može da usledi posle smrti i promene. Prema tome, kada se to obradi, posle faze depresije neminovno sledi faza prihvatanja. Neko me je na jednom predavanju upitao da li i dugogodišnji brakovi prolaze kroz iste faze. Odgovor je bio potvrdan. U početku, kada se pojave prve nesuglasice između partnera, prva reakcija jeste pokušaj poricanja tih nesuglasica i prolaznosti ljubavi. Kada to više ne možemo da odričemo, ljutimo se na supružnika što se razlikuje od nas. Kada shvatimo da to nije donelo nikakvo poboljšanje i da se supružnik nije izmenio, na ovaj ili onaj način pokušavamo da se nagodimo: „Ja ću se izmeniti na ovaj način, ako se ti promeniš na onaj.“ Kada ni to ne ide, skloni smo depresiji i opstanak braka je neizvestan.
Ali ako možemo tu da se zaustavimo – često na višegodišnji period, kao u slučaju mog braka koji traje skoro dvadeset godina, na kraju naučimo kako da prihvatimo svog supružnika i ostvarimo, kao što smo Lili i ja to uspeli, odnos koji je mnogo bolji nego romantična ljubav. Mnogi ljudi izgleda smatraju da brak koji prolazi kroz te faze nije uopšte dobar brak, pošto dugi odnosi moraju da budu bez ikakvih problema. To je, zapravo, osnovna iluzija koju moramo da prevaziđemo. Pamtim ženu koja mi je rekla: „Skoti, veoma mi se dopala knjiga U potrazi za kamenčićima, ali je tako tužna.“ Nisam bio sasvim siguran šta je mislila pod tim „tužna“, ali pretpostavljam da je mislila da je tužna zbog toga što je smatrala da brak ne bi trebalo da prolazi kroz krize o kojima sam u toj knjizi pisao. Ipak, mislim da je U potrzi za kamenčićima krajnje uspešna knjiga. Uprkos svim padovima i usponima, preko gubitka iluzija i ponovnog rađanja poverenja i prihvatanja, kroz koje smo Lili i ja prošli, stekli smo stepen razumevanja koji nijedno od nas dvoje nije moglo ni da zamisli.
Tako posle faze umiranja sledi faza ponovnog rađanja koja u početku može da bude isto tako bolna kao i umiranje. U prvom poglavlju naveo sam da je veliki broj mojih pacijenata prošao kroz „terapeutsku depresiju“ kada je stari način postao neodrživ, a novi nemoguće težak, kada nisu mogli nazad, a nisu bili spremni da idu napred jer je novi put izgledao neverovatno riskantan...
Ali, učenje je avantura. Donekle moramo da budemo skloni pustolovini, jer ona vodi u nepoznato. Ako uvek znamo kuda tačno idemo, kako se tamo stiže i šta ćemo videti ili doživeti na putu, to nije nikakva avantura. Sasvim je ljudski – i mudro – plašiti se nepoznatog, osećati bar trunku straha prilikom upuštanja u avanturu. Ali, samo kroz avanturu možemo da naučimo mnogo toga značajnog, kao, recimo, gde smemo da se izložimo novom i nepoznatom.
...
Nikada ne mogu dovoljno da se načudim što veoma mali broj ljudi uopšte zna šta je to hrabrost. Uglavnom se misli da je to odsustvo straha. Odsustvo straha nije hrabrost, odsustvo straha je neka vrsta oštećenja u mozgu. Hrabrost je sposobnost da se ide napred uprkos strahu, ili uprkos bolu. Kada preuzmete taj korak, otkrićete da prevazilaženje straha ne samo da vas čini jačim bićem već je to i veliki korak ka zrelosti.
U knjizi Put kojim se ređe ide nisam definisao zrelost, ali sam opisao izvestan broj nezrelih ljudi. Čini mi se da je za nezrele ljude najkarakterističnije to što idu okolo i žale se da život ne ispunjava njihove zahteve. S druge strane, relativno mali broj zrelih ljudi karakteriše ono što oni smatraju za mogućnost da se zadovolje njihovi životni zahtevi. Zapravo, kada shvatimo da sve što nam se događa ima za cilj da nas nauči onome što treba da znamo na svom životnom putu, počinjemo na život da gledamo iz potpuno drugačijeg ugla.
...
Vrednosti i izbori učenja
U našem učenju tri faktora imaju najvažniju ulogu. To su gledište, temperament i vrednosti. Iako su oni međusobno povezani, ali ipak mogu da se razdvoje, svaki sam za sebe predstavlja vrednu i nezavisnu komponentu učenja.
...
Teško može da se odredi u kolikoj meri se gledište stiče, a koliko je urođeno, ali je sasvim sigurno da ga pothranjuje sredina u kojoj čovek živi. Svako ima teškoća s „gledištem“ u onim sferama u kojima ne razmišlja dobro ili o kojima nema lepo mišljenje. Skloni smo da bolje učimo ono prema čemu imamo pozitivan stav. Na primer, što se više plašite – ili smatrate da treba uvek da se branite ili štitite – teže ćete spoznati određeni predmet ili iskustvo. Prema tome, spoznaja sopstvenih stavova i njihovo preispitivanje čine deo učenja. To, sasvim normalno, ne možemo da radimo sve vreme...
Temperament se odnosi na biološki deo naše ličnosti. On je u našim genima. Upravo zbog toga roditelji i svi koji veliki deo vremena provode s decom, čak i sasvim malom, mogu prilično tačno da ocene i predvide kako će svako dete reagovati u određenim situacijama. Još uvek je pod znakom pitanja da li se temperament neizbrisivo gradi do određenog perioda starosti ili se donosi rođenjem.
Vrednosti su osobine za koje smatramo da su važne. A one koje smatramo za važnije od ostalih utiču na izbor i opcije u životu. Pošto ne možemo da naučimo sve što tu postoji, neprestano nailazimo na problem donošenja odluka, koje se prvenstveno zasnivaju na onome što najviše cenimo. Prema tome, u životu moramo da izaberemo šta ćemo da učimo – ako smo uopšte odlučili da učimo. Parafraziram reči Idriza Šaha, muslimanskog sufiste koji je rekao: „Nije dovoljno samo proučavati. Čovek mora najpre da odredi šta da proučava, a šta ne, kada da proučava, a kada ne, i s kim da proučava, a s kim ne.“
To važi ne samo za sistematsko akademsko učenje već i za životno iskustvo i izbor onoga čemu posvećujemo vreme i pažnju. Idriz Šah je delimično dotakao i pitanje prioriteta. Najveći deo svog vremena za molitvu upravo posvećujem pokušaju da izdvojim prioritete. Neka od tih preimućstava odnose se i na to šta da proučavam, a šta ne. Ipak, verovatno je od svih izbora najvažnije spoznanje sopstvenih vrednosti. Na primer, pokazalo se da je integritet vrednost koja je visoko na listi prioriteta. Iz Puta kojim se ređe ide može se primetiti da su posvećenost realnosti ili istini i prihvatanje odgovornosti sledeće vrednosti koje su za mene primarne. Veoma blizu prihvatanju odgovornosti jeste i odluka da prihvatim bol koji donosi spoznaja.
Posvećenost istini jeste deo moga bića kao naučnika. Ono što mi zovemo naučna metoda jeste puka serija pravila i postupaka koje smo tokom vekova usvajali da bismo pobedili svoju veoma ljudsku sklonost da se zavaravamo. Tu metodu primenjujemo zato što smo posvećeni nečemu što je više od našeg trenutnog intelektualnog i emocionalnog zadovoljstva, odnosno istini. Nauka je, prema tome, aktivno predavanje višoj sili (osim, svakako, u slučajevima kada se ego naučnika ispreči na putu traženja istine). Pošto verujem da je Bog sama suština naše više moći – Bog je svetlost, ljubav, istina – sve što teži tim vrednostima sveto je. Tako je nauka, premda ne može da odgovori na sva pitanja, sveta delatnost, ako se pravilno primenjuje.
...
U učenju celine, moramo da budemo spremni za androgeniju, da obuhvatimo i ženske i muške komponente. Od nas se očekuje da budemo celoviti ljudi. Reči „zdravlje“, „celovitost“ i „svetost“ na neki način imaju isprepletano značenje. Naš sveti psihološki zadatak – naročito u drugoj polovini života – jeste da što potpunije izrazimo svoje potencijale kao ljudska bića, da budemo najbolji što možemo. Da bismo postali celoviti, moramo da koristimo svoje neizražene sposobnosti koje možemo da spoznamo i razvijemo, ali obično uz veliki trud. Takođe nam je potrebna zrelost da bismo radili na svojim slabim stranama.
...
...
Ako čovek želi da postane celovita osoba, najzdravije i najvažnije je da radi na svojim slabim stranama.
Učenje iz uzora (model uloga)
Odnosi sa drugima i učenje iz njih mogu da budu jedan od najvećih darova u životu. Srećom, modeli uloga pomažu nam da lakše učimo. Pošto smo dobri slušaoci i dobro opažamo, možemo da izbegnemo zamke koje je neko drugi već otkrio na putu kojim sada mi idemo. Međutim, moramo mudro da biramo koga oponašamo, zato što modeli uloga ponekad mogu da budu i štetni. U detinjstvu, jedan od puteva učenja, i dobrog i lošeg, jeste preko roditelja, kao prvih uzora. Kada odrastemo, imamo priliku da sami biramo uzore. Možemo da se odlučimo za dobre modele uloga, ali da na odgovarajući način koristimo i negativne uzore, kao primer onoga šta ne treba da radimo.
...
...
kad uči od drugih, čovek mora dobro da zapaža nijanse na osnovu kojih može da napravi razliku između dobrog i lošeg učitelja. Pošto ne uspevaju da uoče tu razliku, kod mnogih ljudi razvija se neuroza ako su imali loše uzore, a smatraju da moraju da se ponašaju na isti način kao njihovi roditelji ili druge osobe koje su na njih uticale...
Skot Pek
