UČENJE I RAZVOJ
Ako, kako sam to bezbroj puta ponovio, nismo na ovom svetu da bismo bili srećni i zadovoljni, niti da bi nam sve vreme bilo ugodno, onda se postavlja pitanje šta je cilj našeg postojanja? Šta je smisao života?
Smatram da smo ovde zato da bismo učili, što znači da bismo evoluirali. Pod „evoluiranjem“ podrazumevam kretanje napred, kao suprotnost kretanju unazad. I ja vas navodim da u svojoj mašti stvorite sredinu za učenje koja je idealnija od ovog života. Život je pun zlih kobi, nesigurnosti i teških zadataka. Ako smo pritom još neraspoloženi, život nam izgleda kao neka vrsta logora. Ali, učenje je proces neraskidivo povezan s razmišljanjem i svešću. Kao i razmišljanje i svest, ni učenje nije lako ni pravolinijsko. I u njemu ima mnogo tajanstvenosti.
Ja sam prvenstveno naučnik, a mi naučnici smo empiristi koji veruju da se najbolje uči kroz iskustvo. Drugačije rečeno, iskustvo se smatra za najbolji način učenja, premda je očito jasno da to nije i jedini način. Zato mi naučnici eksperimentišemo da bismo došli do novih saznanja i pronašli istinu u svetu.
Istovremeno sam i duhovno biće. Znam za Boga ne samo zbog toga što verujem već i zbog toga što za to imam dokaz: osećam božju milost. Doživljaje koji to opisuju naveo sam u Putu kojim se ređe ide i U potrazi za kamenčićima. Do sada sam, koliko god je to bilo moguće, govorio o milosti na osnovu statističke metode. Jedan od najboljih načina dokazivanja jeste primena takozvane statističke neverovatnoće. To znači da što je manja matematička verovatnoća, manja je mogućnost i sigurnije možemo da zaključimo da neki događaj nije samo posledica okolnosti. Tako možemo da zaključimo da se nešto dogodilo iz nekog značajnog razloga, čak i kada taj razlog eventualno ne može da se objasni.
Upravo zbog toga govorio sam često o milosti kao „obrascu veoma neverovatnih događaja s korisnim rezultatom“. Zato sam i tvrdio da u tim obrascima možemo da vidimo otisak prstiju, a ne stvarnu ruku božju. U tome sam sličan Karlu Jungu koji je, pred kraj svog života, dao intervju. Za mene je najuzbudljivija scena u tom filmskom zapisu kada novinar pita Junga: „Da li verujete u Boga?“ Jung, koji je u to vreme imao osamdeset tri godine, dunuo je u lulu i, koliko se sećam, odgovorio: „Verujem u Boga? Reč „verovati“ koristimo kada mislimo da je nešto istinito, a još uvek nemamo dovoljno dokaza za to. Ne, ne. Ne verujem u Boga. Ja ZNAM da Bog postoji.“
...
...
...
...mislim da je sasvim dobro što neka nova istraživanja pokazuju da je način na koji se osoba bori sa emocijama precizan i važan pokazatelj ljudske inteligencije i intelektualnih sposobnosti. Sposobnosti koje čine emocionalnu inteligenciju kompleksne su i višestrane. Jedan od primera emocionalne inteligencije naveden u tom istraživanju jeste sposobnost odlaganja zadovoljstva...
Časopis Tajms je jedan dug članak posvetio tom najnovijem istraživanju. Nije nikakvo iznenađenje što je to istraživanje pokazalo da je stub emocionalne inteligencije, od koga zavisi većina ostlih emocija, osećanje samosvesti. Na primer, u vezi sa samosvešću, psiholozi naglašavaju važnost „metaraspoloženja“ ili sposobnosti povlačenja i prepoznavanja osećanja – da li je u pitanju gnev, stid ili tuga – pre nego što se nešto uradi. To je isto ono što sam u prethodnom poglavlju opisao kao posedovanje opažajnog i transcendentalnog ega. Kada emocionalna reakcija dođe do svesti, mogućnost da se ona primi na odgovarajući način znatno se povećava ako je neko emocionalno pronicljiv. Samosvest koja prati takvu inteligenciju vrlo je bitna, zato što nam upravo ona omogućuje veću samokontrolu.
Prosto je neverovatno koliko se sprečava razvoj emocionalne inteligencije u kulturi koja favorizuje razmišljanje levom polovinom mozga (intelektualnom) u odnosu na zaključivanje desnom stranom (intuitivnom). Nije nikakvo čudo što otkrivamo da emocionalna neosetljivost započinje u detinjstvu kad dete uči da potiskuje osećanja ili da se potpuno zatvara. Odrasli koji se ne snalaze sa emocijama mogu stalno da prigovaraju deci zbog ovog ili onog osećanja ili da im naređuju da ne smeju da se osećaju ovako ili onako, i zbog toga kod dece dolazi do opadanja emocionalne svesti.
Nesposobnost da pokažu frustriranost ili priznaju neprijatna osećanja navela je mnogu decu na put destruktivnog ponašanja, uključujući poremećaje u ishrani i povraćanje, kao i druga neprilagođena ponašanja, pošto od zrelih odraslih nisu naučili kako da upravljaju svojim emocijama. Mislim da bi bilo korisnije kada bi učitelji i roditelji počeli da uče decu da je sasvim u redu da se osećaju baš tako kako se osećaju. (To ne znači da deca mogu ili treba da rade sve što im padne na pamet ili osećaju.)
Razvoj i volja
Na izvestan način mnogo lakše shvatamo kako odrasli uče po svom izboru. Jedino ne shvatamo
zašto. Sada se suočavamo sa izuzetnom tajnom ljudske volje.
Kao što sam napisao, neki ljudi (recimo svi članovi moje uže familije) rođeni su s jakom voljom, dok je ona kod drugih slaba. Ta tema nikada nije detaljno proučavana. Mi, zapravo, ne znamo da li postoje razlike u snazi volje, da li je volja stvar genetike i do kog stepena se ona razvija ili stiče. Kao izuzetno tajanstvena oblast ona predstavlja široko polje za psihološko istraživanje.
U svakom slučaju, verujem da je jaka volja jedan od dva najveća blagoslova koje ljudsko biće može da dobije. Mislim da to nije zbog toga što jaka volja obično garantuje uspeh – ona može da ima i loše posledice, recimo, stvorila je Hitlera – već zbog toga što slaba volja donosi neuspeh. Na primer, ljudi jake volje – oni sa neobjašnjivom voljom da se razvijaju – dobro napreduju na psihoterapiji bez obzira na njihovo detinjstvo i obrazovanje. S druge strane, ljudi koji izgleda nemaju tu zagonetnu volju da se razvijaju mogu da poseduju svakovrsni imetak – velike ideje i talenat – i da ipak ni u čemu ne uspevaju. Kako stalno naglašavam, svi blagoslovi jesu potencijalne kletve i onaj ko ima jaku volju loše je naravi. Upravo jaki ljudi okreću golf klubove naglavce zato što ta prokleta mala lopta neće da ode tamo kuda oni
žele. Ljudi jake volje moraju mnogo da uče da bi uspešno upravljali svojim gnevom.
U knjizi Dalje putem kojim se ređe ide napisao sam da sam imao običaj da objašnjavam svojim pacijentima da je slaba volja isto što i mali magarac u dvorištu. On ne može mnogo da vas povredi; najgora stvar koju može da uradi jeste da vam popase lale u bašti. Jasno da od toga nemate nikakvu korist i trebalo bi da prestanete da se žalite što niste uradili stvari koje je trebalo da uradite. Jaka volja je, opet, kao da imate klajdesdejle u svom dvorištu. Ti konji su masivni i izuzetno jaki, pa ako ih pravilno ne uvežbate i zauzdate, srušiće vam kuću. S druge strane, ako ih pravilno uvežbate i zauzdate, s njima bukvalno možete da pomerate planine. Zato postoji velika razlika između zauzdane i raspuštene volje. Ali čemu zauzdavati volju? Ona se ne zauzdava vas radi, nego radi nečeg višeg.
U svojoj knjizi Volja i duh, u prvom poglavlju pod naslovom Spremnost i upornost, Džerald Mej kaže da se spremnost odnosi na jaku volju neke osobe koja je spremna da ide tamo gde joj kaže ili kuda je vodi viša sila. S obzirom na vezu između spremnosti i više sile, nije slučajna koincidencija što sam u Putu kojim se ređe ide rekao da je želja za razvojem u suštini ista pojava kao i ljubav.
Definisao sam ljubav kao želju da neko proširi svoje granice radi sopstvenog ili tuđeg duhovnog razvoja. Ljudi koji iskreno vole su, po samoj toj definiciji, ljudi koji se razvijaju. Govorio sam kako sposobnost za ljubav pothranjuju roditelji koji umeju da vole, ali sam takođe napomenuo da samo roditeljsko maženje nije jedino zaslužno za tu sposobnost kod svih ljudi.
Počeo sam da verujem da ljudsku sposobnost da vole, a otuda i njihovu želju za razvojem, ne stvara samo roditeljska ljubav u detinjstvu već i milost, odnosno ljubav božja, tokom čitavog života.
Još uvek stoji pitanje zašto neki ljudi pokazuju želju za razvojem čitavog života, dok drugi ne samo da ne žele da se razvijaju već ne žele ni da preuzmu odgovornost koja ide uz učenje. Bez obzira koliko je to zagonetno, odluka odrasle osobe da aktivno uči i svoju volju svesno posveti razvoju i učenju jeste najbitnija odluka koju čovek donosi u životu. Ali, kada se donosi ta odluka? I ovo nije proučeno kako bi trebalo. Kao što sam već naveo, nema dokaza da se ta odluka donosi u detinjstvu. Ali, moglo bi da bude negde u pubertetu. Dobijao sam pisma od petnaestogodišnjaka i šesnaestogodišnjaka u vezi s mojim knjigama. Očito je da su oni već doneli tu odluku.
...
Odluka da učite može da se donese već u doba puberteta, ali to ne znači da obavezno mora tada da se donese. Znam ljude kod kojih je trenutak takve odluke nastupio u tridesetim, četrdesetim, pedesetim, šezdesetim godinama, pa čak i mesec ili dva pred smrt. Ja isto tako ne tvrdim da je to jedini izbor. Neki izgleda donose tu odluku, ali ne punim srcem, i nisu naročito aktivni u učenju do kraja života. Drugi, opet, koji donesu takvu odluku u srednjim godinama mogu da budu izuzetno vredni na tom polju. Ponekad se to dešava u trenutku svođenja životnog bilansa za vreme krize srednjih godina. U većini slučajeva, koliko ja mogu da prosudim, taj izbor traje neprestano. Odluka postaje sve čvršća što se češće donosi. To je moj obrazac. Ne mogu tačno da se setim trenutka kada sam prvi put odlučio da aktivno učim, ali se sećam mnogih trenutaka kada sam rešavao da potvrdim tu odluku.
Ja sam u životu uglavnom učio iz iskustva, a naročito kontemplacijom sopstvenog životnog iskustva. Upravo zato i opisujem kontemplativnu osobu kao nekoga ko uzima delić iskustva i iz njega isisava sve što vredi. Nije bitno koliko životnog iskustva imate, već šta s njim radite. Svi mi znamo ljude koji su mnogo postigli, uradili ovo ili ono, što ukazuje da imaju veliko iskustvo, a ipak su naivni ili zbunjeni. Iskustvo je beskorisno ako se iz njega ne nauči ništa o sebi i ostalom svetu. Zbog toga je važno da budete otvoreni ne samo za spoljašnje već i za unutrašnje iskustvo, koje služi našem duhovnom razvoju. Zato veliki deo spremnosti za učenje mora da uključi učenje samoposmatranjem. To govori i citat filozofa Serena Kirkegora: „Čovek može da izvede zapanjujuće stvari i stekne ogromnu količinu znanja, pa ipak da ne shvata sebe. Ali, patnja usmerava čoveka da se osvrne na unutrašnjost. Ako uspe u tome, onda je tamo, u njemu, početak njegovog učenja.“
Konačno, onaj čija je volja posvećena učenju i razvoju jeste osoba čija je volja očito u skladu s božjim ciljem. To nikako ne podrazumeva da je ta osoba svesna te činjenice, ili da sebe vidi kao biće „u skladu s nevidljivim poretkom stvari“. Sebe može da smatra za agnostika. Ali, i mnogi koji ne smatraju da je Bog njihova viša sila mogu da pokažu spremnost da se predaju nečemu što smatraju višim od sebe, eventualno idealima ljubavi, svetlosti i istini. U krajnjem slučaju, sve te osobine imaju neke veze s Bogom. Imam utisak da takvi ljudi kada godinama i decenijama posvećuju svoju volju učenju i razvoju, skoro neminovno padaju u ruke svevišnjeg Boga pa će i njihova duša biti u ličnom odnosu sa svojim tvorcem i hraniocem.
