VLAST – MUDRE MISLI

Najdublja tajna vladanja sastoji se u slabljenju javnog duha, toliko da se potpuno prestane zanimati za ideje i načela koji su pokretači svih revolucija. Narodi su se, kao i pojedinci, u svim vrmenima zadovoljavali riječima… Mogu se dakle uspostaviti prividne ustanove koje odgovaraju podjednako prividnim govorima i idejama; potrebno je samo imati dara da se ta liberalna frazeologija preuzme od stranaka kojima služi kao oružje u borbi protiv vlasti. NJome treba kljukati narod do zasićenja, do gađenja. Danas se često govori o moći javnog mnjenja, a ja ću vam pokazati da će ono – ako se dobro poznaju skrivene poluge vlasti – izražavati ono što mi budemo htjeli. Ali, prije nego i pomislimo da ga preusmeravamo, treba ga ošamutiti, zbuniti ga svom silom čudnovatih protuslovlja, djelovati na nj neprestanim iznanađenjima, zaslijepiti ga svakojakim preokretima neprijetno ga skrenuti s njegova puta. Evo jedne od velikih donašnjih tajni: znati na koji je način moguće dočepati se predrasuda i narodnih vlasti, tako da bi se u načela unijela zbrka – što čini nemogućom svaku slogu među onima koji govore istim jezikom i imaju iste interese… Morat će se (vladar), prije svega drugog posvetiti uništenju stranaka, raspuštanju kolektivinih snaga svuda tamo gdje su uzele maha, paraliziranju individualne inicijative u svim njenim očitavanjima; samim tim doći će do slabljenja karaktera i sve će ruke malaksati, prepuštajući se sužanjstvu. Apsolutna vlast neće više biti slučaj, postat će nasušnom potrebom.
Žoli

Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana – malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije – to je njihova ćudljivost i samovolja. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami, u sebi, mučeni i nesrećni. Oni misle da bi, mučeći druge, mogli olakšati svoju muku, a to je kobna zabluda i jalov posao, jer sve i da polovinu zemlje popale, zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima, njihova muka ne bi za dlaku manja bila. Ali to oni ne mogu nikad uvideti.
Andrić

Da, one koje prepoznajete i imenujete kao preispoljne ludake i zlotvore, pa ih ipak, od trenutka kad se dočepaju žezla i državne jabuke, počinjete da obogotvorujete, navodite objektivne okolnosti, nabrajate u čemu je, objektivno, bio u pravu, a subjektivno nije, šta se objektivno može razumeti, a šta subjektivno ne, te kakve su se igranke igrale u pozadini, o kakvim je interesima bila reč, neiscrpni ste u objašnjenjima samo da biste spasili svoje duše i sve što se još spasiti može, samo da biste pljačke, ubistva i svoje prodane duše videli u velelepnom, operetskom osvetljenju svetskih doga?aja, u čemu na ovaj ili onaj način svi učestvujemo, ili smo učestvovali, govorio sam, svi koji ovde sedimo, da, kako biste izvukli poneku parcijalnu istinu iz velikog brodoloma, u kojoj se svaka celina razbila, da, samo da ne biste videli provalije koje zjape ispred, iza, ispod i svuda oko vas, da ne vidite to ništa, tu prazninu, odnosno našu stvarnu situaciju, da ne vidite kakvu, zapravo, vlast služite, da ne vidite svagdašnju prirodu svagdašnje vlasti, koja nije niti nužno potrebna, niti nužno nepotrebna, ona je samo pitanje odluke, pitanje odluke koju smo u pojedinačnim životima ili doneli, ili nismo doneli, i ona nije ni od ?avola, niti je neprozirno prepredena i toliko magično privlačna, ne, samo je prostačka, podla, krvnička, glupa i licemerna, i u periodima svojih vrhunaca je, u najboljem slučaju, samo dobro organizovana, rekao sam vrlo verovatno, da, a ponajpre je neozbiljna, jer od kad su i ovde, i tamo, i na bezbroj drugih mesta otkrivene fabrike smrti, od tada je i kraj, za jedno duže vreme je kraj svakoj iole ozbiljnije shvaćenoj ozbiljnosti, bar one koja se vezuje za predstavu vlasti, bilo kakve vlasti.
Imre Kertes

U ovom iskvarenom svetu, da bi mogao da postojiš kao svoj čovek, moraš imati ili pare ili vlast.
Ćosić

Na dvoru sam naučio četiri bitne stvari: ako si uz velike ljude, i sam postaješ veliki; veliki ljudi su u stvari veoma mali; vlast je sve; nema razloga da se jednog dana i sam ne domogneš makar nekog djelića moći.
Baudolino

A ljudi te vrste, kad život čula protutnji i sagori, ostaju mračni, gorki i teški sebi i drugima. Bezgranično pokoran i do podlosti malen pred silom, vlasti i bogatstvom, bio je drzak, svirep i nemilosrdan prema svemu što je slabo, siromašno i nesavršeno.
Andrić

Sloboda je često fraza, a tiranija uvijek istina.
Nušić

Vlast najbrže ruše oni na vlasti. I njene pristalice.
Ćosić

Poznat je onaj tiranoubica, koga je, pošto je promašio u svom pokušaju, Hipija uhvatio i stavio na muke da bi odao saučesnike, a on je imenovao sve prijatelje koji su okruživali tiranina, naročito one za koje je znao da su mu bili najodaniji. Kada je Hipija naredio da se svi pogube, jedan po jedan onako kako su bili imenovani, upitao je da li je još ko preostao: “Ti sam”, reče ovaj “jer ja nisam ostavio nikoga drugog kome bi ti bio drag”. Gnev je učinio da je tiranin postao saučesnik tiranoubici i da je svojim mačem posekao svoju gardu.
Seneka

Za mene postoje samo dve vlasti: okupatorska i srpska. A srpska je uvek ista. Pod njom ti može biti gore jedino ako si glup, pa joj se suprotstavljaš.
Ćosić

Sticajem okolnosti, prijatelji, imali smo grubu mladost: patili smo, trpeli, od same mladosti, kao od kakve teške bolesti… Pojam vlasti u svakom slučaju znači strahovladu, i strahovlada u svakom slučaju znači očinsku vlast.
Imre Kertes

Pošto su postali centrifugalni mozgovi, društvo i pojedinci, prelaze s lakoćom s jedne na drugu (ideju), i danas kliču slobodi, sutra kliču vlasti.
Frančesko de Sanktis

Ljudi su, u istoriji uvek znali zašto ruše vlast. Međutim, kada treba da se gradi i da se stvara na razrušenom, onda im pamet i snaga ponestanu pa se late najgoreg: ubijanja protivnika. Seti se jakobinske “slobode kroz teror”, “terora vrline” u francuskoj revoluciji.
Ćosić

SLOBODA

Gospodar i rob ne mogu biti slobodni dok ne osjete poštovanje jedno prema drugom.
Hegel

Čovjek je rođen slobodan, ali je ipak posvuda u lancima.
Žan Žak Ruso

Evo, ponekad može biti neko zadovoljstvo biti vučen za nos. Toliko pun očekivanja može biti ljudski duh. Mogu čovjeka vući za nos niz doline I uz planine, a ako ga neko upita: Ali zar ne želiš da ti pomognem, da te oslobodim? Čovjek odgovori: Ne. A, ako ga neko pita: Ali možeš li ti to da izdržiš? Čovjek odgovori: Da, ja to mogu da izdržim, jer ja volim onu ruku koja me vuče.
Knut Hamsun

Život je izbor, a ne sudbina, jer običan čovjek živi kako mora, a pravi čovjek živi kako hoće; život na koji bijedno i bez otpora pristaje je bijedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovjek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.
Selimović

Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znanje čovjeka čini slobodnim, ali i nesrećnim.
Remark

Iz Rusije nam mogu doći genijalne knjige, genijalni pisci i muzičari, velike duhovne vrijednosti. To oni imaju, to ruski narod rađa. A slobodu i demokratiju nisu imali nikad, nemaju ih ni poslije revolucije. Možda im i ne treba.
Ćosić

Ne znam, zbog čega moram umjesto života, koji valjda negdje postoji, da živim samo onaj fragment koji mi je zapao: ovaj pol, ovo tijelo, ovu svijest, ovu geografsku širinu i dužinu, ovu sudbinu, jezik, istoriju, podstanarstvo… kao da ta svijest uopšte nije bila moja svijest, već nekakva svijest o meni, i premda znam za nju, ne mogu da raspolažem njome, kao da je bila, kažem, neka ne isključivo za mene vezana, nego nekakva uvijek prisutna svijest koje se naprosto ne mogu osloboditi i koja me, mene lično sasvim uzaludno i nepotrebno muči do smrti.
Imre Kertes

Ideje su za kulturne narode, a ovde, u ovoj seljačiji, one su suvišne i fatalne. Ovde je sloboda pravo da hajdukuješ, da haraš, da zauzimaš opštinske utrine, a demokratija i samouprava da ne plaćaš porez, svejedno što te sreski kapetan psuje i batina. A što vi, radikali, galamite za demokratiju, to je samo izgovor za seljačku anarhiju i javašluk. Srbiji treba pamet, a ne stranke!
Ćosić

Sloboda: osjećati ono što srce želi, nezavisno od tuđeg mišljenja.
Koeljo

Kada se jednom otkrije način kako da se gomila navuče na mamac slobode, ona će ići kao slijepa kad god im se samo njeno ime pomene. I tako su oni, zaokupljeni tim prvim ciljem koji ih je bacio u zanos, išli stalno ne primjećujući da idu u ropstvo; a njihov prepredeni vođa – koji, boreći se, širi dogme, mijenjajući bezbroj raznih likova, izigravajući učenjaka i proroka, kao i vojnika i zapovjednika, vide da je toliko opčinio svijet da ga cijela vojska smatrala poglavarom koga je sam Bog poslao u odbranu nezavisnosti – poče da uviđa da bi mogao tjerati još i dalje.
Žak Beninj Bosije

Novi svet ne mogu da stvore potlačeni i gnevni, jer oni svu nesreću starog sveta nose sa sobom. Iz njihove tame neće linuti svetlost; iz njihove neslobode, ne može drugima da nastane sloboda.
Ćosić

Danas sam čvrsto ubijeđen da niko nikoga ne gubi, jer niko nikoga ne posjeduje. To je istinsko iskustvo slobode: imati najvažniju stvar na svijetu a ne posjedovati je.
Koeljo

Je li život tako dragocjen i mir tako sladak da ga vrijedi kupiti po cijenu lanaca i ropstva? Ne dao svemogući Bog! Ne znam kuda će ostali, ali, što se mene tiče, dajte mi slobodu, ili mi dajte smrt! 
Petrik Henri

Svaki čovjek ima dvije strane života: život lični, koji je utoliko slobodniji ukoliko su mu interesi apstraktniji, i život stihijski, život gomile, u kome čovjek neizbježno vrši propisane mu zakone.
Tolstoj

Ako bi se država mogla personifikovati proizašao bi individuum ili, pak, monstrum koji je u duhovnom i etičkom pogledu daleko ispod nivoa većine pojedinaca koji je čine, jer on predstavlja psihologiju mase u najvećoj potenciji. Ukoliko je veća zajednica, utoliko se više individuum moralno i duhovno poništava i time se takođe koči jedini izvor moralnog i duhovnog napretka društva. Bez slobode nema morala.
Jung

Ljudi više vole izvjesnost neslobode nego neizvjesni ishod promjene.
Danilo Kiš

Teško je prihvatiti ideju da u vaseljeni ne može biti reda, jer bi se time narušile slobodna volja i svemoć Boga. Stoga je Božja sloboda naša osuda, ili barem osuda naše oholosti… Zar tvrditi da je Bog apsolutno svemoguć i apsolutno prijemčiv za svoje vlastite izbore nije isto što i dokazivati da Bog ne postoji?
Eko

Kaže se, raja se odmetnula, raja je neposlušna i nevaljala. Jeste. Ali treba znati da raja ne diše svojom dušom, nego sluša dah gospodara. To vi dobro znate. Uvijek se gospoda prvo iskvare, a raja samo prihvati. A kad se jednom raja otme i pohasi, idi slobodno pa traži drugu, jer od te nema više ništa.
Andrić

Davno je rečeno da slobodu nije dovoljno steći, nego je mnogo važnije postati dostojan slobode.
Andrić

ČOVJEK

Nije važno šta čovjek treba da čini ili ne treba da čini. Važno je ono što čovjek čini.
Džek London

Čovjek često postaje ono što o sebi misli. Ako budem stalno ponavljao kako neke stvari ne mogu napraviti, vjerojatno je da i neću moći. Suprotno tome, ako vjerujem da mogu, sigurno ću steći sposobnost da to i napravim.
Gandi

Sudbina je ista za čovjeka ako se povlači i ako se snažno bori. Čovjek umire koji nije napravio ništa, kao i onaj koji je napravio puno.
Homer

Čovjek koji mnogo govori o svom učenju, a sam ga ne primjenjuje, nalik je na pastira koji broji tuđe stado.Buda

Čovjek vam je kao glavica crnog luka. Uvijek pod jednom ljuskom naiđe druga; ljuštite i očekujete bog zna šta, a kad dođete do kraja, na dnu ne nađete ništa. Ama bas
Pavić

Čovjek koji se rodio u naše doba, a vraća se na puteve prošlosti, srlja u nesreću.
Konfučije

Jeste li primjetili da čovjek koji je neobično rastrešen u krugu svojih podređenih nikada nije rastrešen pred svojim pretpostavljenima.
Turgenjev

Čovjeka ćete najbolje upoznati ako ga posmatrate kako se ponaša kad se nešto dijeli besplatno.
Andrić

Ako čuješ nekog čovjeka kako ti pripisuje dobro koje nisi učinio, onda nemoj biti siguran da ti neće pripisati i zlo koje nisi učinio.
Arapska poslovica

Dok čovjek traži mudrost, dotle zaslužuje naziv mudraca; čim uobrazi da je posrkao svu mudrost, odmah postaje budala.
Volter

Karakter čovjeka je njegova sudbina.Heraklit

Najbolja spoznaja je kada čovjek spozna sam sebe; najbolje znanje je kada čovjek ne prelazi ono što zna; najbolja ljudskost je kada čovjek ne mijenja vodu svoga lica; najbolje djelo je pomoći unesrećenog.
Arapska poslovica

Kako sam po kukavičluku već bio odrastao čovjek, postupao sam onako kako svi postupamo kad odrastemo, pa se nađemo pred patnjama i nepravdama: nisam htio da ih vidim.
Prust

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed.
T. Ivančić

Katkad maštam o tome što će o nama reći budući istoričari. Jedna će im rečenica biti dovoljna za modernog čovjeka: bludničio je i čitao novine. Nakon te snažne definicije predmet će, ako smijem reći, biti iscrpljen.
Kami

Otmjen čovjek odvaja od sebe bića u kojih do izraza dolazi suprotnost takvih uzvišenih, ponosnih stanja: on ih prezire. Neka se odmah primijeti da u toj prvoj vrsti morala suprotnost dobrog i lošeg znači koliko i otmjenog i podlog: – suprotnost dobra i zla drugog je podrijetla. Prezire se kukavicu, plašljivca, sitničavca, onoga ko misli na usku korisnost; isto tako onog nepovjerljivog s njegovim neslobodnim pogledom, onoga ko sebe ponižava, pseću vrstu ljudi koja se dopušta zlostavljati, laskavca koji prosi, a prije svega lažljivca: – osnovna je vjera svih aristokrata da je prosti puk lažljiv.
Niče

Mudrac, ono što hoće, traži u sebi. Prost čovjek to traži u drugima.
Konfučije

Bili smo još u dobi kad čovjek vjeruje da zaista stvara ono čemu daje ime.Prust

Čovjek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jest.
Kami

Ako nekoga mrzi mnogo ljudi, to mora da je dobar čovjek.
Šekspir

Mudar čovjek oblikuje sebe, budala živi samo zato da bi umrla.
Frenk Herbert

Pametnom čovjeku je gotovo sve smiješno, mudrome gotovo ništa.
Gete

Čovjeku nikad nije po volji, ma gdje bio.
Sent Egziperi

Ja sam odgojen da služim drugome, ali sam od prvog časa znao da je đavo moj prirodni gospodar, kapetan i prijatelj. Vidio sam da on ima pravo i da svijet samo od straha puže pred onim, koji ga je osvojio… Obećao sam mu svoju dušu i zakleo sam se, da ću biti na njegovoj strani na ovom i na drugom svijetu. Ovo obećanje i ova zakletva učinili su od mene čovjeka.
Šo

Čovjek nije tvorevina okolnosti; okolnosti su tvorevina čovjeka.
Bendžemin Dizraeli

Čovjek koji ne razmišlja i ne planira unaprijed, naići će na nevolju odmah ispred svojih vrata.
Konfučije

DJEVOJKE SU POPUT JABUKA

Djevojke su poput jabuka na stablima. Najbolje se nalaze na vrhu stabla.

Ljudi ne žele doći do najboljih, jer se boje da će pasti i povrijediti se.

Umjesto toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na zemlju i do kojih lakše dođu,

iako nisu tako dobre, zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla,

misle da s’ njima nešto nije u redu, dok su zapravo one veličanstvene.

Jednostavno moraju biti strpljive i čekati da pravi čovjek dođe,

onaj koji je tako hrabar da se popne do vrha stabla zbog njih.

Ne smijemo pasti da nas dohvate, ko nas treba i voli

napraviće sve da dođe do nas.

KO SMO MI DA DRUGOG OSUĐUJEMO

Sveštenik G. Mahel sjedio je tog dana u vagonu podzemne željeznice. Vožnja je bila uobičajena. Nekolicina putnika je čitala ili drijemala. Sveštenik priča kako se udubio u knjigu, i nastavlja:
Na sljedećoj stanici ušao je jedan čovjek s više male djece. Nije prošao ni minut i vagon je postao dječije igralište. Djeca su trčala kroz prolaze, vikala i vrištala. Nastao je opšti metež. Od čitanja ništa, jer sam morao da pazim da se neko dijete ne zajuri u mene. Otac za to vrijeme nije pokazivao nikakvu volju da se umiješa. Sjedio je ne mičući se.
Takvo ponašanje je počelo da smeta i drugim putnicima. Čekao sam da se čovjek prene, da uspostavi red i mir. I meni je već bilo dosta. Obratio sam se ocu:

“Ne biste li mogli da kažete djeci da budu malo tiša i da sjednu?”
“Znam da bih to trebalo da učinim”, odgovorio je, “ali upravo dolazimo iz bolnice. Prije sat vremena umrla im je majka. Jednostavno ne znam šta da radim.”
Ostao sam bez riječi. Odjednom mi više nije smetala jurnjava djece. Na njihovo ponašanje počeo sam da gledam iz sasvim drugog ugla. Shvatio sam oca i upitao se:

Šta bih ja učinio da sam na njegovom mestu?

Zapitajmo se: ko smo mi da drugog osuđujemo?

S. der Hofnung

Dugo putovanje

(„Baltimor“, Jelena Lengold, „Stubovi kulture“/2003)

Svojim prvim romanom, autorka poznata širokoj čitalačkoj publici po svojim  pričama („Pokisli lavovi“ i „Lift“ prihvaćeni su sjajno, kako od čitalaca tako i od književnih kritičara), a pravim posvećenicima i po intrigantnoj i snažnoj poeziji, učinila je isto što i prethodnim knjigama. Osnovna odlika svih njenih knjiga je, naime, ta da – o čemu god i kako god da su napisane, uzdrmaju čitaoca. Ne svet, već baš onog čoveka koji se zadovoljno zavali u fotelju sa knjigom u ruci, očekujući da se to zadovoljstvo na svaki način proširi i produbi, a kada sklopi korice ne zna kako da ustane. A onda shvati da je i to jedna vrsta zadovoljstva.
Pažljivim iščitavanjem lako je utvrditi da je osnovna tema, tema nad temama, i ove kao i svih autorkinih prethodnih knjiga ista – istraživanje čovekove duše, traganje za uzrocima njegovog ponašanja i kopanje po najdubljim zabitima prošlosti, kako bi se objasnila sadašnjost i, može biti, budućnost. Formalno, po metodu građenja priče, „Baltimor“ je neka vrsta inverznog „on the road“ romana. Na početku (ne pripovedačkom, već suštinskom) imamo želju (nameru, potrebu!) glavnog lika, koji je pritom i narator, pa zatim putovanje na čijem kraju se nalazi ispunjenje. Inicijalna kapisla, povod za pisanje ovog romana je – gle čudesa postmoderne – upravo potreba glavnog lika da napiše roman. Naravno, nešto joj se ne da (inače ovog i ovakvog romana ne bi ni bilo, jer kud ćeš roman bez zapleta), pa ona kreće na putovanje. Samo što je ovoga puta to putavanje kroz lavirinte prošlosti, a koje se odvija na povremenim sesijama kod psihoanalitičara. Nije slučajno što je i ovde u pitanju ženski lik, psihoanalitičarka?, jer da se radi o muškarcu, radnja bi sledstveno otišla u malo drugačijem smeru. Uloga muškog psihoanalitičara bi neminovno bila aktivnija (ne želim sada da kažem da bi se razvio i nekakav emotivni ili erotski naboj, mada ni to nije isključeno), što bi unelo još jednu liniju pripovedanja (možda zanimljivije za čitaoce) i dodatno (nepotrebno) zakomplikovalo radnju. Ovako lik doktorke ostaje pasivan, poput zida ili ogledala od koga se odbija sve što naratorka ima da kaže. Sve krećući se kroz džombe i krivine sopstvene prošlosti, kroz pustinje i prašume ozleđene duše, narator stiže do svog romana, u isto vreme kada i autorka do svog.  Naravno. I, kao i u svakom „on the road“ romanu, na kraju shvatamo da je samo putovanje mnogo važnije od njegovog prvobitnog razloga, pa i od samog ostvarenja cilja. Roman je napisan – čudna mi čuda. Ono što narator saznaje na putovanju, mnogo je važnije od toga. I za naratora i za autorku i za čitaoca.
No, ono što je najvažnije ovde, pokazuje nam vešti pisac, to je tužni fakat da konačnog i pravog razrešenja problema nema, niti ga može biti. To što smo upoznali uzroke i korene nastanka problema dobro je ili loše, zavisno od čovekovog karaktera, ali ne vodi njihovom razrešenju i prevazilaženju, možda samo smanjenju besa. Što je urađeno – urađeno je, što je slomljeno – slomljeno je. Davno i nepovratno. Možemo samo da prestanemo da se zbog toga svaki put iznova nerviramo, da nanesemo malo pudera preko ožiljaka, ali tuga ostaje. Autorka to naglašava i naizgled nepotrebnim uvođenjem lika tajanstvenog muškarca po imenu Edgar iz Baltimora, koga glavni lik kroz čitav roman teži da upozna i uspostavi odnose sa njim. Kada to učini, problemi će nestati i sve će biti dobro. Ali neće. Oni se nikada ne susreću, ali i kad bi se to dogodilo, saznali bismo (i naratorka i autorka i svi mi) da Edgar nije ćup sa zlatom, već običan muškarac kao i svaki drugi, da Baltimor nije duga, već običan grad, baš kao i Beograd, Temišvar ili Prokuplje i da rešenja nema pa nema. Najbolje što možemo učiniti je da povremeno pobegnemo u san o ćupu na kraju duge.
Ovaj roman može biti težak čitaocu, svaka je pilula po definiciji gorka, ali ja mu predlažem da izdrži. Lekovito je.

Branislav Bane Dimitrijević

Kažnjena zvončica

Kažnjena zvončica

Bio je ovo vec peti put kako sam ovde, a svaki put sam mislila da je poslednji. I sad se nadam. Nije da nisam volela cekaonicu neizmisljenog suda za izmisljene likove. Cak stavise radovala sam se odlasku jer sam znala da cu tu sresti i cekati sa nekim od mojih omiljenih drugara i zanimljivih likova iz sveta maste. Svi su oni kao i ja dosli ovde da se zale na svoju presudu, odnosno na ono sto je njima pripalo kao deblji kraj. Moja kob je bila ta sto sam proterana iz zemlje Nedodjije, i vise nisam zvoncica vec obicna devojka koja niti leti, niti cakli, niti nista. U najboljem slucaju mirisem lepo ako sam se okupala. Kazem ako jer od kad sam devojka i nemam krila nikako da se naviknem na to da je voda nesto cemu ne smem vise da pridjem. Zvezdani prah mojih krila se ne slaze bas sa vodom. Danas lepo mirisem. Uvek se trudim da pred clanovima neizmisljene komisije ostavim sto bolji utisak i mozda ih privolim da mi vrate moja krilca a ovo ogromno i dzombasto telo sto mora da se kupa da ne bi smrdelo, posalju na tihu vartu. I iako je ovde uvek guzva, meni nije nimalo naporno ovo cekanje. Koristi mi da smanjim nervozu tako da stane u mene i da se ne vidi. Ne znam sve likove. Pera kojot je tu svaki put. Neki kazu da kad god nije dan za snimanje on je ovde. Naime on je tuzio pticu trkacicu. Njegove zalbe se ticu polno prenosivih bolesti, a ne zahteva za dozivotnu zabranu onome koji je pisac scenarija za njegove uloge. Svi smo videli kako je prolazio, i da je bar malo zakona, neizmisljene vlasti bi trebalo da bar kazne pticu trkacicu za prekoracenje brzine. Ali nista. Ali nema to veze. Ono sto muci Peru se desilo u onoj divljoj epizodi, kad on stigne Pticu i uradi joj vec nesto. Od tada je Pera zakacio neki gadan svrab. Neki Pticitis sifilitis et kojositis. Nikako da dobije nadoknadu za profesionalno oboljenje. Kazu mu da ta epizoda nije legalno snimljena pa mu se ne priznaje ni oboljenje kao legalno. Jadan Koja.
A tu su i mnogi drugi. Mali olovni vojnik je sa zahtevom da mu odobre sredstva za lecenje u inostranstvu gde bi mu ugradili bioprotetsku nogu. Nikako da mu odobre. Kazu nije je izgubio u borbi. Vec je fabricka greska. Bezdusnici jedni. Ali moj omiljeni lik kojeg najvise volim da sretnem ovde je baka iz bajke o crvenkapi. Oduvek sam volela bakice, a ova je sva ziva i puna zivota. Kaze da joj se ne svidja uloga. Htela bi da bude recimo tetka crvenkapi i da zivi na Menhetnu a ne baka u sumi. Jer od kad je ove bajke ona vise kad god izadje u disko ne moze da nadje nikog ko bi je pratio kuci-odnosno odgurao joj kolica. I kaze da je za to kriva njena uloga bespomocne starice u toj glupoj prici i da se ta satanizacija njenog lika  prenela na njen licni zivot. Slatka bakica. Ali malo caknuta. Uvek se lepo ispricam sa njom. Tako je i ovog puta bilo. Lepo smo se raspricale kad ono prozvase moje ime. “Zorana Mitrovic za slucaj Zvoncice!”. I ogromna vrata se otvorise i zaslepise me svojom svetloscu. Nije bilo povoda za ovako necim ali su clanovi komisije voleli ovako, da ostave veci utisak na one sto im prilaze. Glupani. Ali u zivotu je uvek tako. Glupani vam odredjuju zivot. Prisla sam stolu koji se protezao kilometrima lavo i desno, za kojim su sedela tri starca od kojih je jedan bio toliko star da nisi mogao reci da li je ziv ili je umro. Zivotne funkcije su mu bile toliko istrosene da se nisu primecivale. On je bio predsednik. On je odlucivao. Ostala dvojca su bili blizanci koji su naizmenicno bivali stariji jedan od drugog. Cas jedan cas drugi. Ne mogu da vam opisem kako to izgleda. Ali verujte da je tako. Sve u svemu nije bilo drugih clanova a ovi su bili spremni da te saslusaju isto koliko su mogli da te cuju sa toliko starim usima. Nikako.
Opet vi. Mlada damo. Pridjite. Nadam se da ste ovog puta imali vise srece u ispunjavanju svog dela nagodbe? Rece jedan od blizanaca, ali je izgledalo kao da je to mislio onaj drugi.
Da, opet ja. I mogu vam reci da stvarno nemate nimalo srca. Nimalo! Pa zar ne znate vi kako je samo tesko danas biti devojka. Pa cak i za one koje su to ceo zivot. Od rodjenja i od roditelja koji ih vole. A ne kad ste postali po kazni i to pre par meseci. Ne znate. Probajte malo. U stvari probajte „malo nize”, jer to se od devojke danas trazi. Malo nize!
Gospodjice Zorana, mi smo ovde samo da bi razmotrili vasu zalbu na odluku. I nemojte nas terati da se spustamo nize jer nismo sigurn da bi posle mogli da se uspravimo. I ne znam sto bi uopste vi morali da se spustate dole, da bi ispunili uslove za vase vracanje u Nedodjiju? Pa vi treba samo da nadjete nekog mladica koji ce se toliko zaljubiti u vas i vi u njega, da ce posto mu kazete da ste iz Nedodjije i da ste zvoncica u stvari, on pristati ipak da se sa vama vrati u tu zemlju u koju ne moze da se dodje kako samo ime kaze, i da u ime ciste ljubavi prema vama postane krastava zaba u mocvari gde je vas dom. Zar je to toliko tesko?

Molim! Zar je to toliko tesko. Pa vi nemate pojma koliko je svinja u farmerkama ovde. I svima je otkopcan slic. Osim kad gledaju fudbal. A nekim je i tad jer dok traju  reklame stalno trce da ispune ciklus kruzenja piva u prirodi fazom prskaj po plocicama i na pocetku i kraju po dasci. I naravno. Sto bi ga zakopcali kad ce neko zenskog roda to uskoro uciniti genijalnim izumom za automatsko zakopcavanje jer ce joj se smuciti da ih gleda kako vise. Svinje. Psi. Molim vas izbavite me odavde. Nemojte me vise kaznjavati ovim mestom.
Gospodjice Zorana, molimo vas da postujete godine ovog suda, odnosno vekove koje imamo zajedno, i da ne vredjate nas sud pogrdnim izrazima. Da li to znaci da niste doveli nikog ko bi kleknuo ovde i prihvatio se cina okrastavljanja procesom ozabavljanja zbog vas? Ako niste nemojte trositi nase i vreme ostalih stranaka.
Nisam. Rekoh to po peti put. I briznuh u plac iako sam sebi rekla da to necu vise uciniti pred njima.
Dobro gospodjice Zorana. Onda vas rok za sledecu zalbu je tek posle 13. nastavka Hari Potera. Trenutno je u stampi 8. knjiga. Nadam se da imate dovoljno vremena da ispunite zadatak. Culi smo da je autorka dozivela blokadu. Kako i ne bi. Za decu je najteze pisati. Valjda ce doci do 13. knjige nekad.
Moj plac, pred ovom iznenadnom vescu koja mi je pakao ucinila za tri stepena toplijim, postade jos jaci.
De de, nemojte plakati. Mozda jednog dana postanete ponovo Zvoncica. Sledeci molim!
Sa suzama kojih bi se i krokodil uplasio, napustih sudnicu i krenuh da izadjem iz zgrade izmisljenog suda u ovaj svet koji nema zvoncice. U ovu glupavu Svedodjiju.
I samo sto sam izasla i krenula par koraka niz ulicu, uzeh maramicu, obrisah suze, popravih sminku, i ugledah dragog kako me je spazio i upalio motor. Preskocio je ulicu u dva gasa i i u prolazu me zgrabio, onako indijanski vesto i postavio na zadnje sediste. Moje ruke su se cvrsto uhvatile oko njegovog pojasa, uz pokoji nestasan pokret ka njegovom medjunozju, a brzina njegovog pulsa je pocela da se trka sa brzinom njegovog motora.
Jesi li ih opet prevarila? Starkelje te nisu provalile ni ovaj put?
Nisu dragi. Mozemo da uzivamo, pa bar koju deceniju. Produzile su mi kaznu. Glupani matori. Jesi uzeo karte? Uskoro ce nam poleteti avion. Bahami su prelepi u ovo doba godine. Bas se radujem nasem odmoru.
Naravno vilo moja malecna. Naravno.

Zlatko Mehmedbegović

Pohvala prostim ručkovima

Ajde dragi dosta je bilo –
kad pročeprkaš te pretke u genima
i raždžaraš transilvanijska sirota plemena
idi ispeci nam jaje na jedno oko
pa na drugo
pa da progledamo
da pobacamo kerefeke luksuza
i obesti
da umesimo krckavu proju
bez išta prostu kao sreća
da umutimo kačamak
učvarimo sir
vlaški stari beli
britak kao jed
slan taman kao suze
od uprženog luka
hrskavog kao naši dodiri
narendaj nam ren
da štipa kao reči
pa iznesi papričice obelolučene paklene
ljute kao naša svađa
raseci i paradajz kao što umeš moje srce
posoli mu sočnom rane
napravi mi zazubice prostom gozbom
posadi me za sto izmiri nas
razuzdaj me uzmi me
kao redak začin
sa trpeze naše skromnog izobilja.

Jelena Radovanović

Samouka

Ljutite se
na Tugu
Zaboravljate
na blagost
usamljenih koraka
koji pred ponoć
dele
nežnosti
sa praznim ulicama
Zaboravljate
sve nacrtane
napisane
isklesane
jecaje
u svoj svojoj slavi
Oprostite
Seti
Niko 
nikada
neće moći
da sanja
kao ona


Samouka

KAD BI ČOVJEK

Kad bi čovjek mogao reći ono što voli,
kad bi čovjek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svjetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovjek mogao razoriti svoje tijelo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i tijelo plove u njegovu duhu i tijelu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,
Da te ne poznam ne bih živio,
da umirem neznajući te, ne bih umro, jer nisam živio.

Luis Sernuda

SMIJEH, BRIGA I PLAČ

Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet; i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz toga plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet.

Putevi su nam bili različiti.

Ono ja što je poniklo iz moga prvoga plača prošlo je kroz život zalivajući se suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama. Ono je saosećalo svačiji jad, bolela ga je svačija nevolja, tištala ga je svačija beda. Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se nad tuđim grobovima.

Ono ja što je niklo iz trenutka moje zbilje pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod brigom. Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi: njega je mučilo što se zemlja drugače ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke. Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život pregibajući se pod teretom briga.

Ono ja što je niklo iz prvoga moga osmeha prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše. Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često manje duše od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska često puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi, jer pravda je često puta teža ljudima od nepravde. Ono se smejalo istini kao i zabludi, jer istina je često puta nepostojanija od zablude. Ono se smejalo ljubavi kao i mržnji, jer ljubav je često puta sebičnija od mržnje. Ono se smejalo tuzi kao i radosti, jer tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad. Ono se smejalo sreći kao i nesreći, jer sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granica, dok neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svačemu, smejalo se, smejalo, smejalo . . .

A kad je prošlo šest punih decenija — vele to je prosečan čovečji vek — sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.

Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:

— Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!

— A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?

— Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.

— A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?

- Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.

Uze reč zatim onaj što je plakao:

— Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!

— A jesi li bar iskupio ljudske bolove?

— Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.

— A jesi li bar poznao i video život taj?

— Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.

Uze reč i onaj treći, što se smejao:

— Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!

Tome trećem, koji je smejući se kroz život i u životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.

Branislav Nušić, „Autobiografija“