VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 9.

Odvikavanje i prilagodljivost 

...   

Zrelo mentalno zdravlje zahteva prilagodljivost. Moramo da budemo spremni za neprekidnu borbu – uvek iz početka – da uspostavimo ravnotežu između oprečnih potreba, ciljeva, dužnosti i odgovornosti. Suštinu poretka ujednačavanja čine odvikavanje i „odustajanje“ od nečega da bismo prihvatili novo saznanje.
Premda može da izgleda čudno što se, da bi se izbegao bol zbog odustajanja od dela sebe, odabira stagnacija a ne prilagodljivost, to je sasvim razumljivo s obzirom na dubinu emocionalnog bola koji to sa sobom nosi. Odustajanje od dela sebe, uglavnom je najbolnije ljudsko iskustvo. Bol može da bude užasno iscrpljujući jer kada odustajemo od delova sebe, gubimo i neke svoje lične osobine, duboko usađene i naučene obrasce ponašanja, ideologiju, pa čak i način života. Ipak to su najvažniji oblici odustajanja potrebni onome ko putuje jako daleko u životu ka sve većoj zrelosti i duhovnom razvoju. Kao i kod svakog odustajanja, najveći strah donosi bojazan da ostanemo potpuno prazni. To je egzisencijalistički strah od ništavnosti, strah da se svedemo ni na šta. Iako prelazak s jednog načina na drugi predstavlja smrt starog načina, on obezbeđuje prostor za rađanje novog.
Prosto ne mogu da opišem koliko su te faze umiranja značajne za proces brisanja starog i učenje novog. Kroz njih sasvim rutinski prolaze ne samo pojedinci već i grupe i čitavi narodi...
...
Da bismo naučili nešto novo, često iz sebe moramo da izbacimo staro. To može da bude i pojedinačni i grupni proces. U knjizi Drugačiji bubanj to opisujem na izvesnom stadijumu kao „ispraznost“, jednu od faza u stvaranju zajednice. Tamo kažem da grupa koja prolazi kroz fazu „ispraznosti“ – najkritičniju fazu svog učenja – čitavom svetu izgleda kao organizam koji prolazi kroz samrtne muke. Taj period može da bude bolan do iscrpljenosti. To je takođe i razdoblje u kome se grupa posvećuje spoznaji, odnosno odvikavanju od onoga što smeta, što je zastarelo i ne može da opstane.
Dok prolazimo kroz bol, bilo individualno ili grupno, prati nas osećanje da je taj bol neprolazan. Međutim, u životnom ciklusu uvek postoji mogućnost za obnavljanje. Nada je temelj za ponovno rađanje, koje može da usledi posle smrti i promene. Prema tome, kada se to obradi, posle faze depresije neminovno sledi faza prihvatanja. Neko me je na jednom predavanju upitao da li i dugogodišnji brakovi prolaze kroz iste faze. Odgovor je bio potvrdan. U početku, kada se pojave prve nesuglasice između partnera, prva reakcija jeste pokušaj poricanja tih nesuglasica i prolaznosti ljubavi. Kada to više ne možemo da odričemo, ljutimo se na supružnika što se razlikuje od nas. Kada shvatimo da to nije donelo nikakvo poboljšanje i da se supružnik nije izmenio, na ovaj ili onaj način pokušavamo da se nagodimo: „Ja ću se izmeniti na ovaj način, ako se ti promeniš na onaj.“ Kada ni to ne ide, skloni smo depresiji i opstanak braka je neizvestan.
Ali ako možemo tu da se zaustavimo – često na višegodišnji period, kao u slučaju mog braka koji traje skoro dvadeset godina, na kraju naučimo kako da prihvatimo svog supružnika i ostvarimo, kao što smo Lili i ja to uspeli, odnos koji je mnogo bolji nego romantična ljubav. Mnogi ljudi izgleda smatraju da brak koji prolazi kroz te faze nije uopšte dobar brak, pošto dugi odnosi moraju da budu bez ikakvih problema. To je, zapravo, osnovna iluzija koju moramo da prevaziđemo. Pamtim ženu koja mi je rekla: „Skoti, veoma mi se dopala knjiga U potrazi za kamenčićima, ali je tako tužna.“ Nisam bio sasvim siguran šta je mislila pod tim „tužna“, ali pretpostavljam da je mislila da je tužna zbog toga što je smatrala da brak ne bi trebalo da prolazi kroz krize o kojima sam u toj knjizi pisao. Ipak, mislim da je U potrzi za kamenčićima krajnje uspešna knjiga. Uprkos svim padovima i usponima, preko gubitka iluzija i ponovnog rađanja poverenja i prihvatanja, kroz koje smo Lili i ja prošli, stekli smo stepen razumevanja koji nijedno od nas dvoje nije moglo ni da zamisli.
Tako posle faze umiranja sledi faza ponovnog rađanja koja u početku može da bude isto tako bolna kao i umiranje. U prvom poglavlju naveo sam da je veliki broj mojih pacijenata prošao kroz „terapeutsku depresiju“ kada je stari način postao neodrživ, a novi nemoguće težak, kada nisu mogli nazad, a nisu bili spremni da idu napred jer je novi put izgledao neverovatno riskantan...
Ali, učenje je avantura. Donekle moramo da budemo skloni pustolovini, jer ona vodi u nepoznato. Ako uvek znamo kuda tačno idemo, kako se tamo stiže i šta ćemo videti ili doživeti na putu, to nije nikakva avantura. Sasvim je ljudski – i mudro – plašiti se nepoznatog, osećati bar trunku straha prilikom upuštanja u avanturu. Ali, samo kroz avanturu možemo da naučimo mnogo toga značajnog, kao, recimo, gde smemo da se izložimo novom i nepoznatom.

...

Nikada ne mogu dovoljno da se načudim što veoma mali broj ljudi uopšte zna šta je to hrabrost. Uglavnom se misli da je to odsustvo straha. Odsustvo straha nije hrabrost, odsustvo straha je neka vrsta oštećenja u mozgu. Hrabrost je sposobnost da se ide napred uprkos strahu, ili uprkos bolu. Kada preuzmete taj korak, otkrićete da prevazilaženje straha ne samo da vas čini jačim bićem već je to i veliki korak ka zrelosti.
U knjizi Put kojim se ređe ide nisam definisao zrelost, ali sam opisao izvestan broj nezrelih ljudi. Čini mi se da je za nezrele ljude najkarakterističnije to što idu okolo i žale se da život ne ispunjava njihove zahteve. S druge strane, relativno mali broj zrelih ljudi karakteriše ono što oni smatraju za mogućnost da se zadovolje njihovi životni zahtevi. Zapravo, kada shvatimo da sve što nam se događa ima za cilj da nas nauči onome što treba da znamo na svom životnom putu, počinjemo na život da gledamo iz potpuno drugačijeg ugla.
...

Vrednosti i izbori učenja

U našem učenju tri faktora imaju najvažniju ulogu. To su gledište, temperament i vrednosti. Iako su oni međusobno povezani, ali ipak mogu da se razdvoje, svaki sam za sebe predstavlja vrednu i nezavisnu komponentu učenja.
...
Teško može da se odredi u kolikoj meri se gledište stiče, a koliko je urođeno, ali je sasvim sigurno da ga pothranjuje sredina u kojoj čovek živi. Svako ima teškoća s „gledištem“ u onim sferama u kojima ne razmišlja dobro ili o kojima nema lepo mišljenje. Skloni smo da bolje učimo ono prema čemu imamo pozitivan stav. Na primer, što se više plašite – ili smatrate da treba uvek da se branite ili štitite – teže ćete spoznati određeni predmet ili iskustvo. Prema tome, spoznaja sopstvenih stavova i njihovo preispitivanje čine deo učenja. To, sasvim normalno, ne možemo da radimo sve vreme...
Temperament se odnosi na biološki deo naše ličnosti. On je u našim genima. Upravo zbog toga roditelji i svi koji veliki deo vremena provode s decom, čak i sasvim malom, mogu prilično tačno da ocene i predvide kako će svako dete reagovati u određenim situacijama. Još uvek je pod znakom pitanja da li se temperament neizbrisivo gradi do određenog perioda starosti ili se donosi rođenjem.
Vrednosti su osobine za koje smatramo da su važne. A one koje smatramo za važnije od ostalih utiču na izbor i opcije u životu. Pošto ne možemo da naučimo sve što tu postoji, neprestano nailazimo na problem donošenja odluka, koje se prvenstveno zasnivaju na onome što najviše cenimo. Prema tome, u životu moramo da izaberemo šta ćemo da učimo – ako smo uopšte odlučili da učimo. Parafraziram reči Idriza Šaha, muslimanskog sufiste koji je rekao: „Nije dovoljno samo proučavati. Čovek mora najpre da odredi šta da proučava, a šta ne, kada da proučava, a kada ne, i s kim da proučava, a s kim ne.“
To važi ne samo za sistematsko akademsko učenje već i za životno iskustvo i izbor onoga čemu posvećujemo vreme i pažnju. Idriz Šah je delimično dotakao i pitanje prioriteta. Najveći deo svog vremena za molitvu upravo posvećujem pokušaju da izdvojim prioritete. Neka od tih preimućstava odnose se i na to šta da proučavam, a šta ne. Ipak, verovatno je od svih izbora najvažnije spoznanje sopstvenih vrednosti. Na primer, pokazalo se da je integritet vrednost koja je visoko na listi prioriteta. Iz Puta kojim se ređe ide može se primetiti da su posvećenost realnosti ili istini i prihvatanje odgovornosti sledeće vrednosti koje su za mene primarne. Veoma blizu prihvatanju odgovornosti jeste i odluka da prihvatim bol koji donosi spoznaja.
Posvećenost istini jeste deo moga bića kao naučnika. Ono što mi zovemo naučna metoda jeste puka serija pravila i postupaka koje smo tokom vekova usvajali da bismo pobedili svoju veoma ljudsku sklonost da se zavaravamo. Tu metodu primenjujemo zato što smo posvećeni nečemu što je više od našeg trenutnog intelektualnog i emocionalnog zadovoljstva, odnosno istini. Nauka je, prema tome, aktivno predavanje višoj sili (osim, svakako, u slučajevima kada se ego naučnika ispreči na putu traženja istine). Pošto verujem da je Bog sama suština naše više moći – Bog je svetlost, ljubav, istina – sve što teži tim vrednostima sveto je. Tako je nauka, premda ne može da odgovori na sva pitanja, sveta delatnost, ako se pravilno primenjuje.
...
U učenju celine, moramo da budemo spremni za androgeniju, da obuhvatimo i ženske i muške komponente. Od nas se očekuje da budemo celoviti ljudi. Reči „zdravlje“, „celovitost“ i „svetost“ na neki način imaju isprepletano značenje. Naš sveti psihološki zadatak – naročito u drugoj polovini života – jeste da što potpunije izrazimo svoje potencijale kao ljudska bića, da budemo najbolji što možemo. Da bismo postali celoviti, moramo da koristimo svoje neizražene sposobnosti koje možemo da spoznamo i razvijemo, ali obično uz veliki trud. Takođe nam je potrebna zrelost da bismo radili na svojim slabim stranama.
...
... Ako čovek želi da postane celovita osoba, najzdravije i najvažnije je da radi na svojim slabim stranama.

Učenje iz uzora (model uloga)

Odnosi sa drugima i učenje iz njih mogu da budu jedan od najvećih darova u životu. Srećom, modeli uloga pomažu nam da lakše učimo. Pošto smo dobri slušaoci i dobro opažamo, možemo da izbegnemo zamke koje je neko drugi već otkrio na putu kojim sada mi idemo. Međutim, moramo mudro da biramo koga oponašamo, zato što modeli uloga ponekad mogu da budu i štetni. U detinjstvu, jedan od puteva učenja, i dobrog i lošeg, jeste preko roditelja, kao prvih uzora. Kada odrastemo, imamo priliku da sami biramo uzore. Možemo da se odlučimo za dobre modele uloga, ali da na odgovarajući način koristimo i negativne uzore, kao primer onoga šta ne treba da radimo.
...
... kad uči od drugih, čovek mora dobro da zapaža nijanse na osnovu kojih može da napravi razliku između dobrog i lošeg učitelja. Pošto ne uspevaju da uoče tu razliku, kod mnogih ljudi razvija se neuroza ako su imali loše uzore, a smatraju da moraju da se ponašaju na isti način kao njihovi roditelji ili druge osobe koje su na njih uticale...

Skot Pek

JUTRA SA LEUTARA

Ljubomoran čovjek nikad nema sreće u ljubavi.

Samo ljudi izuzetnih vrlina ne jure za društvom i mogu da žive usamljeni.

Sujetan čovjek ne traži da ga cijenite nego da mu se divite.

Najgori su oni ljudi koji vjeruju da sva svoja osjećanja treba otvoreno pokazivati svakome.

Ka razočarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, a ne prema njihovom intelektu; jer je razočarenje uvijek bliže krvi i osjećanju nego duhu i pameti.

Prosvijećen čovjek ne može istinski voljeti svoju otadžbinu ako njome vladaju tirani, a ne može ni mrziti tuđu zemlju, ako u njoj gospodare slobodni zakoni.

Spokojstvo znači simbol apsolutne ljepote.

Ljudi mrze ne samo onog koji je od njih bolji ili gori, nego još više onoga koji je od njih drukčiji; što znači da mržnja nema kraja.

Spokojstvo se jedino postiže samoodricanjem, bježanjem od samog sebe, pribjegavanjem nečemu višem nego što smo mi sami.

Nikad čovjek nema toliko na pameti da nešto važno ili dobro kaže drugim ljudima, koliko uvijek ima na umu da sebe predstavi važnijim nego što je u stvari. Sujetan čovjek , to je onaj koji želi da sebi dadne izgled baš onakvog kakav nije.

Za iskrenost prema sebi, koja čovjeka nikad ne bi zavela na stranputicu, potrebna je prije svega jedna urođena hrabrost, snaga karaktera, ukus za načine, ideja o životu i ljubav za druge ljude.

Čovjek koji mrzi ljude, mrzi i istinu; i obratno; ko mrzi istinu, taj je neminovno i čovjekomrzac. Ljubav nekoga čovjeka za njegove prijatelje jeste i najsigurnije mjerilo za hiljadu njegovih drugih osjećanja. Čovjekomrzac je netrpeljiv u svim svojim odnosima prema društvu. Čovjekomrzac se najprije prokaže time što vjeruje da je uvijek on jedini koji ima pravo. Ali je on zato i prvi koji odmah povjeruje u jednu zabludu i u jedan porok. On je nepravedan u svemu što radi…

Jovan Dučić

TRI SAVJETA

Jednom je neki lovac namjestio zamke za životinje. Već sljedećeg dana u jednoj od zamki pronađe malog vrapca. Kad ga je htio ubiti, vrabac nekim čudom progovori:

“Ej, lovče. Do sada si jeo samo ovce i još uvijek nisi sit, a ja težim koliko i tri dukata. Ako me pustiš udijeliću ti tri savjeta.
Prvi još dok sam u tvojoj ruci, drugi kad budem na krovu one kuće tamo, a treći savjet ćeš dobiti sa onog stabla pored kuće.”

“Slažem se”, reče lovac i vrabac mu dade prvi savjet:

“Ako je nešto nemoguće, ne vjeruj nikom ko tvrdi suprotno.”

Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savjet:

“Ne nerviraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak.”

Onda vrabac nastavi: “Progutao sam biser težak deset dukata. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata.”

Lovac se rastuži i bi mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:

“Zar ti nisam rekao da se ne nerviraš zbog prošlih stvari, pogotovo zbog nečega što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sam težim tri dukata?”

Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savjet.

Vrabac će na to:

“Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći?”

…te odleti kud ga krila nose

***

Davati savjete glupom i nerazumnom sanjaru znači sijati sjeme u škrtu zemlju. Nema zakrpe koja će zakrpiti rupu gluposti i neznanja. Ti koji daješ savjete, ne sij sjeme svoje mudrosti na zemlju neplodnu!

BEZ PRENOĆIŠTA

Rekla si ”pojeli smo
poslednje smokve”
na polovini, polovine
gde se noć i dan tajno
ljubakaju a mudra lipa
skida petu zvezdu za
zadnji put među
prorocima.

Ja sam gledao svoj tamnoliki
odraz u ogledalu,
ti ruke kojima si već lovila
reči u pokušaju da
zazvuče.
i nismo bili spremni na
poklanjanje nečeg
posebno jedno drugom.

Svet je počeo da se
smanjuje, komada i lomi
na mala ostrva, gde
je svako za sebe gradio
zakone isključujući
sećanja i mogućnost da
mogu doći gosti,
žene su nosile šarene
haljine i blage osmehe
u bojama suncokreta.

Nikada nismo porasli
dovoljno da bi zbrojali
godine koliko puta smo
prošli kroz sklopljene
skazaljke sata
i ništa nismo nazivali
sudbinom u preciznom
proračunu trenutaka
koji se ne ponavljaju.

Sada pada perje od
sunca na šume davno
zaleđene gluvoćom,
slika je lepa ali kasni,
ne postoji više niko da
je zabeleži…do neke
buduće slučajnosti,
gde ćemo stajati
zagrljeni u tami noći
koja sija……bez prenoćišta….

Gorica Margo Maldini

MISLI ZA MOZGANJE

Pred svima nama je samo jedan put: nije ga teško naći, ali je veoma teško održati se na njemu. – Ostrovski

Treba se uspraviti da bi bio veliki – da bi bio mali dovoljno je da budeš onakav kakav si. – Mirabo

Zlatno je pravilo da nema zlatnog pravila. –Džordž Bernard Šo

Ko ne zna da se pretvara, ne zna ni da vlada. –Luj XIV

Promisli jedanput prije nego što daješ, dvaput prije nego što primaš, hiljadu puta prije nego što zahtijevaš. – Servantes

Teže je prikrivati osjećanja koja imamo, nego glumiti osjećanja koja nemamo. – La Rošfuko

Dan hvali poslije zalaska sunca, mač poslije bitke, ženu poslije smrti, kolač poslije probanja, a psa uvijek. – London

Javno isticanje svoje skromnosti najnepodnošljivija je od svih sujeta. – Ostrovski

Kad se ljudi slažu sa mnom, uvijek imam osjećaj da sam negdje pogriješio. – Hemingvej

Prema velikim ljudima treba se odnositi kao prema vatri: ni suviše blizu, da se ne bismo opržili, ni suviše daleko da se ne bismo smrzli. – Molnar

BELEŠKA IZUZETNE LIČNOSTI

Čini nam se da je u celom svetu strahovito ogromna produkcija duha koja kroz pero ide na hartiju; i da je strahovita nesrazmera između te produkcije i dejstvovanja duhova koja bi kroz jake ličnosti išla neposredno u ljude i život. Mislimo, s jedne strane na ljude koji celom svojom ličnošću hrane jedan talent u sebi; i, s druge strane, na ljude koji sve, eventualno i talent, prinose neposrednim funkcijama cele svoje ličnosti među ljudima.
Oni prvi, su ljudi ambiciozni, koji veruju da je neki ideal baš u njih ušao i da je postiziv iz njih. Ti ljudi, sve što rade, rade sa krajnjim ciljem da u ime onog talenta postanu izuzetni.
Ovi drugi su bića od sasvim druge loze; oni nose osećanje da čovek ne može imati potpuno doživljenje neke vrednosti samo u sebi; oni stavljaju ideal van sebe, u opštost, ili još dalje; ti ljudi izrađuju u sebi ne jednovalntnu ličnost, nego jednovalentnost svoga i opštih ideala.

Ljudi koji grade od sebe izuzetnost, jesu kao spirala: uvek se ponavlja tačno isti skok i u istoj dimenziji. To insistiranje na istom ostvaruje, naravno, rastenje i što je još važnije, izgleda da rastenje može ići u nedogled. Ljudi koji od sebe grade prosto ličnost, jesu kao tmast komad na nakovnju: dinamički sudari izrađuju sve prostranije, sve mekše, sve opštije prilagodljivo višedimenzionalno platno.
Spirala ima jednu funkciju i jednu lepotu; ona se ima takva kakva; ili pokvarena, isteglena u ono jednoliko iz čega se izvela. Raskovano platno je početak za sve funkcije i za sve lepote, podrazumevajući eventualno i spiralu.

Onaj prvi, ambiciozni subjekat, radi i bori se da savlada  i ubedi i ostali svet kao subjekte. Ovaj drugi, uvek s pogledom unutra u neku gužvu ili čvor, i s gestovima kako bog dadne, taj sve objektivizira, radi sa istim interesom za ljude, stvari, pojmove, ideale, utopije.
To su ona široka bića, one neegoistične prirode koje nose u sebi volju da budu pre svega društvo i ovaj svet, koje vole sa osobitim zanosom bilo šta: grad u kojem žive, jedan javni vrt, neku knjižicu. To su ljudi koji su uvek puni priča o stvarima u celom svetu; koji sa istim rečnikom hvale čestitost svog kuma i anamskog cara; koji čučnu i prave ma čijem detetu kulu od šljunaka i ne gledaju pri tom na sat; koji za stari turski ibrik kažu da je pravi labud, i ne znaju pri tom za figuru, samo znaju za srodstvo objekata.
To su ljudi koji ne hrane u sebi nikakvu egzotičnu biljku, hrane samo regeneraciju svoje istrošenosti, da bi se opet trošili. Društvo ljudsko je nesrećno što je među darovitim osobama malo tako sazdanih ličnosti.

Snažne i skroz pozitivne ličnosti deluju kao priroda, celom površinom svojom; dejstvuju celinom u celini. Ti ljudi počinju tesko, time što punu hrabrost  i punu etičku ozbiljnost primenjuju na neku običnu i sitnu stvar. Posle, hrabrost i stvar rastu zajedno, neraspoznanljivo, pod istim imenom; jednim od onih prostih imena koja se danas više ne javljaju ni kao naslovi knjiga, ni kao natpisi na grobovima, recimo:
“Na svakom poslu ceo čovek” ili  “Nije nikog vodio, svi su za njim išli” ili “Ono je mogao što je svima trebalo”
Doduše, tim se ljudima nikada ne priviđaju ni njihovi nadgrobni spomenici ni njihove knjige, ni njihove biografije ili ulice. Završne vrednosti vide oni uvek daleko od sebe; u jednom malom svetu vrednosti koji je harmoničan deo celog sveta.

Nije lako biti jedan od takvih. Taj zadatak zahteva stalne, mirne visokog reda funkcije u vreme kriza i nekriza, među prijateljima i neprijateljima.
Zahteva da radimo za rezultate koji se apsorbuju u opštost još topli i tečni, ne grče se i ne hlade u plastiku lično obeležanu, u masku lične zasluge.

Isidora Sekulić

El Tigre y la Nieve-The Tiger And The Snow (Trailer)

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 8.

Izlazak iz narcizma

Narcisi ne mogu ili ne žele da razmišljaju o drugima. Verujem da se svi rađamo kao narcisoidna bića. Zdravi ljudi prerastu svoj prirodni narcizam, a to mogu samo ako postanu svesniji i nauče da poštuju druge i o njima više razmišljaju. To donosi samo učenje, jer što više učimo, postajemo sve svesniji.
...
Premda se u užasnom periodu oko druge godine pravi prvi gigantski korak izlaska iz infantilnog narcizma, to nikako ne znači da je to jedini ili konačni korak. Narcizam se obično rasplamsava u periodu adolescencije i tada, na primer, adolescentu ni ne pada na pamet da su i nekom drugom članu porodice možda potrebna kola. Upravo u adolescenciji pravi se drugi džinovski korak.
...
Danas takođe znam da sam se u životu najviše trudio da naučim kako da izađem iz narcizma, i da sam najviše naučio u braku. Svet koji čeka da se rodi napisao sam zbog mog narcizma koji se ispoljio na početku naše veze. Tek posle dve godine braka doprlo mi je do mozga da mi je Lili nešto više nego privezak. Trvenje u našoj vezi otvorilo mi je oči. Uvideo sam da se uvek ljutim na nju kad nije kod kuće onda kada mi je potrebna, kao i kad me „gnjavi“ kod kuće, a ja imam potrebu da budem sam. Postepeno sam shvatao da postajem razdražljiv uglavnom zbog toga što u glavi imam jednu glupu pretpostavku da Lili mora uvek da bude tu kad mi zatreba, a da se nekuda izgubi kad mi ne odgovara njeno prisustvo. Pored toga, pretpostavljao sam da bi ona sama nekako morala da zna kad ja šta želim. Trebalo mi je skoro deset godina da se izlečim od te gluposti.
Ovo je, međutim, bio tek početak. Verovatno se moj brak sa Lili, između ostalog, održao i zbog toga što smo oboje, svako na svoj način, u dubini duše uviđavni ljudi. U početku je naša uviđavnost bila prilično primitivna i mora biti da se više bavila našim predstavama o nama samima. Želeli smo da o sebi razmišljamo kao o dobrim ljudima, pa smo se potrudili da budemo dobri. Biti dobar podrazumeva i biti uviđavan. Znali smo da važno pravilo dobrote ili uviđavnosti glasi: „Čini drugima ono što bi želeo da oni tebi čine.“ Zato smo se veoma potrudili da se jedno prema drugom odnosimo onako kako bismo želeli da se drugi odnose prema nama. Nije ispalo dobro zato što smo Lili i ja, kao i mnogi drugi parovi, ušli u brak kao relativno blagi narcisi... Bili smo izuzetno uljudni, ali još ne i mudri, jer smo postupali po narcističkoj pretpostavci da je onaj drugi isti kao mi.
Na kraju smo naučili da je zlatno pravilo tek početak. Da bismo mogli da se razvijamo, morali smo da priznamo i poštujemo „drugost“ jedno kod drugog. Kasnije smo u braku naučili: Čini drugima ono što bi želeo da oni tebi čine kad bi bio isključivo na njihovom jedinstvenom i drugačijem mestu. To ne može lako da se nauči. Lili i ja, iako smo prešli šezdesetu, još uvek to učimo, a ponekad se osećamo kao početnici. Učimo da su razlike koje postoje među nama začin u braku, kao i njegova MUDROST. Izreka: „Dve glave više znaju nego jedna“ ne bi imala nikakvo značenje kada bi obe glave bile iste. Pošto su Lilina i moja glava toliko različite, kada ih spojimo – a to smo radili dok smo vaspitavali decu, raspoređivali novac, planirali godišnje odmore itd. – odluka je svakako bila mudrija od one koju bi jedno od nas dvoje donelo. Prema tome, prerastanje narcizma omogućuje proces koji se zove saradnja, kada ljudi udružuju razum i snagu.

Samopoštovanje nasuprot samoljublju

Opet nailazimo na paradoks. Veoma je važno da dok izrastamo iz narcizma – naša usredsređenost na sebe, a često i osećanje izuzetne važnosti, čine suštinu života – istovremeno učimo koliko smo važni i koliko vredimo.
...
Potom je neophodno da utvrdimo razliku između samoljublja (za koje mislim da je uvek dobro) i samopoštovanja (koje često može da bude predmet rasprave)...
Ponekad, na primer, radimo nešto na neprihvatljiv način. Ako negiramo da je naše ponašanje „loše“ i ne pokušamo da iznađemo način da ga popravimo, niti se potrudimo da nešto iz toga naučimo, onda smo prvenstveno zaokupljeni samopoštovanjem. S druge strane, ako kod nas preovlađuje osećanje samoljublja, najzdravije bi bilo da priznamo svoje greške i sebe, ako treba, ukorimo, da bismo docnije mogli da shvatimo da naš neuspeh u jednom trenutku ne određuje čitavu vrednost naše ličnosti. Potrebni su i momenti u kojima shvatamo da nismo savršeni. Takvi trenuci su od bitne važnosti za naš razvoj jer da biste voleli sebe, morate da posedujete sposobnost da priznate da kod vas postoji nešto na čemu treba da se radi.
Prema tome, postoji razlika između nastojanja da uvek budemo zadovoljni sobom (što je narcisoidno isto koliko i stalno očuvanje samopoštovanja) i nastojanja da sebe smatramo za važnu ličnost, ili ličnost koja ima svoju vrednost (što je zdravo samoljublje). Pravilno shvatanje ovih pojmova i njihovo razlikovanje preduslovi su zrelog mentalnog zdravlja. Da bismo bili dobri, zdravi ljudi, moramo ponekad da zanemarimo svoje samopoštovanje i budemo nezadovoljni sobom. Ali, trebalo bi uvek da budemo u stanju da sebe volimo i sagledamo svoju vrednost, čak i kada sebe ne bismo neizostavno poštovali.
...
...
Ako sebe cenimo, verovatno smatramo da zavređujemo svaki napor koji treba da uložimo u sopstvenu korist... Kao što sam u knjizi Put kojim se ređe ide napisao, da li ćemo sebe smatrati vrednim i važnim prvenstveno zavisi od toga da li su se roditelji prema nama odnosili kao istinski vrednim i važnim bićima. To veoma utiče na naš odnos prema sebi kasnije u životu zato što su te mlade godine kada sve u sebe upijamo, veoma bitne za sticanje osećanja samopouzdanja.
Danas, osamnaest godina nakon pisanja te knjige, smatram da sam bio nepotrebno pesimističan dok sam opisivao problem osobe koja u period zrelosti ulazi s duboko usađenim nedostatkom samopouzdanja. Rekao sam da je skoro nemoguće da takva osoba ikada razvije zdravo osećanje samovrednosti. Danas znam da postoje barem dva načina na koja priličan broj onih koji nikada nisu naučili da cene sebe dok su bili deca mogu to da nauče. Jedan je dugotrajna psihoterapija u kojoj terapeut može da postane, a često i postaje, zamena za roditelja i leči uporno pokazujući pacijentu da vredi...
Postoji još jedan način: Bog kao da se ponekad stvarno neposredno umeša u ljudski život da bi čoveku poslao poruku o njegovoj vrednosti...

Skot Pek

У ВРЕМЕНУ

Можда једном напишем

песму о голом камену притоке
што снагом истине решава жутило
под капцима нестварним

можда је неко прочита
узнемирен откуцајима
и загонетком дана
када блистамо у двоје

нема начина да откријем
несаницу и пролеће прошло
кад ход успорава тежина камена
не никако истрошени  Сизиф

моја блискост са речима
потиче далеко од победника
и заједљивих освајача
клицом што лелуја

Овим ветром
дарована пољупцима
и шареним цртежима
можда напишем песму

у Времену

Mirjana Kovačević

GOD SAVE RZAV

God Save Rzav   

(potpisite peticiju)   http://www.thepetitionsite.com/petition/168122962

"Pri kraju 2008 g. na Facebook-u je osnovana grupa sa osnovnim ciljom, ocuvanjem reke Rzav u izvornom obliku, kao jedine u Srbiji nezagadjene celim tokom, pod nazivom God Save Rzav. Postavljanjem sajta istoimenog naziva, prevazisli smo okvire Facebooka. O sledecim koracima upoznajte se vise otvaranjem strane pod nazivom "akcije".

Na Rzav, jedan od najsjajnijih bisera u niski srpskih prirodnih lepota, oko je bacila industrija celog regiona, a i sire. A to i ne cudi sobzirom da Rzav poseduje bogatsvo koje su mnogi futorolozi jos davno proglasili najvecim blagom buducnosti; cistu vodu.
Na oltar Boga Novca, prinece se zrtva zvana Rzav, tako sto ce se u njegovo prelepo i ranjivo telo zabiti nekolio betonskih nozeva (brana). Time ce Rzav kakav ga sad poznajemo, zauvek otici u carstvo secanja. Nove ogromne vodene povrsine unistice leprsave brzake, vrletne kanjone, modrozelene virove, lekovite banje...
 

Klima ce se promeniti i umesto sunca dobicemo maglu, a o uticaju na okosnicu privrede ovog kraja, poljoprivredu, moze se samo nagadjati.
Cilj nam je da prikupimo sto vise ljudi u ovo neprofitabilnu grupu, da bi kvantitet u jednom trenutku prerastao u kvalitet. Uz vasu pomoc organizovacemo pisanje peticija, alarmiranje javnosti, razne akcije poput ciscenja Rzava, proterivanja ribokradica sa obala reke, razna kulturno-sportska desavanja i sicno.
Zato vas pozivam da nam se pridruzite i da dodjete na obale , kako ga ja nazivam, Svete reke Rzav, popijete gutljaj kristalno ciste vode iz svoje sake, pout modernih Diogena, i zauvek ga sacuvamo, ne zbog nas, vec buducih pokoljenja od kojih smo ga samo na kratko i pozajmili."


http://www.rzav.webs.com/

HOME

ČUDAN SLUČAJ OBAZRIVOG VOZAČA

Jeste li pročitali biografiju g. Švelenbaha? Ako niste, nije šteta.

G. Švelenbah nije imao mnogo razloga da živi, pa ipak nije želio da ode sa ovog svijeta. Statistike o saobraćajnim nesrećama nikada nije smetao sa uma. Vozio je najviše 40 km na sat, i žao mi je što moram reći – on nikada nikog nije pretekao makar taj stao na sred druma.

Kad god bi zaustavio kola zbog crvenog svjetla na semaforu, uvijek bi ugasio motor, pritegao ručnu kočnicu, zaključao sva vrata, provjerio da li  je ponio vozačku dozvolu i dokumenta o registraciji vozila, i zavirio u pregradu za rukavice da vidi nisu li možda neki miševi tamo sakriveni.

I zato kada bi dobio zeleni signal, svi su oko njega morali čekati da deratizuje kola, da se uvjeri u svoje pravo na vožnju, da otključa vrata, da otkoči ručnu kočnicu, da pritisne pogrešno dugme i tako uključi Frenka Sinatru umjesto da pokrene motor, dok su se za to vrijeme tri puta promijenili signali, crveni i zeleni.

Svake jeseni, čim padnu prve kiše, G. Švelenbah bi kupovao dva para novih lanaca, ako ne i više.

Vodio je evidenciju o svakom smrtonosnom pucanju guma u zapadnoj hemisferi od 1923.

Pa je stavljao nove gume na svakih 1000 km, jer nije htio da zavisi od sreće.

I eto, vozio je on tako s novim novcatim gumama 40 km na sat podalje od sredine širokog druma, prije nekoliko dana, kada na kolima nekog zelenaša koji mu je išao u susret pošto je kupio neke stare gume u bescijenje puče guma, te taj auto đipnu preko one linije po sredini i ritnu pravo u pakao našeg g. Švelenbaha, toga vozača bez mana.

MI SMO ONO ŠTO RADIMO

Ljudi često od mene traže lijek. Umorni su od tuge, umora i gubitka zanimanja za ono što ih je nekad radovalo. Ne mogu spavati ili spavaju neprestano; apetit im je pretjeran ili ga uopšte nemaju. Razdražljivi su i pamćenje im je slabo. Nerijetko požele da su mrtvi. Teško se mogu prisjetiti kako izgleda sreća.

Slušam šta mi pričaju. Svaka je priča, svakako drugačija, no neke se teme ponavljaju: i drugi članovi njihovih porodica podjednako su obeshrabreni. Trenutni su im odnosi ili prepuni sukoba ili »zaleđeni«, gotovo bez strasti i intimnosti. Dani su im se pretvorili u rutinu: nezadovoljavajući posao, malobrojni prijatelji, dosada. Imaju osjećaj da su odsječeni od zadovoljstava u kojima uživaju drugi ljudi.

Evo što im kažem: Dobra je vijest da uspješno možemo liječiti simptome depresije; loša je vijest da od lijekova nećete postati srećni. Sreća nije tek odsutnost očajanja. Sreća je pozitivno stanje kada su nam životi ispunjeni smislom i zadovoljstvom.

Rijetko je kad dovoljan sam lijek. Ljudi trebaju pogledati svoj način života i nešto promijeniti. Uvijek govorimo o onome što želimo i što namjeravamo. To su snovi i želje, slabo nam mogu pomoći u promjeni raspoloženja. Mi nismo ono što mislimo, što kažemo ili kako se osjećamo. Mi smo ono što radimo. Prosuđujemo li druge, moramo obratiti pažnju na njihovo ponašanje, a ne na ono što obećavaju. Tim jednostavnim pravilom možemo spriječiti veliki dio patnje i nesporazuma koji se javljaju u međuljudskim odnosima.

»Na kraju krajeva, više se priča nego govori«. Guše nas riječi, a mnoge su od njih laži upućene sebi ili drugima. Koliko puta imamo osjećaj da smo izdani, koliko se puta iznenadimo otkrivši nesklad između tuđih riječi i djela pa tek onda počnemo više paziti na djela, a manje poklanjamo pažnje riječima? Najveći dio tuge u životu posljedica je zanemarivanja stvarne činjenice: ponašanje u prošlosti najpouzdaniji je pokazatelj ponašanja u budućnosti.

Gordon Livingston

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 7.

UČENJE I RAZVOJ

Ako, kako sam to bezbroj puta ponovio, nismo na ovom svetu da bismo bili srećni i zadovoljni, niti da bi nam sve vreme bilo ugodno, onda se postavlja pitanje šta je cilj našeg postojanja? Šta je smisao života?
Smatram da smo ovde zato da bismo učili, što znači da bismo evoluirali. Pod „evoluiranjem“ podrazumevam kretanje napred, kao suprotnost kretanju unazad. I ja vas navodim da u svojoj mašti stvorite sredinu za učenje koja je idealnija od ovog života. Život je pun zlih kobi, nesigurnosti i teških zadataka. Ako smo pritom još neraspoloženi, život nam izgleda kao neka vrsta logora. Ali, učenje je proces neraskidivo povezan s razmišljanjem i svešću. Kao i razmišljanje i svest, ni učenje nije lako ni pravolinijsko. I u njemu ima mnogo tajanstvenosti.
Ja sam prvenstveno naučnik, a mi naučnici smo empiristi koji veruju da se najbolje uči kroz iskustvo. Drugačije rečeno, iskustvo se smatra za najbolji način učenja, premda je očito jasno da to nije i jedini način. Zato mi naučnici eksperimentišemo da bismo došli do novih saznanja i pronašli istinu u svetu.
Istovremeno sam i duhovno biće. Znam za Boga ne samo zbog toga što verujem već i zbog toga što za to imam dokaz: osećam božju milost. Doživljaje koji to opisuju naveo sam u Putu kojim se ređe ide i U potrazi za kamenčićima. Do sada sam, koliko god je to bilo moguće, govorio o milosti na osnovu statističke metode. Jedan od najboljih načina dokazivanja jeste primena takozvane statističke neverovatnoće. To znači da što je manja matematička verovatnoća, manja je mogućnost i sigurnije možemo da zaključimo da neki događaj nije samo posledica okolnosti. Tako možemo da zaključimo da se nešto dogodilo iz nekog značajnog razloga, čak i kada taj razlog eventualno ne može da se objasni.
Upravo zbog toga govorio sam često o milosti kao „obrascu veoma neverovatnih događaja s korisnim rezultatom“. Zato sam i tvrdio da u tim obrascima možemo da vidimo otisak prstiju, a ne stvarnu ruku božju. U tome sam sličan Karlu Jungu koji je, pred kraj svog života, dao intervju. Za mene je najuzbudljivija scena u tom filmskom zapisu kada novinar pita Junga: „Da li verujete u Boga?“ Jung, koji je u to vreme imao osamdeset tri godine, dunuo je u lulu i, koliko se sećam, odgovorio: „Verujem u Boga? Reč „verovati“ koristimo kada mislimo da je nešto istinito, a još uvek nemamo dovoljno dokaza za to. Ne, ne. Ne verujem u Boga. Ja ZNAM da Bog postoji.“
...
...
...
...mislim da je sasvim dobro što neka nova istraživanja pokazuju da je način na koji se osoba bori sa emocijama precizan i važan pokazatelj ljudske inteligencije i intelektualnih sposobnosti. Sposobnosti koje čine emocionalnu inteligenciju kompleksne su i višestrane. Jedan od primera emocionalne inteligencije naveden u tom istraživanju jeste sposobnost odlaganja zadovoljstva...
Časopis Tajms je jedan dug članak posvetio tom najnovijem istraživanju. Nije nikakvo iznenađenje što je to istraživanje pokazalo da je stub emocionalne inteligencije, od koga zavisi većina ostlih emocija, osećanje samosvesti. Na primer, u vezi sa samosvešću, psiholozi naglašavaju važnost „metaraspoloženja“ ili sposobnosti povlačenja i prepoznavanja osećanja – da li je u pitanju gnev, stid ili tuga – pre nego što se nešto uradi. To je isto ono što sam u prethodnom poglavlju opisao kao posedovanje opažajnog i transcendentalnog ega. Kada emocionalna reakcija dođe do svesti, mogućnost da se ona primi na odgovarajući način znatno se povećava ako je neko emocionalno pronicljiv. Samosvest koja prati takvu inteligenciju vrlo je bitna, zato što nam upravo ona omogućuje veću samokontrolu.
Prosto je neverovatno koliko se sprečava razvoj emocionalne inteligencije u kulturi koja favorizuje razmišljanje levom polovinom mozga (intelektualnom) u odnosu na zaključivanje desnom stranom (intuitivnom). Nije nikakvo čudo što otkrivamo da emocionalna neosetljivost započinje u detinjstvu kad dete uči da potiskuje osećanja ili da se potpuno zatvara. Odrasli koji se ne snalaze sa emocijama mogu stalno da prigovaraju deci zbog ovog ili onog osećanja ili da im naređuju da ne smeju da se osećaju ovako ili onako, i zbog toga kod dece dolazi do opadanja emocionalne svesti.
Nesposobnost da pokažu frustriranost ili priznaju neprijatna osećanja navela je mnogu decu na put destruktivnog ponašanja, uključujući poremećaje u ishrani i povraćanje, kao i druga neprilagođena ponašanja, pošto od zrelih odraslih nisu naučili kako da upravljaju svojim emocijama. Mislim da bi bilo korisnije kada bi učitelji i roditelji počeli da uče decu da je sasvim u redu da se osećaju baš tako kako se osećaju. (To ne znači da deca mogu ili treba da rade sve što im padne na pamet ili osećaju.)

Razvoj i volja

Na izvestan način mnogo lakše shvatamo kako odrasli uče po svom izboru. Jedino ne shvatamo zašto. Sada se suočavamo sa izuzetnom tajnom ljudske volje.
Kao što sam napisao, neki ljudi (recimo svi članovi moje uže familije) rođeni su s jakom voljom, dok je ona kod drugih slaba. Ta tema nikada nije detaljno proučavana. Mi, zapravo, ne znamo da li postoje razlike u snazi volje, da li je volja stvar genetike i do kog stepena se ona razvija ili stiče. Kao izuzetno tajanstvena oblast ona predstavlja široko polje za psihološko istraživanje.
U svakom slučaju, verujem da je jaka volja jedan od dva najveća blagoslova koje ljudsko biće može da dobije. Mislim da to nije zbog toga što jaka volja obično garantuje uspeh – ona može da ima i loše posledice, recimo, stvorila je Hitlera – već zbog toga što slaba volja donosi neuspeh. Na primer, ljudi jake volje – oni sa neobjašnjivom voljom da se razvijaju – dobro napreduju na psihoterapiji bez obzira na njihovo detinjstvo i obrazovanje. S druge strane, ljudi koji izgleda nemaju tu zagonetnu volju da se razvijaju mogu da poseduju svakovrsni imetak – velike ideje i talenat – i da ipak ni u čemu ne uspevaju. Kako stalno naglašavam, svi blagoslovi jesu potencijalne kletve i onaj ko ima jaku volju loše je naravi. Upravo jaki ljudi okreću golf klubove naglavce zato što ta prokleta mala lopta neće da ode tamo kuda oni žele. Ljudi jake volje moraju mnogo da uče da bi uspešno upravljali svojim gnevom.
U knjizi Dalje putem kojim se ređe ide napisao sam da sam imao običaj da objašnjavam svojim pacijentima da je slaba volja isto što i mali magarac u dvorištu. On ne može mnogo da vas povredi; najgora stvar koju može da uradi jeste da vam popase lale u bašti. Jasno da od toga nemate nikakvu korist i trebalo bi da prestanete da se žalite što niste uradili stvari koje je trebalo da uradite. Jaka volja je, opet, kao da imate klajdesdejle u svom dvorištu. Ti konji su masivni i izuzetno jaki, pa ako ih pravilno ne uvežbate i zauzdate, srušiće vam kuću. S druge strane, ako ih pravilno uvežbate i zauzdate, s njima bukvalno možete da pomerate planine. Zato postoji velika razlika između zauzdane i raspuštene volje. Ali čemu zauzdavati volju? Ona se ne zauzdava vas radi, nego radi nečeg višeg.
U svojoj knjizi Volja i duh, u prvom poglavlju pod naslovom Spremnost i upornost, Džerald Mej kaže da se spremnost odnosi na jaku volju neke osobe koja je spremna da ide tamo gde joj kaže ili kuda je vodi viša sila. S obzirom na vezu između spremnosti i više sile, nije slučajna koincidencija što sam u Putu kojim se ređe ide rekao da je želja za razvojem u suštini ista pojava kao i ljubav. Definisao sam ljubav kao želju da neko proširi svoje granice radi sopstvenog ili tuđeg duhovnog razvoja. Ljudi koji iskreno vole su, po samoj toj definiciji, ljudi koji se razvijaju. Govorio sam kako sposobnost za ljubav pothranjuju roditelji koji umeju da vole, ali sam takođe napomenuo da samo roditeljsko maženje nije jedino zaslužno za tu sposobnost kod svih ljudi.
Počeo sam da verujem da ljudsku sposobnost da vole, a otuda i njihovu želju za razvojem, ne stvara samo roditeljska ljubav u detinjstvu već i milost, odnosno ljubav božja, tokom čitavog života.
Još uvek stoji pitanje zašto neki ljudi pokazuju želju za razvojem čitavog života, dok drugi ne samo da ne žele da se razvijaju već ne žele ni da preuzmu odgovornost koja ide uz učenje. Bez obzira koliko je to zagonetno, odluka odrasle osobe da aktivno uči i svoju volju svesno posveti razvoju i učenju jeste najbitnija odluka koju čovek donosi u životu. Ali, kada se donosi ta odluka? I ovo nije proučeno kako bi trebalo. Kao što sam već naveo, nema dokaza da se ta odluka donosi u detinjstvu. Ali, moglo bi da bude negde u pubertetu. Dobijao sam pisma od petnaestogodišnjaka i šesnaestogodišnjaka u vezi s mojim knjigama. Očito je da su oni već doneli tu odluku.
...
Odluka da učite može da se donese već u doba puberteta, ali to ne znači da obavezno mora tada da se donese. Znam ljude kod kojih je trenutak takve odluke nastupio u tridesetim, četrdesetim, pedesetim, šezdesetim godinama, pa čak i mesec ili dva pred smrt. Ja isto tako ne tvrdim da je to jedini izbor. Neki izgleda donose tu odluku, ali ne punim srcem, i nisu naročito aktivni u učenju do kraja života. Drugi, opet, koji donesu takvu odluku u srednjim godinama mogu da budu izuzetno vredni na tom polju. Ponekad se to dešava u trenutku svođenja životnog bilansa za vreme krize srednjih godina. U većini slučajeva, koliko ja mogu da prosudim, taj izbor traje neprestano. Odluka postaje sve čvršća što se češće donosi. To je moj obrazac. Ne mogu tačno da se setim trenutka kada sam prvi put odlučio da aktivno učim, ali se sećam mnogih trenutaka kada sam rešavao da potvrdim tu odluku.
Ja sam u životu uglavnom učio iz iskustva, a naročito kontemplacijom sopstvenog životnog iskustva. Upravo zato i opisujem kontemplativnu osobu kao nekoga ko uzima delić iskustva i iz njega isisava sve što vredi. Nije bitno koliko životnog iskustva imate, već šta s njim radite. Svi mi znamo ljude koji su mnogo postigli, uradili ovo ili ono, što ukazuje da imaju veliko iskustvo, a ipak su naivni ili zbunjeni. Iskustvo je beskorisno ako se iz njega ne nauči ništa o sebi i ostalom svetu. Zbog toga je važno da budete otvoreni ne samo za spoljašnje već i za unutrašnje iskustvo, koje služi našem duhovnom razvoju. Zato veliki deo spremnosti za učenje mora da uključi učenje samoposmatranjem. To govori i citat filozofa Serena Kirkegora: „Čovek može da izvede zapanjujuće stvari i stekne ogromnu količinu znanja, pa ipak da ne shvata sebe. Ali, patnja usmerava čoveka da se osvrne na unutrašnjost. Ako uspe u tome, onda je tamo, u njemu, početak njegovog učenja.“
Konačno, onaj čija je volja posvećena učenju i razvoju jeste osoba čija je volja očito u skladu s božjim ciljem. To nikako ne podrazumeva da je ta osoba svesna te činjenice, ili da sebe vidi kao biće „u skladu s nevidljivim poretkom stvari“. Sebe može da smatra za agnostika. Ali, i mnogi koji ne smatraju da je Bog njihova viša sila mogu da pokažu spremnost da se predaju nečemu što smatraju višim od sebe, eventualno idealima ljubavi, svetlosti i istini. U krajnjem slučaju, sve te osobine imaju neke veze s Bogom. Imam utisak da takvi ljudi kada godinama i decenijama posvećuju svoju volju učenju i razvoju, skoro neminovno padaju u ruke svevišnjeg Boga pa će i njihova duša biti u ličnom odnosu sa svojim tvorcem i hraniocem.

O STRAHU, HRABROSTI, KUKAVIČLUKU

U početku čovjek želi pristupiti direktno problemu. Što je direktniji i preči pristup, to se čovjek prije i sigurnije uhvati u paučinu. Niko nije nemoćniji od hrabrog pojedinca. I niko ne može izazvati veće tragedije i zbrke od takvog tipa. Sijevajući mačem oko gordijevog čvora, on obećava brzo izbavljenje. Zabluda koja se završava u moru krvi.

Henri Miler

Čovjek ne može da otkrije novi okean ako nema hrabrosti da izgubi iz vida obalu.

Žid

Hrabrost je vrlina na osnovu koje ljudi u opasnosti čine plemenita djela.

Aristotel

Srce puno hrabrosti i dobrote treba od vremena do vremena nešto opasnosti, inače mu svijet postaje nesnosan.

Niče

Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.

Andrić

Tajna slobode počiva u hrabrosti.

Perikle

Onaj koji očajava zbog događaja je kukavica, ali onaj koji se uzda u ljudsku sudbinu je budala.

Kami

Čovjek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne umije da podnese, a potrebna je i velikodušnost koju on ne može razumjeti.

Dučić

Strah je ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi potpuno brisanje.

Frank Herbert

Mnogi griješe iz straha da ne pogriješe.

Lesing

Opasno je kad se čovjek nađe sam, okružen tišinom tuđeg neprisustva, više je strahova i čudnih razgovora sa sobom.

Selimović

Strah čini da se ostvare one stvari kojih se čovjek plaši.

Viktor Frankl

I heroj i kukavica se podjednako plaše i osjećaju isti strah, samo što mu se heroj suprotstavlja i pretvara ga u žar
D’ Amato

Strah životu kalja obraz često.

Njegoš