MUDRE IZREKE - BORBA I POBJEDA

Posrćem, padam, ustajem…Teškom mukom nastavljam dalje, ali idem naprijed…Sve sam željnija i sve više i više se penjem. Nazirem sve širi horizont. Svaka je borba – pobjeda.

Helen Keler

Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo željeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umiju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smiješnim.

Andrić

Ljutimo se često, ne na one koji su nas uvrijedili već na one koji namjeravaju da nas uvrijede, tako, dakle, vidiš, da se gnjev ne rađa iz uvrede. Gnjev je želja da se zlo vrati zlim.

Seneka

Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače nemoguće i zabranjene postanu, za trenutak, dostižne i lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno usele u njihove želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, sa svim posljedicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu.

Andrić

Do tog trenutka, putovanja, pomisao da će otići nekud daleko – sve to bilo je samo san – a sanjati je vrlo ugodno, jer nismo obavezni da činimo ništa od onog što zamišljamo. Na taj način ne izlažemo se nikakvoj opasnosti, ne doživljavamo poraze, teške trenutke, a kad jednom ostarimo, uvek možemo optuživati druge – najčešće roditelje, supružnike ili djecu – što nisu dopustili da ostvarimo svoje želje.

Koeljo

Svaki čovjek krije u sebi želje kraljeva. On bi htio da može svašta protiv drugoga, a da drugi ne može ništa protiv njega.

Seneka

Jer, nije ljudska želja ono što raspolaže i upravlja stvarima svijeta. Želja je kao vjetar, premješta prašinu sa jednog mjesta na drugo, zamračuje ponekad njome cijeli vidik, ali na kraju stišava se i pada i ostavlja staru i vječnu sliku svijeta iza sebe.

Andrić

Jedina naša duboka i iskrena želja jeste da se približimo nekome. Od tog trenutka počinju da se sklapaju veze, muškarac i žena ulaze u igru, ali ono što se desi prije toga – privlačnost koja ih je spojila – to je nešto što je nemoguće objasniti. To je nepatvorena želja, u najčistijem obliku. I dok je ta želja još u čistom obliku, muškarac i žena se zaljubljuju u život, proživljavaju svaki trenutak, s punom predanošću i sviješću, iščekujući neprestano pravi čas za objavu posvećenja. Osobe u tom stanju ne osjećaju nikakvu žurbu, ne ubrzavaju događaje nepromišljenim postupcima. Znaju da će se dogoditi ono što je neizbježno, da istina uvek pronađe način da se ispolji. A kad kucne čas, ne oklijevaju, ne propuštaju priliku, ne gube nijedan čarobani trenutak, jer poštuju vrijednost svake sekunde.

Koeljo

POBJEDA I PORAZ

Ja nisam obeshrabren jer je svaki pogrešan pokušaj koji odbacim u stvari korak naprijed. Tomas Edison

Naposljetku, suština saznavanja nije u tome gubimo li igru, već kako gubimo, što s time spoznajemo, čemu nas je poraz naučio i kako nas to mijenja. Gubiti na određeni način znači – dobivati.
Ričard Bah

Pobjednik nikad ne odustaje, jer onaj ko odustane ne može pobijediti. Napoleon Hil

Budeš li se prepirao, ljutio i protivurječio, možda ćeš ponekad i izvojevati pobjedu. Međutim, biće to šuplja pobjeda, jer njome nećeš zadobiti naklonost protivnika.
Bendžamin Frenklin

Ono što nas ne ubije to će nas ojačati.
Fridrih Niče 

Poraz ne može čovjeka da slomi duhom, ali može da ga slomi ako se preda.
Ben Stajn

Niko nikad nije postigao nešto zaista veliko, a da se nije izložio riziku.
Denis Voltli

Nekada pobjedite, nekada učite.
Robert Kiosaki

LJUDI OD KAMENA

Postoje ljudi koji su kao od kamena. To su samo oni koji imaju čvrsto mišljenje o životu i radu i koji žele da stvaraju i rade, čak i nevažne stvari. Uspijeva im da očvrsnu nevidljive mišiće srca, baš kao što im uspijeva i da očvrsnu mišiće svojih ruku. A kada im se nešto desi, to nekako prežive, bog zna kako, i žive dalje, bez ikakvih posljedica.
Kada je čovjek dobre volje duševno povrijeđen, pretrpi svoje bolove i otjera ih.
Ali mislim, da to ne može uspjeti nekome ko je rastao u uvjerenju da je najvažniji na svijetu!
Čim se takvom čovjeku nešto desi, on ne može ništa drugo nego da se zatvori sa svojim bolom i da ga njeguje… on nema zašto da se brani od njega. Kada vam uspije da povjerujete da je svejedno da li ste srećni ili ne, a to vam vjerovatno uspijeva, kada shvatite koliko je mnogo ljudi kojima je gore nego vama i koliko ljudi ne bi imalo vremena ni para da njeguje samosažaljenje i da se odaje svojim razmaženostima, naći ćete u sebi volju za životom i volju za zdravljem.
Čim ta volja postoji, pojaviće se i ostale, instinktivno kao kod životinje koja se, kada je ranjena, liječi sama – tajnom zemaljskom mudrošću. Nekada nešto uhvatite i to sredite, i prođe neko vrijeme i još nekoliko uspjelih pobjeda nad sobom da čak i ne znate kako, ali od vas je postao čvrst čovek koji voli život i ne bježi od njega u magareću klupu!

Milena Jesenska

LJUDI SJENKE

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi
što kroz život nečujno i tiho gaze
kao da nogom stupaju po pamuku,
a naše oči nikad ne opaze
ni njih ni njinu tihu radost ili muku.

Ima ćutljivih patnika na svijetu
što se samo umorno i gorko nasmiješe
na ljude kad se o njih teško ogriješe
i suminu ih nevini, nalik cvijetu.

I ima ljudi usamljenih i bo‘nih,
sa obrazima upalim i žutim
što ne čuje im se ni smijeha ni plača,
što žive kao samotna i divlja drača,

Ali s bodljama unutra okrenutim,
da nijedna nikoga ne ogrebe
i da nijednom nikoga ne ubodu
do samo svoje rođeno srce, i sebe.
Njih ne vidi naše oko kad ih sreta,
kad tiho prođu u mimogredu mirnu,
jer nikog oni ni laktom ne dodirnu
u vječnoj gužvi i vrevi ovog svijeta.

I žive oni tako, nečujni i neveseli,
i mile kao sjenke, kao vrijeme i sati,
i tek kad umru, slomljeni i uveli,
objave crni posmrtni plakati
da su i oni sa nama živjeli.

Ljubomir Ivanović

TEORIJA OGRANIČENJA

Jedan od najvećih napredaka u razmišljanju u posljednjih nekoliko decenija opisao je Elija Goldrat u svojoj knjizi “Cilj“, kao „Teoriju ograničenja“. Ova teorija kaže da između vas i svega što želite da postignete postoji ograničenje, ili limitirajući faktor koji određuje koliko brzo možete da stignete tamo gdje želite.
Na primjer, ako vozite putem koji je konstruisan tako da se na određenom mjestu sav saobraćaj sliva u jednu traku, ovo usko grlo postaje ograničenje koje diktira koliko brzo ćete stići do svog odredišta. Brzina kojom prođete kroz ovo usko grlo uveliko će da odredi brzinu cijelog vašeg putovanja.
Prilikom ostvarivanja svakog većeg cilja, uvijek se pojavljuju ograničenja ili uska grla koja takođe morate da prevaziđete. Vaš posao je da ih precizno identifikujete i potom usredsredite svu svoju energiju na ublažavanaje tih ključnih ograničenja. Vaša sposobnost da uklonite takve prepreke ili izađete na kraj s ovim limitirajućim faktorima može da vam pomogne da napredujete brže nego što bi vam to omogućio bilo koji drugi korak koji preduzmete.

“Pravilo 80/20″ odnosi se na ograničenja koja stoje između vas i vaših ciljeva. Ovo pravilo kaže da će se 80 odsto vaših ograničenja naći u vama. Svega 20 odsto će se nalaziti izvan vas, sadržano u drugim ljudima i situacijama. Drugačije rečeno, vi lično ste obično najveća blokada na vlastitom putu, ona koja određuje brzinu kojom ostvarujete svaki cilj koji sebi zacrtate.
Većina ljudi ovo teško prihvata. Međutim, uspješni ljudi su mnogo više zaokupljeni time šta je ispravno nego ko je u pravu. Uspješni ljudi su mnogo više zaokupljeni istinom o situaciji i onim što mogu da urade da bi riješili problem nego zaštitom svog vlastitog ega.

Upitajte se:“Šta je to u meni što me koči?“ Pogledajte duboko u sebe i identifikujte ključna ograničenja u svom karakteru, temperamentu, stručnosti, sposobnostima, navikama, obrazovanju ili iskustvu koja vas možda koče u ostvarivanju ciljeva koje ste sebi zacrtali. Postavljajte sebi brutalna pitanja. Budite kranje iskreni prema sebi.
Primarne prepreke između vas i vaših ciljeva su obično mentalne prirode. Po svom karakteru, one su psihološke i emocionalne. U vama su, a ne u situaciji u kojoj se nalazite. I upravo od tih mentalnih prepreka morate da počnete ukoliko želite da postignete sve ono što zaista i možete.

Brajan Trejsi

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 3.

Dobro, loše i nešto između

Izreka da ste ono o čemu razmišljate potpuno je tačna. Vi ste ono o čemu najčešće razmišljate. Vi ste i ono o čemu ne razmišljate. U suštini, dobro, loše i ono između to dvoje o čemu razmišljamo ili ne razmišljamo mnogo govore o tome ko smo. Kada uprošćeno razmišljamo o svemu, sebe stavljamo u priliku da uvek očekujemo i jednostavne, očite odgovore i jasne rezultate čak i u složenim situacijama. Moramo da se prilagodimo realnosti da mnoge situacije, kao što su da li da se oženimo/udamo ili ne, koju profesiju da odaberemo, kada da kupimo kuću, uključuju rizik. Moramo da se naučimo da živimo s tom nesigurnošću.
Podnošenje nesigurnosti, kako sam naveo u knjizi Put kojim se ređe ide, bitno je za proces preispitivanja naših pretpostavki... Međutim, pošto nikada ne možemo da budemo sasvim sigurni da smo razmotrili neku situaciju iz svih aspekata, spremnost da se duboko razmišlja često dovodi do neodlučnosti. Uvek postoji mogućnost da nešto propustimo i moramo biti spremni da podnesemo bol, koji je obavezan kada smo nesigurni. Suočeni s nesigurnošću, ipak moramo da budemo sposobni da delujemo i u određenom trenutku donesemo odluku. Kada odmeravamo misli i osećanja, najvažnije je da li smo sposobni da se borimo sa ostvarenjem nečega što ne poznajemo u potpunosti. To ne podrazumeva isključivo samoposmatranje već ispoljavanje sumnje. Sumnja je često, po mom mišljenju, početak mudrosti.
...
U uvodnom delu Puta kojim se ređe ide napisao sam da pravim veoma malu razliku između svesti i duha, pa, prema tome, nema razlike između duhovnog i mentalnog razvoja. Ne možete da razdvojite razmišljanje – intelekt – od psihološkog i duhovnog razvoja. Dok sam bio na praksi bilo je moderno da se ne obraća pažnja na intelekt. Jedino je bilo važno da se sagleda emocionalna strana, kao da intelektualno razumevanje nije važno. To je bilo uprošćeno razmišljanje. Mada i ja smatram da, u krajnjem slučaju, emocionalna spoznaja mora da postoji, uglavnom ne možete ni da shvatite emocionalne aspekte pojedinih slučajeva sve dok ne sagledate njihov intelekt...

Razmišljanje i slušanje

Jedan industrijski psiholog mi je jednom prilikom ukazao da je vreme koje posvećujemo učenju dece određenim predmetima u školi obrnuto proporcionalno učestalosti kojom će ih deca koristiti kada odrastu. Ne verujem da bi bilo dobro da ono što učimo decu u školi bude proporcionalno onome što će biti korisno posle školovanja, ali zaista mislim da bi bilo mudro da decu više uputimo u proces dobrog razmišljanja i slušanja.
U najvećem broju privatnih i javnih škola, praktično se ne uče ti bitni aspekti komuniciranja...
Mnogi smatraju da je slušanje pasivna interakcija. Greše. Dobro slušanje je aktivno vežbanje pažnje, a, po potrebi, i naporan rad. Ti ljudi tako misle zato što ne shvataju, ili zato što ne žele da shvate, da većina ljudi ne sluša pažljivo. Kada se maksimalno potrudimo i pokušamo dobro da razmišljamo i komuniciramo, pravimo korak više ili prelazimo jednu milju više. To radimo suprotstavljajući se inerciji lenjosti ili otporu straha. Dobro slušanje uvek zahteva veliki rad.
Dobro slušanje zahteva da budemo potpuno koncentrisani na drugog, što predstavlja izraz ljubavi u najširem smislu te reči. Bitan deo dobrog slušanja jeste i disciplina izjednačavanja, privremeno napuštanje ili odbacivanje sopstvenih predrasuda, ograda i želja da bi se, što je moguće više, doživeo svet neke druge osobe iz njene perspektive, praktično u njenoj koži. To sjedinjavanje osobe koja govori i osobe koja sluša zapravo je proširenje i produženje sebe, i iz toga se uvek nauči nešto novo. Pored toga što dobro slušanje podrazumeva i izjednačavanje, uključuje i prihvatanje druge osobe. Osetivši to prihvatanje, osoba koja govori biće sve manje ranjiva a sve više sklona da osobi koja je sluša iznese ono što joj stoji na duši. Kada dođe do toga, govornik i slušalac se bolje razumeju. Dobra komunikacija teče i počinje igra ljubavi udvoje. Disciplina izjednačavanja i usredsređivanje čitave pažnje na drugoga zahtevaju toliko mnogo energije da ona može da su uloži samo s ljubavlju, koju ja definišem kao želju da se neko proširi u interesu uzajamnog razvoja.
Najčešće nemamo tu energiju. Iako možda smatramo da na poslu i u društvu dobro slušamo, mi, zapravo, slušamo selektivno. Često u glavi imamo utvrđeni dnevni red i pitamo se, dok slušamo, kako da stignemo do nekih željenih tema, kako da razgovor što pre završimo ili da ga preusmerimo na način koji nam više odgovara. Mnogi ljudi su više zainteresovani da govore nego da slušaju, ili, pak, jednostavno, odbijaju da slušaju ono što ne žele da čuju...
Utvrdio sam da saznanje da vas neko stvarno sluša često ima veoma dobro terapeutsko dejstvo. Kod otprilike jedne četvrtine pacijenata, dece i odraslih, uočio sam znatno, pa čak i naglo, poboljšanje u toku prvih nekoliko meseci psihoterapije, pre nego što se otkrije koren problema ili neko značajno tumačenje. Do te pojave dolazi iz nekoliko važnih razloga, ali je najvažniji, verujte mi, što pacijent oseća da ga neko istinski sluša, često prvi put u poslednje vreme, a u nekim slučajevima i prvi put u životu.

Sloboda i razmišljanje

Postoji velika razlika između poremećenog i jasnog razmišljanja. Ali, po pravilu, u psihijatriji ne postoje stvari kao što su loše misli ili osećanja. To je donekle korisno pravilo. S druge strane, ono je suviše uprošćeno.
Moralne ocene možemo da donosimo samo o delima. Ako neko razmišlja o tome da vas ubije i zatim veže za luster, to je loše. Zamišljanje da to radi nije. Po tome se razlikuju intimne misli i „javna“ dela. Ova druga uključuju pokazivanje misli njihovim sprovođenjem u delo. U suštini, nemoguće je proceniti nečije misli ukoliko se one ne iskažu u ponašanju.
Tako stižemo do paradoksa u vezi sa slobodom i razmišljanjem. S jedne strane imamo slobodu da razmišljamo o bilo čemu. Da bismo se izlečili, treba da budemo slobodni, da budemo ono što jesmo. Međutim, to ne podrazumeva da imamo slobodu da bez ikakvih posledica po nas budemo kriminalci, namećemo svoje misli drugima, niti da budemo destruktivni. Prema tome, uz slobodu da mislimo i osećamo šta god hoćemo ide i obaveza da disciplinujemo svoje misli i osećanja. Neki, kao i ja, moraju sebi da dopuste da nauče da plaču. Drugi, koji su veoma osetljivi, treba da nauče da ne plaču suviše. Imamo slobodu da razmišljamo i osećamo, ali to ne znači da treba glasno da izgovorimo svaku misao, niti da uvek otvaramo svoju dušu.
... Sloboda bez discipline može da nam stvori probleme. Zapravo, sloboda da se misli bilo šta nije nimalo jednostavna. Postoje određena pravila ograničenja slobode dobrog razmišljanja, a svako razmišljanje nije dobro razmišljanje. Loše razmišljanje često dovodi i do lošeg ponašanja. Pored toga, kao što smo već videli na primerima uprošćenog, odnosno površnog razmišljanja u društvu, postoji mnogo razloga za oprez, budući da se pokazalo da se mnoga loša i ekstremna razmišljanja tumače kao dobra samo zato što su opšteprihvaćena kao normalna.
Pamtim reči iz pesme Keta Stivensa „Ne možeš ga zadržati“, koja se završava rečima: „Reci šta želiš, želi ono o čemu misliš, misli bilo šta.“ Dopada mi se ta pesma. Međutim, kad kaže „Misli bilo šta“ postajem sumnjičav. Dati ljudima slobodu da razmišljaju o bilo čemu može da bude mač sa dve oštrice. Ali, smatram da moramo da im dopustimo tu slobodu. Istovremeno moramo da priznamo da to ne znači da će svi ljudi misliti dobro. Svesni slobode razmišljanja, ne smemo smetnuti sa uma da možemo da napravimo dobar ili loš izbor. Uz slobodu razmišljanja moramo da naučimo da podnosimo i slobodu da budemo nesigurni.
Najviše mi se sviđa ideja jednog mog prijatelja koji je ovo simbolično opisao. On misli da na Zapadnoj obali treba da postavimo Statuu odgovornosti, koja bi bila u ravnoteži sa Statuom slobode postavljenoj na Istočnoj obali. Tačno je da ne možemo da odvojimo slobodu od odgovornosti. Moramo znati da sloboda misli podrazumeva i odgovornost za način i suštinu našeg razmišljanja i da je na nama da odlučimo da li ćemo iskoristiti svoju sposobnost da razmišljamo i tako sasvim ispuniti svoj život.

Skot Pek

ZAVET – SLAVIŠA PAVLOVIĆ

Kad bolje razmislim, koliko god da nam zvezde nisu naklonjene moramo znati da su to samo zvezde i da se pre ili kasnije moraju ugasiti. Dakle, zvezde se gase, ali svemir ostaje. On je beskonačan, nema kraja. Zar nam to ne govori da su naše mogućnosti beskonačne, neograničene, baš kao vasiona?

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.
Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici.Već u iskustvu. Svakom se dogodi.

NE STAJ, KRENI DALJE

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođeš do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.

Postoje trenuci kada neprijatelje najednom poštujemo više nego prijatelje. Neprijatelj je iskren, od njega očekujes napad, ali kada ti prijatelj probode nož u leđa, ne možeš, a da ne shvatiš, da iskrenost neprijatelja zavređuje poštovanje, za razliku od prijatelja koji, nakon svega, predstavlja samo gorku kapljicu razočarenja za tebe, jer si ga posmatrao onim što on nikada nije, niti će ikada biti.

Nekad verujem da u životu svako obećanje treba prihvatiti sa dozom sumnje, neverice, čak i kao laž, jer viteške karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve više mi se čini da danas ljudi olako daju obećanja, a još lakše ih ne ispunjavaju.
Verujem da je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, da svi postanemo vitezovi, ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo.

Ako moram da padnem, potrudiću se da padnem na odskočnu dasku.

Slaviša Pavlović – Pogledi sa strane (u pripremi)

SUNCE

Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna.

Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna, i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.

To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…

Jovan Dučić

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 2.

Pretpostavke, stereotipi i kruta ubeđenja

...
Neke od najčešćih, a često destruktivnih, pretpostavki zasnivaju se na stereotipima o samima sebi i drugim ljudima. Stereotipno razmišljanje obavezno podrazumeva usamljeno ophođenje i kategorisanje ljudi i stvari bez razmišljanja, a zatim donošenje ocena na osnovu pretpostavki koje se vezuju za te kategorije. Takve pretpostavke često se pokažu kao pogrešne...
Dok neki ljudi ukalupljenog mišljenja mogu da uhvate trunku istine, oni najčešće suviše uprošćavaju stvari da bi uvideli male razlike ili sličnosti prilikom poređenja i donošenja zaključaka. Ekstremni slučajevi mogu iz takvih pretpostavki da stvore bazu za pokretanje ili vrednovanje potencijalno destruktivnih dela...
Etiketiranje ljudi i stvari uvek nosi i skrivenu odgovornost. Ono umanjuje ili uništava njihovu vrednost. Po mom mišljenju, pretpostavka da je neko ko je fizički lep uvek ljubazniji i pametniji od nekog ko ima fizički nedostatak ostaje samo ubeđenje, i ne može da bude istina. I pored toga, studija napravljena na tu temu pokazuje da većina ljudi više voli one koje smatra privlačnim i češće im pripisuje pozitivne vrednosti...
Etikete su nam potrebne da bismo odredili vrednost nekih stvari. Ponekad moramo da donesemo privremenu odluku dok ne dobijemo više informacija ili iskustva o nekoj situaciji ili osobi. Ali, u većini slučajeva skloni smo krutom ophođenju iz potpuno pogrešnog razloga. Kada koristimo etiketiranje za postavljanje pretpostavki i nepravedno nekoga diskriminišemo, ili tražimo opravdanje za sebe, mi zanemarujemo šire poznavanje osobe ili prilika ukoliko nemamo dovoljno informacija koje bi potvrdile naše zaključke. Ponekad posledice mogu da budu destruktivne prirode ne samo za druge već i za nas same.

Uobičajeno zločinačko razmišljanje

...
Većina obrazaca uobičajenog zločinačkog razmišljanja nije jednostavna, niti pravolinijska. Zatim postoji sklonost nekih među nama da sebe uvek vide kao žrtvu. Ljudi koji tako misle ne preuzimaju odgovornost za svoj izbor. Ima i onih koji nemaju vremensku perspektivu, što dovodi do toga da žive prvenstveno u sadašnjosti i ne ulažu u budućnost niti uzimaju u obzir posledice nečijih dela.
Jedan vid zločinačkog razmišljanja naročito se ističe zato što preovladava u populaciji koju ne čine kriminalci. To je „stav vlasništva“ ili takozvanog „osećanja prava“. Taj stav sa sobom nosi samouverenost koja se svodi na izrazit narcizam. Ljudi sa izuzetnim „osećanjem prava“ u stanju su da nađu opravdanje ako povrede nekog ili nešto, ne dovodeći u pitanje svoja prava. Ukoliko se njihovo mišljenje zasniva na kompleksu niže vrednosti, oni smatraju da imaju prava sebe da vide kao bespomoćne, a često i kao žrtve...
Kod drugih „osećanje prava“ stvara kompleks više vrednosti. Neko može da veruje da će uvek biti najbolji u svemu... Takvo razmišljanje postaje problematično kada su ljudi spremni da povrede druge diskriminacijom, iskorišćavanjem i drugim vrstama potcenjivanja, lišavajući ih istih prava, mogućnosti i pristupa vrednim stvarima...

Vaš je problem što premalo razmišljate

... Pojedinci u veoma teškim psihičkim bolestima, kao i u nekim oblicima šizofrenije, očito su žrtve poremećenog razmišljanja i mogu da budu toliko van realnosti da ne mogu dobro da obavljanju svakodnevne aktivnosti. Ipak, svi se na poslu i u društvu srećemo s narcisoidnim, opsesivno kompulzivnim ličnostima i pasivnim zavisnim ljudima. Možda je njihovo mentalno zdravlje na staklenim nogama, ali oni uspevaju da deluju „normalno“ i da žive. Činjenica je, međutim, da i kod njih postoji poremećaj razmišljanja. Narcisoidne osobe ne mogu da razmišljaju o drugim ljudima. Opsesivno kompulzivne ličnosti ne mogu da sagledaju problem u celovitosti. Pasivni zavisni ljudi ne mogu sami da razmišljaju.
Kod svih psihijatrijskih oboljenja na kojima sam godinama radio uvek je postojao neki poremećaj u razmišljanju. Većina ljudi koji odlaze na terapiju pate ili od neuroze ili od poremećaja ličnosti. Među ljudima koji nikada ne odlaze kod psihijatra, takođe su česta stanja koja su posledica poremećenog načina razmišljanja. Ta stanja su, u suštini, iluzije odgovornosti i kao takva odražavaju suprotan način razmišljanja i odnosa prema svetu i životnim problemima.
Neurotična osoba ima iluziju da je odgovorna za sve i svakoga i, zbog toga, često na sebe preuzima previše odgovornosti. Kada neurotičari dođu u sukob sa svetom, skloni su da odmah prihvate krivicu. Osoba sa poremećajem ličnosti živi u iluziji da nema nikakvu odgovornost ni za sebe ni za druge. Prema tome, ona verovatno neće preuzeti dovoljnu odgovornost. Kada su u konfliktu sa drugima, te osobe automatski polaze od pretpostavke da svet greši.
Želim da naglasim da svi mi živimo sa određenim iluzijama. Te iluzije psiholozi nazivaju zdravim iluzijama jer nam one pomažu da izdržimo u prelaznim periodima života i ulivaju nam nadu. Uzmimo, na primer, iluziju romantične ljubavi. Bez nje ljudi ne bi stvarali porodicu...
... nisu sve iluzije loše, ukoliko se na njih ne oslanjamo predugo i više nego što mogu da nam koriste. Problem se javlja kada nam iluzije sprečavaju razvoj... Prema tome, blaga neuroza ili neznatan poremećaj ličnosti ne moraju da se posmatraju kao životni problem. S druge strane, dugotrajna neuroza i poremećaj ličnosti produbljuju se sve više ako se ne leče. Mogu toliko da se razviju da postanu stene koje nam potpuno zakrčuju put.
Karl Jung je napisao: „Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju.“ Ali zamena može da postane još bolnija od legitimne patnje koju pokušavamo da izbegnemo. Sama neuroza postaje najveći problem... Verni formi, mnogi će tada pokušati da izbegnu ovaj bol i problem koji se ponovo javlja, taložeći tako sloj po sloj neuroze. Srećom, neki imaju hrabrosti da se suoče sa svojom neurozom i počinju, obično uz pomoć psihoterapeuta, da uče da se suočavaju sa stvarnom patnjom. U svakom slučaju, kada izbegnemo pravu patnju koju donosi hvatanje u koštac s problemima, istovremeno izbegavamo i razvoj kroz koji bismo prošli rešavajući problem. Stoga u mentalnoj bolesti prestajemo da se razvijamo u duhovnom smislu i počinjemo da stagniramo. Ukoliko ne ozdravi, ljudski duh vene.

Previše razmišljanja – tuđi problem

Iako sebi često nanosimo štetu zbog jednostranog razmišljanja, postoje i trenuci kada ljudi možda žele da nas povrede zato što se usuđujemo dobro da razmišljamo. Ukoliko mnogo razmišljamo, a drugima se to baš ne dopada, to je njihov problem, a ne naš. Ukoliko koristite mozak, to obavezno stvara probleme kod onih koji teže da vas iskoriste, zloupotrebe, nadziru ili drže u zavisnosti ili strahu. Oni možda nesvesno žele da vas spreče da shvatite smisao lične moći, koja je u direktnoj vezi sa umećem dobrog i samostalnog razmišljanja.
Mnogo napora ulaže se u to da poverujemo u sve što pročitamo u novinama i sve što nam vlada kaže. Pre svega, ne mislimo svojom glavom, te tako lako postajemo plen kojim se vlada i manipuliše. Da bi nas zadržali u zavisnom položaju, uče nas da nije potrebno mnogo da razmišljamo. Moji roditelji su imali naviku da mi govore: „Skoti, ti previše razmišljaš.“ Koliko je samo učitelja i roditelja izgovorilo to isto. Užasno je to reći bilo kome. Mozak nam je dat zato da bismo razmišljali. Međutim, živimo u kulturi koja malo ceni intelekt, sposobnost da se dobro razmišlja, zato što se to smatra za nešto različito, a možda i opasno. Za bilo koga ko ima vlast u rukama, recimo roditelje, poslodavce ili vladu, samostalno razmišljanje može da znači neku vrstu pretnje.
Najčešća reakcija na ono što pišem jeste da nisam rekao ništa naročito novo. Radi se o tome da pišem o stvarima o kojima većina ljudi razmišlja, ali se ne usuđuju da o tome govore. Došli su do saznanja da nisu sami, niti ludi, a to je velika uteha u sredini koja ne podstiče razmišljanje, a često ni iskrenost. I, zaista, morate da imate hrabrosti da budete drugačiji, da se usudite da budete ono što jeste. Ako odlučimo da samostalno razmišljamo, moramo da se spremimo da se odbranimo od negodovanja. Rizikujemo da na nas gledaju kao na ekscentrike ili nezadovoljnike. Može da nam se dogodi da nas izbace iz društva budući da smo drugačiji i neobični u najgorem smislu te reči. Ali ako rešimo da izgradimo svoju ličnost, moramo da počnemo i da razmišljamo.
Mnogi ljudi možda čitavog života rade da bi stekli slobodu koja im je stvarno potrebna za samostalno razmišljanje. Međutim, taj put ka slobodi otežavaju društveni nazori, među kojima je i mit da odrasla osoba više ne može mnogo da se menja. A mi smo, zapravo, sposobni da se menjamo tokom čitavog života, čak i na najsuptilniji način. To je samo pitanje izbora. Kad se suočimo s krizom srednjih godina, često se dešava da naše razmišljanje kreće novim i samostalnim pravcem. Neki ljudi, opet, počinju samostalno da razmišljaju tek pred smrt. Nažalost, kod mnogih se to nikada ne dogodi.


Skot Pek

СЕНЗАЦИОНАЛНА ВЕСТ

ПРВИ КАНАЛ
Поштовани гледаоци, обавештавамо вас о догађају који се збио јуче, негде око поднева. Како сазнајемо из добро обавештених кругова, реч је о нестанку главног јунака из филма Леси се враћа кући. Нажалост, изгледа да се пас-глумац није вратио. Информисаћемо вас о потрази у наредним емисијама.

ДРУГИ КАНАЛ
Јављамо вам, драги наши гледаоци, а посебно гледатељке, о невероватном нестанку филмског јунака, чувеног Лесија. Његова власница је просто видно избезумљена због немилог губитка  љубимца. По речима једне завидљиве комшинице са Беверли Хилса (глумице НН, бивше наркоманке), последњи пут је видела, како рече, „ту џукелу“ у Централном парку, док је уринирао, при заласку сунца, на ону статуу познате глумице, која се, као што вам је познато, не свиђа многим Беверлихилсанима.
Са новим гласинама о судбини Лесија јавићемо се ускоро.

INFO-CHANEL
Изгубио се Леси. Кренуо у парк  на „пиш-паузу“ и још се није вратио у свој апартман, на десетом спрату хотела „Керовил“. Сумња се да је киднапован. Многи фанови већ пале свеће пред његовим последњим боравиштем. За вечерње сате предвиђено је формирање Клуба Лесијеваца. Чланарина у виду донације биће одбијена од пореза. Видимо се, драги фанови.

ТЕЛ-УПИШ  (ТВ-Удружење Проналача Интелигентних Шарова)
Са великом тугом и болом у срцу и души јављамо вам, драги пријатељи, да је данас, баш на Дан заљубљених, нестао, без трага, никад прежаљени глумац светског гласа – Леси. Његов драги лик остаће вечно упамћен не само у нашој УПИШ-Телевизији него и у свету његових најближих псећих рођака.
Из сата у сат пратићемо трагање бројних обожавалаца и поштовалаца његове уметности. Надамо се да ће се и ова врло занимљива епизода његовог живота завршити хепиендом.
Не мењајте само ваш – УПИШ-канал.

ДРУГИ КАНАЛ – ВАНРЕДНЕ ВЕСТИ
Још увек је неизвесна судбина нашег глумца светског гласа – Лесија. Екипе керећих друштава, од којих су најмасовнија Слатко штене и Умиљата Леси, ужурбано даноноћно трагају дуж целе наше доминирајуће Агресомерике. Нажалост, према последњим сазнањима, из поузданих нарконовинских извора, наш драги, врло профитабилни Леси, са зарадом брда зелених новчаница широм дивнонаивног света, можда је већ на путу за вечна ловишта.
Са новим вестима јавићемо се директно са терена.

НАРОДНИ КАНАЛ – ПОСЛЕДЊА ВЕСТ
Пронађен жив и здрав чувени глумац Леси. Пожртвовани новинари само нашег Канала ушли му у траг. Исплатило им се тумарање по Лесијевом завичају – гледаност наше ТВ повећана за целих седам %. Погледајте слику са лица места (’Еј, хитно зумирај легло!).
Како тврди њен лични лекар, срећна Леси донела на свет петоро слатких куца дебељуца. Ко је срећни отац, сазнаћемо ускоро… Пардон, то ће бити могуће тек када буду узети и испитани узорци ДНК од десетине џукаца из комшилука, који су радо долазили на ноћне журке код чувене Фани Леси, како су је, од миља, звали фанови.
Гледајте само наш и ваш – Народни канал.

29.11.2009.                            Ђура Шефер Сремац

TRI LEPTIRA

Tri leptira doletješe do jedne upaljene svijeće i započeše da raspravljaju o prirodi plamena.

Prvi leptir, nakon što se približi jako blizu do plamena, vrati se nazad i reče:
- On isuviše jako svijetli.

Drugi leptir usudi se da doleti još bliže do plamena i kada se vrati reče:
- On peče.

Treći leptir, doletivši sasvim blizu, uleti ravno u plamen i više se nije vraćao nazad.
On je naučio ono što je htio da sazna, ali to više nije mogao da saopšti.

Onaj koji stekne znanje, ne nalazi u sebi potrebu da govori o tome.
I zbog toga važi, da onaj koji zna – ćuti, a onaj koji govori – ne zna.

Persijska priča

KOREN

1.

Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio… i ovo sam već stvorio. Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle možeš da mu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu. On sve može, jer njegovo je stvaranje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.

2.

Gospodine, kažem ja njemu, video sam ljude koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji čemu je dokazivati? On samo ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga će, kaže, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.

3.

Gospodine, kažem mu ja, video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije jači od drugih, ne trči brže od drugih, niti je umešniji i lukaviji? Taj čovek, kaže mudrac, uzima zalet kao da će preskočiti oblake. Stoga i ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najveću želju pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.

4.

Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u bašti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaže: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronašao.

5.

Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, može da stane u jednu običnu kapu? Zatečeni sasvim slučajno, kaže on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao što se grana nastavlja na granu, a ipak živi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava žumance nekog još neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u običnu ljusku.

6.

Gospodine, kažem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i čelik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u šaku običan mali šljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga neću razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaže on, bili su u početku neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun – tišina. Najveće hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni mališani. Himalaji su bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko. Zato je šljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljuštena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Čeprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandžara; stavljam na leđa obično kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.

Gospodine, kažem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi ništa ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovećuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamišljen i događa se nešto čudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo poželeo u snovima.
I – izmislio.

Miroslav Antić

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 1.

Krajem 1957. i početkom 1958. godine, kada sam imao dvadeset jednu godinu, na fakultetu sam obrađivao tezu pod neobičnim naslovom: "Neuroza, savremena nauka i epistemološki problem".Epistemologija je grana filozofije koja obrađuje pitanje: "Kako znamo da mislimo da znamo? Kako znamo bilo šta?" Epistemološki problem je u tome što filozofi nisu nikada uspeli da odgovore na to pitanje. U devetnaestom veku mnogi su mislili da odgovor leži u nauci. Naučnom metodom mogli bismo da dokažemo da je nešto pouzdano. Kao što je moja teza pokazala, možda je najvažnije otkriće savremene nauke upravo da postoje granice naučnog istraživanja. S obzirom na nekoliko kad bi, a, ali, ni u nauci nema više izvesnosti nego u teologiji. Ipak, nesigurnost stvara neurozu. Zastrašujuće je što su naši najveći umovi ti koji znaju da ne znaju. Upravo zbog toga V. H. Oden naziva naše doba Vekom neuroze - a to je period u kome se pokazalo da je Era uzroka isto tako nemirna kao i Era vere.

Teza mog kolegenije dala nikakve odgovore, već samo pitanja. Osnovna tema jeste podsticanje najraznovrsnijeg razmišljanja u pokušaju da pronađemo odgovore na njih. Zato se na kraju trećeg od četiri poglavlja knjige Put kojim se ređe ide zaključuje: „Bitno je i da naša vizija ne bude osiromašena tunelskom vizijom problema, kao i da naše kritičke sposobnosti i mogućnost skeptičnog razmišljanja ne budu zasslepljene briljantnom lepotom duhovnog carstva“.

...

U prvom delu, „Pohod protiv pojednostavljivanja“, napadam primitivno i beskorisno razmišljanje koje leži u osnovi velike pojedinačne i društvene bolesti.

U drugom delu, „Borba sa stvarnošću“, opisujem složen izbor koji neprekidno moramo da pravimo i razmatramo ako želimo dobro da živimo.

U trećem delu, „Druga strana složenosti“, opisujem gde bismo stigli kada bismo bili spremni da uložimo svu našu intelektualnu i emocionalnu energiju.

RAZMIŠLJANJE

O ulozi mozga

Postoji razlika između zdrave i nezdrave zavisnosti. U Putu kojim se ređe ide napisao sam da je zavisnost kod fizički zdravih osoba patološko stanje, manifestacija mentalne bolesti ili nekog nedostatka. Svakako je treba razlikovati od onoga što obično zovemo potreba ili osećanje zavisnosti. Svi, čak i kad pokušavamo da negiramo njihovo postojanje bilo sebi ili drugima, imamo potrebu i osećanje zavisnosti. Imamo želju da nas paze kao bebu, da nam ugađaju a da se mi ne trudimo, da o nama vode računa osobe koje su jače od nas i za koje smo iskreno zainteresovani... Ali, kod većine ljudi te želje i osećanja ne upravljaju njihovim životima, nisu osnovne potrebe u njihovom životu. Kada one upravljaju našim životima i određuju kvalitet života, patimo od psihičke bolesti poznate pod nazivom poremećaj pasivno zavisne ličnosti. Takva zavisnost je, u suštini, poremećaj razmišljanja, ili, preciznije rečeno, otpor da sami razmišljamo.

...

Istraživanje razdvojenog mozga pokazalo je da leva strana predstavlja analitički mozak, koji ima sposobnost da prihvata celine i razbija ih u delove, dok desna strana predstavlja intuitivni mozak, koji ima sposobnost da uočava delove i od njih sklapa celine. Kao ljudska bića, sposobni smo da naučimo obe te primarne vrste razmišljanja: konkretno i apstraktno. Konkretno razmišljanje bavi se pojedinim stvarima u njihovom materijalnom obliku. Apstraktno razmišljanje bavi se stvarima u opštem i teoretskom smislu. Rezultati istraživanja razdvojenog mozga jedan su od razloga zbog kojih se tvrdi da su razlike između polova nešto više nego puki društveni uslovi. Izgleda da žene više koriste desnu stranu mozga a muškarci levu. Zato su kad se radi o seksu i ljubavi, muškarci izgleda više zainteresovani za delove, kao što su grudi, noge ili penis. Žene su sklone da budu više zainteresovane za čitavu sliku, koja verovatno pored seksualnih stimulusa obuhvata i izlazak na večeru uz sveće...

Smatram da istraživanje razdvojenog mozga predstavlja najdivnije otkriće u oblasti epistemologije, jer ukazuje da imamo barem dva načina saznavanja i da ćemo zasigurno bolje upoznati stvari ako koristimo razmišljanje i levom i desnom stranom mozga. Zato sam veliki pobornik androginijskog razmišljanja. Kad kažem androginijski nikako ne mislim da je neko bez pola. Muškarci ne gube svoju muškost, a žene svoju ženstvenost ako su androginijski. Pre bi se reklo da oni više pokazuju karakteristike oba pola. Kada je u pitanju razmišljanje, ono bi u tom smislu obuhvatilo sposobnost korišćenja obeju strana mozga, čime bi se povezale konkretna i apstraktna stvarnost...

Koliko mi je poznato, stari Sumeri koristili su jedno pravilo u razmišljanju koje liči na teoriju razdvojenog mozga. Kada je bilo u pitanju donošenje neke važne odluke (obično da li da se krene u rat protiv Vavilonaca), oni su doslovce morali dva puta da razmisle. Ukoliko bi prvu odluku doneli kad bi bili pijani, morali su ponovo da je razmatraju u treznom stanju. Ako bi pijani odlučili da krenu protiv Vavilonaca, onda bi tokom dana, kada bi bili sasvim trezni, razmotrili tu odluku da bi videli da li je to mudro. U obrnutom slučaju, ako bi potpuno trezni odlučili da bi strategiski bilo mudro da napadnu Vavilonce, zastali bi i rekli: „Hajde najpre da popijemo malo vina“...

Premda su bili daleko od današnje tehnologije, Sumerci su imali pravilan pristup. Danas zaista nema nikakvog razloga da ne razmišljamo razumno. Ukoliko mozak nije oštećen zbog operacije, tumora ili bolesti, na raspolaganju su nam ti divni prednji režnjevi. Ipak, to ne znači da će ih ljudi koristiti, a još manje da će ih koristiti u potpunosti. Oštećenje mozga nije jedini činilac koji čini da se iracionalno razmišlja ili da se uopšte ne razmišlja. To je najmanje uticajan faktor. Između ostalog, društvo nas na razne načine, zapravo, obesrabruje da koristimo prednje režnjeve i podstiče jednodimenzionalno prosto razmišljanje kao uobičajen način delovanja.

Društvo i jednostavnost

Gde god se osvrnemo, nailazimo na bezbroj dokaza: uprošćeno razmišljanje postalo je toliko rasprostranjeno u društvu da se smatra za normalnu i sasvim uobičajenu mudrost u nekim delovima stanovništva...

Različite društvene institucije koje propuštaju da nauče ili pokažu kako se dobro razmišlja primoravaju ljude da misle uprošćeno. Karakteristično je da se ti propusti zapažaju i među najuticajnijim društvenim ustanovama uključujući porodicu, crkvu i masovne medije. Budući da oni najjače utiču na naše živote, netačne poruke koje nam šalju o tome šta je u životu važno ne smeju olako da se prihvate. Pošto su u pitanju vodeće kulturne institucije u formiranju određenog načina razmišljanja i života, one imaju moć da nas zaglupljuju i ovladaju nama. One često smišljeno daju poluistine – a ponekad i očite laži – pod okriljem kulturnih ideja koje prihvatamo zdravo za gotovo. Na osnovu društvenih normi, obično pretpostavljamo da ako svi nešto misle ili rade, to mora da bude normalno i ispravno.

Takve norme ne obuhvataju samo ono što je dobro i prihvatljivo već i ono što se smatra za loše ili neodgovarajuće. Postoje i pozitivna načela kao što su ona koja podižu etičnost i podstiču civilizovanost u odnosima sa drugima. Te pozitivne norma nisu neki poseban problem. Nazori koji izazivaju nered u kulturi moraju ponovo da se razmotre. Njih nazivam negativnim normama, a one su često tako prerušene da deluju slatko i ljupko. Međutim, kada zagrebete ispod površine, otkrićete da su negativne upravo zato što sprečavaju razvoj. Zasnovane su na poluistinama i lažima koje služe za manipulaciju i drže nas u duhovnom i psihološkom zatvoru.

U knjizi Ljudi laži rekao sam da laži stvaraju zbrku. Zbog toga što bi institucije imale teškoća kada bi želele da lansiraju čistu laž, one obično manipulišu ljudima tako što saopštavaju poluistine. To je mnogo privlačniji način jer poluistine obično deluju i zvuče kao tačne, premda to nisu, pa se tako stvara još veća zbrka. Tačno je, kako je rekao engleski pesnik Lord Tenison, da je poluistina najcrnja od svih laži.

Najveća laž koju lansiraju razne društvene institucije, laž koja je na određeni način ušla u našu ljudsku prirodu i greh lenjosti, jeste da smo na Zemlji zato da bismo sve vreme bili srećni. Lažima nas obasipaju na poslu, preko medija i u crkvi, tvrdeći da živimo da bismo bili srećni, ispunjeni i da bi nam bilo prijatno. Radi ostvarenja dobiti, laži materijalizma i reklame govore nam da nismo srećni, da nam nije ugodno i da nismo ispunjeni i da verovatno jedemo loše žitarice ili vozimo loša kola. Ili, pak, da nam bog nije dao to pravo. Kako je to smešno! Istina je da najčešće imamo najlepše trenutke onda kada nam nije ugodno, kada se ne osećamo srećnim niti ispunjenim, već kad se borimo i istražujemo.

U obasipanju tim jednodimenzionalnim razmišljanjem, govori nam se na prikriven ali jasan način o tome šta se od nas očekuje da bismo se uklopili u društvo. Ubijaju nam volju da se zapitamo ili razmislimo, a kamoli suprotstavimo lažima nasleđenim iz materijalizma. Ako želimo da nas smatraju za normalne, od nas se jednostavno očekuje da nastavimo istim pravcem i da se uklopimo.

Ne radi se samo o tome da smo na to primorani. Često namerno prihvatamo laži. Naša lenjost, prirodna sklonost da idemo lakšim i ugodnijim putem, čini da prihvatamo ono što nam nude masovni mediji.

Ljudi su, svakako, različiti, ali mnogi donose odluke, čak i o važnim stvarima, na osnovu veoma malog broja informacija, uglavnom onoga za šta im društvo kaže da je „normalno“. Kada je u pitanju izbor, većina smatra da ne mora ni da razmišlja o tim stvarima. Mrzi ih da razmišljaju i prihvataju uprošćene pretpostavke i stereotipe. U želji da se uklope, slepo veruju u laži i manipulacije masovnih medija samo zato da bi ostali u ubeđenju da se ne razlikuju od svojih suseda. Prosto su primorani da kupuju žitarice za koje reklame kažu da će im doneti zdravlje i liniju, a uopšte ne razmišljaju o vrednosti takvih zahteva. Svoje merilo za vrednosti zasnivaju prvenstveno na kupovini luksuznih kola i drugih stvari koje sebi ne mogu da priušte čak i kada bi uzeli ogromne kredite na beskrajno dug rok.

Mnogi poštuju negativne norme, premda im unutrašnji glas govori da je tu nešto sumnjivo. Za snobove, ako tako mogu da ih nazovem, sasvim je prirodno da se potrude da se uklope i u kulturne obrasce koji im uopšte ne odgovaraju. Oni ne žele da dovedu norme u pitanje, spremni su da plate cenu popularnosti kako ih ne bi smatrali za otpadnike, koji su na neki način neobični. Obično kasnije zažale zbog toga...

Medijske slike su uvrežene, donoseći krute ideje o našoj humanosti. Žena pedesetih godina koja pokušava da održi imidž tridesetogodišnjakinje grčevito se drži jednostavnog razmišljanja, gubeći pritom mogućnost da pronađe radost u starenju. Premda to lako može da se odbaci kao lični problem, važno je napomenuti da ta žena nije usamljena. Negativna norma u našim reklamama direktno ili indirektno navodi da su žene prvenstveno seksualni objekti koji s godinama gube vrednost. Vredan muškarac je onaj koji dobro zarađuje. Delimično zbog uprošćenog razmišljanja o polovima, mnogi muškarci smatraju da je njihov posao važniji od ženinog posla u kući da bi sebi povećao vrednost. Umesto da izmene svoja shvatanja, i muškarci i žene bave se jednostavnim razmišljanjem da bi se prilagodili negativnim nazorima.

Mogli bismo se na neki način smatrati taocima ove tvrdnje. Uhvaćeni smo između zahteva konformizma, s jedne strane, dok, s druge strane, imamo slobodnu volju i možemo da izaberemo da je za nas najbolje da se uzdignemo iznad grupnog tradicionalnog mišljenja. Posedujemo sposobnost samostalnog razmišljanja o važnim pitanjima i ne bi trebalo da dopustimo da većina naših životnih aspekata bude u skladu s prostim društvenim dogmama. Ali, potreban je napor da bismo odredili u šta bi trebalo da verujemo, a u šta ne. Kada izgubimo sopstvenu autonomiju, nije nikakvo čudo što postajemo konfuzni i što se ne osećamo dobro. Ako primenimo jednostavnu formulu koja se zasniva na onom što je „normalno“, ili moderno, da se radi, rezultat toga je neizostavno unutrašnji, ako ne i spoljašnji nered.

Ono što je u modi ne mora da bude i moderno

Veliki uticaj mode u našoj kulturi često kroz uprošćeno razmišljanje dovodi do konformizma. Naša kultura opsednuta je modom, bez obzira da li se radi o odeći, muzici, političkoj ideologiji. Ogroman akcenat koji se stavlja na modu obeshrabruje ljude da samostalno razmišljaju i podstiče tradicionalno razmišljanje u skladu sa opšteprihvaćenim mišljenjima i stereotipima. Takvo razmišljanje može da se ograniči na iracionalno ili da pređe u ludilo, kao što se to desilo američkoj naciji u Vijetnamu...

Primena kritičkog razmišljanja ne znači da svi moraju da postanu hodajuće enciklopedije... Međutim, naša je obaveza da proučavamo, učimo i razmišljamo o važnim stvarima. Jedna od najbitnijih pretpostavki za kritičko razmišljanje jeste sposobnost odvajanja bitnog od nebitnog. Moramo da priznamo da imamo praznina u svom znanju, a ne da smatramo da zbog ponosa, straha ili lenjosti moramo da igramo ulogu sveznalice.


M. Skot Pek

REAKCIJA

majalibre

***********
Bio sam u kući
u kojoj su se deca igrala
tako što su 
tupim makazama
odsekla nekoj smešnoj ptici
krila
i uz smeh su
potom
otvorili prozor
i povikali u glas
HAJDE POBEGNI SAD.
Ona onako
ne mrdajući
iz svoje krvi,
ipak im pobeže.

Makazama i meni
bi smešno...

i uistinu 
bi to
RADOSTAN DAN.


**********
Vremešni na kapijama
guste im oči

samo još jedan
prodirući zrak
kroz sebe
očekuju

a ja
besramno sijam
tek u prolazu

tek u prolazu
sijam

čudnim nekim
bezmirisnim svetlom

koje ih
više plaši.


majalibre

DOSTA JE BILO UMA

Bio jednom jedan veliki naučnik po imenu Dr. Satiendra Nat Boze.
Njegovo ime je bilo zaista besmrtno u svijetu nauke, ne samo u Indiji, već i u drugim zemljama. Neki ljudi su veliki, ali nisu dobri. Dr. Boze je bio i veliki i dobar. Imao je srce djeteta. Veoma je volio djecu i igrao se sa njima.
Igra koju je posebno volio zvala se “Karom”.
Bio je dobar igrač i, mada se isticao kao ugledan naučnik, volio je da se igra sa djecom, a ona su ga, sa svoje strane, prihvatala kao svog junaka.

Jednog dana je igrao tu igru sa djecom i duboko se unio u igru.

No jednom jedan sredovječan čovjek priđe da posmatra tu igru.

Nakon izvjesnog vremena, naučnik ga upita: “Šta mogu da učinim za Vas?”

Iznenađen čovjek odgovori: “Bio bih Vam zahvalan ako biste predsjedavali skupu koji se sutra održava u našoj školi.”

Veoma učtivo naučnik odgovori: “Ne, ne mogu. Žao mi je. Moraćete da nađete nekog drugog.”

Posjetilac je bio uporan: “Prijeko ste nam potrebni. Niko drugi ne može da Vas zamijeni. A i mi bismo bili veoma počastvovani ako biste baš Vi bili predsjedavajući na našem skupu.”

Krajnje učtivo, a i kategorično naučnik ponovo odgovori: “Ne mogu da dođem sutra, jer u to vrijeme treba da se igram ovdje sa svojim prijateljima. Ništa mi ne pruža toliku radost kao igranje sa djecom. Predsjedavao sam stotinama skupova i nisu mi pružili nikakvu radost. JA HOĆU RADOST! I vi hoćete radost, svi žele da budu radosni. Za mene je igra “Karom” beskrajno mnogo značajnija nego predsjedavanje na nekom skupu, jer ja znam da će tamo doći intelektualci i diskutanti i da će sa sobom donijeti svoje mozgajuće umove. Dosta mi je mozgajućih umova. Želim jedino srce, iskreno i čisto srce. Takvo srce ja nalazim ovdje, sa svojim malim prijateljima. Obećao sam im da ću sutra da se igram sa njima i to ću i učiniti. Želim da ostanem u srcu. Igrao sam se u umu, a sada se igram u srcu. ZADOVOLJSTVO JE TU, SAMO TU. MIR JE TU, SAMO TU.”