MALI PRINC X - XVIII

X poglavlje

On se nalazio u podrucju asteroida 325, 326, 327, 328, 329 i 330. Poceo je dakle da ih obilazi da bi tamo potrazio neko zanimanje i upotpunio svoje znanje.
Na prvom je stanovao neki kralj. On je zasedao, odeven u purpur i hermelin, na jednom vrlo jednostavnom pa ipak velicanstvenom prestolu.

-Ah! Evo jednog podanika, uzviknu kralj kad je primetio malog princa.
A mali princ se zapita:
"Kako me je mogao poznati kad me jos nikad nije video?"
Nije znao da je za kraljeve svet vrlo uproscen. Svi ljudi za njih su podanici.
-Priblizi se da te bolje vidim, rece mu kralj koji je bio vrlo gord da nekome bude kralj.
Mali princ potrazi ocima gde bi seo, ali je cela planeta bila zakrcena velicanstvenim plastom od hermelina. Ostao je dakle stojeci, i kako je bio umoran, zevao je.
-Zevati u prisustvu kralja protivi se dvorskim propisima, rece mu vladar. Zabranjujem ti da zevas.
-Ne mogu da se uzdrzim, odgovori mali princ sav zbunjen. Dugo sam putovao i nisam spavao...
-U tom slucaju, rece mu kralj, zapovedam ti da zevas. Godinama vec nisam video nekoga kako zeva. Zevanje je za mene retka stvar. Hajde! Zevaj jos! To je naredba.
-To me je uplasilo... ne mogu vise... rece mali princ porumenevsi.
-Hm! Hm! odgovori kralj. Onda ti... naredujem da cas zevas a cas...
Promrmljao je nesto i izgledao je zlovoljan.
Jer kralj je mnogo drzao do toga da njegov ugled bude postovan. Nije trpeo neposlusnost. Bio je to apsolutni vladar. Ali, kako je bio vrlo dobar, davao je razumne naredbe.
"Kad bih naredio, govorio je obicno, kad bih nekom generalu naredio da se pretvori u morsku pticu, i kad general ne bi poslusao, to ne bi bila njegova greska. Bila bi to moja greska."
-Mogu li da sednem? raspitivao se bojazljivo mali princ.
-Naredujem ti da sednes, odgovori mu kralj, koji dostojanstveno privuce skut svog hermelinskog plasta.
Ali se mali princ iznenadio. Planeta je bila vrlo mala. Nad kim li je kralj vladao?
-Gospodaru, rece mu on... Molim vas da mi oprostite sto cu nesto da vas pitam...
-Naredujem ti da me pitas, pozuri se da kaze kralj.
-Gospodaru... nad kim vi vladate?
-Nad svim, odgovori kralj, sa najvecom jednostavnoscu.
-Nad svim?
Uzdrzljivim pokretom kralj pokaza na svoju planetu, na druge planete i zvezde.
-Nad svim tim? rece mali princ.
-Nad svim tim... odgovori kralj.
Jer ne samo da je bio apsolutni vladar, vec i vaseljenski vladar.
-I zvezde vas slusaju?
-Naravno, rece mu kralj. Slusaju na rec. Ja ne trpim neposlusnost.
Tolika moc zadivi malog princa. Kad bi je on imao, mogao bi da posmatra ne cetrdeset cetiri, vec sedamdeset dva ili cak sto, ili cak dvesta zalazaka sunca u jednom istom danu, a da nikad ne pomakne svoju stolicu. I kako je bio pomalo tuzan secajuci se svoje male napustene planete, usudi se da zatrazi od kralja jednu milost:
-Hteo bih da vidim zalazak sunca... Ucinite mi ti zadovoljstvo... Naredite suncu da zade...
-Kad bih naredio nekom generalu da leti od cveta do cveta kao leptir, ili da napise tragediju, ili da se pretvori u morsku pticu, a general ne izvrsi primljenu zapovest, cija bi to bila krivica, moja ili njegova?
-Vasa, odgovori odlucno mali princ.
-Tacno. Od svakog treba zahtevati ono sto on moze da pruzi, nastavi kralj. Ugled na prvom mestu pociva na razumu. Kad bih naredio svom narodu da se baci u more, on bi se pobunio. Ja imam prava da zahtevam poslusnost, jer su moje zapovedi razumne.
-A moj zalazak sunca? potseti ga mali princ koji nikada nije zaboravljao pitanje koje bi jednom postavio.
-Imaces svoj zalazak sunca. Zahtevacu ga. Ali, cekacu po mojoj nauci o vladanju, da za to budu potrebni uslovi.
-Kad ce to biti? raspitivao se mali princ.
-Hm! Hm! odgovori mu kralj koji najpre pogleda u jedan veliki kalendar, hm! hm! to ce biti, oko... oko... to ce biti veceras oko dvadeset do osam. I videces da me zbilja slusaju.
Mali princ poce da zeva. Zalio je sto nije dobio svoj zalazak sunca. A zatim, bilo mu je vec pomalo dosadno:
-Nemam sta da radim ovde, rece on kralju. Odlazim!
-Nemoj da ides, odgovori kralj koji je bio vrlo gord sto ima jednog podanika. Nemoj da ides, nacinicu te ministrom!
-Ministrom cega?
-Pa... pravde!
-Ali nemam kome da sudim!
-Ne zna se, rece mu kralj. Jos nisam obisao svoju kraljevinu. Veoma sam star, nemam mesta za kocije, a strasno me zamara da idem peske.
-Ah! Ali ja sam vec video, rece mali princ i naze se da baci jeda pogled na drugu stranu planete. Ni tamo nema nikoga.
-Onda ces suditi sam sebi, odgovori mu kralj. To je ono najteze. Mnogo je teze suditi samom sebi, nego drugima. Ako uspes sebi dobro da sudis, znaci da si istinski mudrac.
-Sebi mogu suditi gde bilo, rece mali princ. Nije potrebno da zivim ovde.
-Hm! Hm! rece kralj, ubeden sam da negde na mojoj planeti postoji jedan stari pacov. Cujem ga nocu. Mozes suditi tom pacovu. S vremena na vreme osudices ga na smrt. Tako ce njegov zivot zavisiti od tvoje pravde. Ali ces ga svaki put pomilovati, da bi ga sacuvao. On je ovde jedini.
-Ali, odgovori mu mali princ, ja ne volim da izricem smrtne presude i zbilja hocu da odem.
-Ne, rece kralj.
Ali mali princ, posto je zavrsio svoje pripreme, nije niposto hteo da ozalosti starog vladara:
-Ako Vase Velicanstvo zeli da ga poslusam bez pogovora, neka mi izda razumnu naredbu. Neka mi na primer naredi da otputujem za pun minut. Cini mi se da su uslovi povoljni...
Posto kralj nista ne odgovori, mali princ oklevase nekoliko trenutaka, a zatim uzdahnu i krenu.
-Imenujem te svojim ambasadorom, pozuri se da mu dovikne kralj.
Izgledao je vrlo strog.
"Odrasli su zbilja vrlo cudni", rece mali princ u sebi dok je putovao.

XI poglavlje

Na drugoj planeti ziveo je neki uobrazenko.

-Ah! Ah! Evo jednog obozavaoca, koji mi dolazi u posetu, uzviknu izdaleka uobrazenko, cim je spazio malog princa.
Jer za uobrazene ljude svi drugi ljudi su obozavaoci.
-Dobar dan, rece mali princ. Imate smesan sesir.
-Zato da bih mogao da pozdravljam, odgovori mu uobrazenko. Da bih mogao da otpozdravljam kad mi klicu. Na zalost ovde nikad niko ne prolazi.
-Zbilja? rece mali princ koji nije razumeo.
-Tapsi rukama, posavetova ga uobrazenko.
Mali princ poce da tapse rukama. Uobrazenko skromno otpozdravi dizuci sesir.
-Ovo je zabavnije od posete kralju, rece u sebi mali princ. I ponovo poce da tapse rukama. Uobrazenko ponovo otpozdravi dizuci sesir.
Posle pet minuta ovakve gimnastike, malog princa zamori jednolikost igre:
-Sta treba uciniti da sesir padne? upita on.
Ali uobrazenko ga nije cuo. Uobrazeni ljudi cuju samo pohvale.
-Da li mi se zaista mnogo divis? upita on malog princa.
-Sta znaci diviti se?
-Divi ti se znaci priznavati da sam ja najlepsi, najbolje odeven, najbogatiji i najpametniji covek na ovoj planeti.
-Ali ti si sam na svojoj planeti!
-Ucini mi to zadovoljstvo! Divi mi se ipak!
-Divim ti se, rece mali princ, slezuci malo ramenima, ali zasto ti je to tako vazno?
I mali princ ode dalje.
"Odrasli su cudni, nema sta", rece on prosto samom sebi dok je putovao.

XII poglavlje

Na sledecoj planeti ziveo je pijanica. Ova poseta je bila veoma kratka, ali je malog princa duboko rastuzila.

-Sta ti tu radis? rece on pijanici, koga zatece cutljivog sa zbirkom praznih i zbirkom punih flasa ispred sebe.
-Pijem, odgovori pijanica turobno.
-Zasto pijes? upita ga mali princ.
-Da zaboravim, odgovori pijanica.
-Sta da zaboravis? raspitivao se mali princ koji ga je vec zalio.
-Da zaboravim da se stidim, priznade pijanica obarajuci glavu.
-Cega da se stidis? raspitivao se mali princ koji je zeleo da mu pomogne.
-Da se stidim sto pijem! zavrsi pijanica i utonu konacno u cutanje.
I mali princ ode zbunjen.
"Odrasli su zaista vrlo, vrlo cudni", govorio je on u sebi dok je putovao.

XIII poglavlje

Na cetvrtoj planeti ziveo je poslovan covek. Taj je bio toliko zauzet da cak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.

-Dobar dan, rece mu ovaj. Vasa cigareta se ugasila.
-Tri i dva su pet. Pet i sedam su dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset dva. Dvadeset i dva i sest dvadeset osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i sest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle cini pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.
-Pet stotina miliona cega?
-Sta? jos uvek si tu? Pet stotina jedan milion... ne znam vise... Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan covek i ne bavim se budalastinama. Dva i pet su sedam...
-Pet stotina jedan milion cega? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Poslovni covek dize glavu:
-Za pedeset cetiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kad je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strasnu buku i ja sam cetiri puta pogresio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krecem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan covek. Treci put... eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion...
-Milion cega?
Poslovni covek najzad shvati da nema nade da ce ga ostaviti na miru:
-Miliona tih stvarcica koje se ponekad vide na nebu.
-Musica?
-Ma ne, stvarcica koje blistaju.
-Pcela?
-Ama ne. Zlatnih stvarcica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan covek! Ja nemam vremena za sanjarenje.
-Ah! Zvezda?
-Da, tako je. Zvezda.
-I, sta ti radis sa pet stotina miliona zvezda?
-Pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan covek, i tacan.
-I sta radis s tim zvezdama?
-Sta radim sa njima?
-Da.
-Nista. One su moje.
-Zvezde su tvoje?
-Da.
-Ali ja sam vec video jednog kralja koji...
-Kraljevi nemaju svojine. Oni "vladaju" nad necim. A to je velika razlika.
-Cemu ti to sluzi sto su zvezde tvoje?
-To me cini bogatim.
-A cemu ti sluzi sto si bogat?
-Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
"Ovaj ovde, rece u sebi mali princ, rasuduje pomalo kao pijanica."
Medutim, on mu postavi jos neka pitanja:
-Kako zvezde mogu biti necije?
-Pa cije su one? odgovori mrzovoljno poslovni covek.
-Ne znam. Nicije.
-Onda su moje, posto sam ja prvi na njih pomislio.
-Zar je to dovoljno?
-Naravno. Kad nadjes dijamant koji nije niciji, on je tvoj. Kad pronades ostrvo koje nije nicije, ono je tvoje. Kad ti nesto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiras: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde zato sto nikome pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
-To je istina, rece mali princ. I sta radis s njima?
-Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, rece poslovni covek. To je tesko. Ali ja sam ozbiljan covek!
Mali princ jos nije bio zadovoljan.
-Ali ako ja imam sal, mogu ga staviti oko vrata i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzbrati i odneti. A ti ne mozes da uzaberes zvezde.
-Ne, ali mogu da ih stavim u banku.
-Sta to znaci?
-Znaci da napisem na parcetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zakljucam u fioku.
-I to je sve?
-To je dovoljno!
-To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je cak pesnicki. Ali to nije sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarim mislio sasvim drukcije nego odrasle osobe.
-Ja, rece on jos, imam ruzu koji svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje cistim jedanput nedeljno. Jer cistim i onaj ugaseni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ruzu je korisno sto ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama...
Poslovni covek otvori usta, ali nije imao sta da odgovori, i mali princ ode.
"Odrasli su zbilja sasvim neobicni", rece jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.

XIV poglavlje

Peta planeta bila je vrlo cudna. Najmanja od svih. Na njoj je bilo upravo toliko mesta da se smeste jedan fenjer i covek koji ga pali. Mali princ nije nikako mogao sebi da objasni cemu sluze fenjer i fenjerdzija, negde na nebu, na nekoj planeti bez kuca i stanovnika. Ali rece on u sebi:
"Mozda je taj covek zbilja bezuman. Ipak, on je manje bezuman od kralja, od uobrazenka, od poslovnog coveka i od pijanice. Njegov posao ima bar nekog smisla. Kad upali svoj fenjer, to je kao da se rodila jedna nova zvezda ili jedan cvet. Kad ugasi fenjer, on uspavljuje cvet ili zvezdu. To je vrlo lepo zanimanje. To je zaista korisno jer je lepo."

Kad se iskrca na planetu, on sa postovanjem pozdravi fenjerdziju:
-Dobar dan. Zasto si ugasio svoj fenjer?
-Tako je naredjeno, odgovori covek. Dobar dan.
-Sta je naredjeno?
-Da ugasim svoj fenjer. Dobro vece.
I on ga ponovo zapali.
-Ali zasto si ga ponovo zapalio?
-Tako je naredjeno, odgovori on.
-Ne razumem, rece mali princ.
-Nema sta da se razume, rece fenjerdzija. Naredba je naredba. Dobar dan.
I on ugasi svoj fenjer.
Zatim obrisa celo crvenom kariranom maramicom.
-Strasan je to zanat. Nekada je imao smisla. Ujutru sam gasio a uvece palio. Ostali deo dana mogao sam da se odmaram, a ostali deo noci da spavam...
-A, od tog vremena naredba se promenila?
-Naredba se nije promenila, rece covek. U tome i jeste tragedija! Planeta se iz godine u godinu sve brze i brze okrece, a naredna se ne menja!
-Pa, rece mali princ.
-Pa sada, kad se okrece jedanput u minuti, nemam vise ni sekunde odmora. Svakog minuta ga jedanput upalim i jedanput ugasim!
-To je smesno! Dani kod tebe traju jedan minut!
-Nije nimalo smesno, rece fenjerdzija. Prosao je citav mesec kako nas dvoje razgovaramo.
-Citav mesec?
-Da. Trideset minuta. Trideset dana! Dobro vece.
I on ponovo zapali svoj fenjer.
Mali princ ga pogleda;dopadao mu se taj covek koji je toliko postovao naredbu. Setio se zalazaka sunca za kojima je nekada isao povlaceci svoju stolicu. Hteo je da pomogne svom prijatelju:
-Znas... poznat mi je jedan nacin da se odmoris kad budes hteo...
-Hocu odmah, rece fenjerdzija.
Jer covek moze u isto vreme da se drzi naredbe i da bude lenj.
Mali princ produzi:
-Tvoja planeta je tako mala, da je mozes obici u tri koraka. Imas samo da ides sasvim lagano, pa da uvek budes na suncu. Kad budes hteo da se odmoris ti koracaj... i dan ce trajati koliko budes zeleo.
-To mi ne pomaze bogzna koliko, rece fenjerdzija. Od svega u zivotu najvise volim spavanje.
-Steta, rece mali princ.
-Steta, rece fenjerdzija. Dobar dan.
I on ugasi svoj fenjer.
Ovog ovde, rece u sebi mali princ dok je produzavao svoj put, prezirali bi svi, i kralj, i uobrazenko, i pijanica, i poslovan covek. Medjutim to je jedini koji meni nije smesan. Mozda zbog toga sto se bavi necim drugim, a ne sobom.
On uzdahnu sa zaljenjem i rece sebi opet:
"Taj tu je jedini s kojim bih se mogao sprijateljiti. Ali je njegova planeta suvise mala. Nema mesta za dvojicu..."
Ali mali princ se nije usudivao da prizna sebi da je on u stvari zalio za tom blazenom planetom zbog njenih hiljadu cetiri stotine cetrdeset suncevih zalazaka za dvadeset cetiri sata!

XV poglavlje

Sesta planeta bila je deset puta prostranija. Na njoj je stanovao neki stari Gospodin, koji je pisao ogromne knjige.

-Gle! Evo jednog istrazivaca! uzviknu on kad spazi malog princa.
Mali princ sede na sto malo zaduvan. Toliko je vec putovao!
-Odakle dolazis? upit ga stari Gospodin.
-Kakva je to debela knjiga? upita mali princ. Sta vi radite ovde?
-Ja sam geograf, rece stari Gospodin.
-Sta je to geograf?
-To je naucnik koji zna gde se nalaze mora, reke, gradovi, planine i pustinje.
-To je vrlo zanimljivo, rece mali princ. Najzad jedno pravo zanimanje! I on baci pogled oko sebe po geografskoj planeti. Jos nikada nije video tako velicanstvenu planetu.
-Vasa planeta je vrlo lepa. Ima li na njoj okeana?
-To ne mogu da znam, rece geograf.
-Ah! (Mali princ je bio razocaran.) A planina?
-Ne mogu ni to da znam, rece geograf.
-A gradova, reka i pustinja?
-Ni to ne mogu da znam, rece geograf.
-Ali vi ste geograf!
-Tacno rece geograf, ali ja nisam istrazivac. Nedostaju mi istrazivaci. Nece valjda geograf ici da broji gradove, reke, planine, mora, okeane i pustinje. Geograf je suvise vazna licnost da bi tumarao. On ne napusta svoju radnu sobu. On u njoj prima istrazivace. Ispituje ih i belezi njihove uspomene. I ako mu uspomene jednog od njih izgedaju zanimljve, geograf se raspituje o moralnoj vrednosti istrazivaca.
-A zasto?
-Zato sto bi istrazivac koji laze izazvao velike nesrece u geografskim knjigama. A isto tako i istrazivac koji mnogo pije.
-A zasto?
-Zato sto pijanice sve vide dvostruko. I tako bi geograf zabelezio dve planine tamo gde postoji jedna.
-Poznajem nekog, rece mali princ, ko bi bio rdjav istrazivac.
-Mozda. Dakle, kada moralna vrednost istrazivaca izgleda dobra, onda se ispituje njegovo otkrice.
-Ide se na lice mesta?
-Ne. To je suvise zamrseno. Ali se trazi od istrazivaca da pribavi dokaze. Ako je u pitanju, na primer, otkrice neke velike planine, onda se od njega trazi da donese odatle veliko kamenje.
Geograf se najednom uzbudi.
-Ali ti, ti dolazis izdaleka! Ti si istrazivac. Opisi mi svoju planetu!
I geograf, otvorivsi svoju ogromnu knjigu zareza olovku. Kazivanja istrazivaca najpre se zapisuju olovkom. Da bi se zapisalo mastilom ceka se da istrazivac podnese dokaze.
-Dakle? upita geograf.
-Oh! kod mene, rece mali princ, nije narocito zanimljivo, sve je tako malo. Imam tri vulkana. Dva ziva i jedan ugasen. Ali nikad se ne zna.
-Nikad se ne zna, rece geograf.
-Imam i jednu ruzu.
-Ne belezimo cvece, rece geograf.
-Zasto? To je najlepsi cvet!
-Zato sto je cvece prolazno.
-Sta znaci to "prolazno"?
-Geografije su, rece geograf, najdragocenije knjige. One nikad ne zastarevaju. Vrlo je retko da neka planina promeni mesto. Vrlo je retko da neki okean presusi. Mi pisemo o stvarima koje su vecne.
-Ali ugaseni vulkani mogu proraditi, upade mu u rec mali princ. Sta znaci "prolazno"?
-Bilo da su vulkani ugaseni ili zivi, za nas je to svejedno, rece geograf. Za nas je vazna planina. Ona se ne menja.
-Ali sta znaci "prolazno"? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od vec jednom postavljenog pitanja.
-To znaci "ono sto ce ubrzo nestati".
-Moja ruza ce ubrzo nestati?
-Naravno.
"Moja ruza je prolazna, rece u sebi mali princ, a ima samo cetiri trna da se brani od sveta. I ja sam je ostavio sasvim samu kod kuce!"
Tada je prvi put zazalio. Ali se ponovo ohrabri:
-Sta mi savetujete da posetim? upita on.
-Planetu Zemlju, odgovori mu geograf. Ona je na dobrom glasu...
I mali princ podje misleci na svoju ruzu.

XVI poglavlje

Sedma planeta bila je dakle Zemlja.
Zemlja nije ma kakva planeta! Racuna se da na njoj ima sto jedanaest kraljeva (ne zaboravljajuci naravno crnacke kraljeve), sedam hiljada geografa, pet stotina hiljada poslovnih ljudi, sedam i po miliona pijanica, trista jedanaest miliona uobrazenih ljudi, to jest oko dve milijarde odraslih osoba.
Da biste dobili predstavu o velicini Zemlja, reci cu vam da je pre pronalaska elektrike bilo potrebno drzati, na svih sest kontinenata, citavu vojsku od cetiri stotine sezdeset dve hiljade pet stotina jedanaest fenjerdzija.
Posmatrano izdaleka to je stvaralo velelepan utisak. Pokreti te vojske bili su ujednaceni kao pokreti nekog baleta u operi. Najpre je dolazio red na fenjerdzije na Novom Zelandu i u Australiji. Zatim bi ovi, posto bi upalili svoje svetionike odlazili da spavaju. Zatim su ulazili u igru fenjerdzije u Kini i u Sibiru. Onda bi i njih nestalo iza kulisa. Tada su nastupale fenjerdzije u Rusiji i Indiji. Zatim oni u Africi i Evropi. Pa oni u Juznoj Americi. Onda u severnoj Americi. I nikad nisu gresili kojim redom treba da se pojave na pozornici. To je bilo velicanstveno.
Samo su fenjerdzija jedinog svetionika na Severnom polu i njegov kolega na jedinom svetioniku na Juznom polu, vodili besposlicarski i bezbrizan zivot: oni su radili dvaput godisnje.

XVII poglavlje

Kad covek zeli da bude duhovit, desava se da malcice slaze. Nisam bio sasvim posten kad sam vam govorio o fenjerdzijama. Mogao bih da stvorim pogresan utisak o nasoj planeti kod onih koji je ne poznaju. Ljudi zauzimaju vrlo malo mesta na Zemlji. Kad bi dve milijarde stanonika koji naseljavaju Zemlju stajali malo stisnuti kao na nekom zboru, lako bi se mogli smestiti na trg dvadeset milja dug i dvadeset milja sirok. Covecanstvo bi se moglo zbiti na najmanje ostrvce u Tihom okeanu.
Odrasle osobe nece vam naravno verovati. One zamisljaju da zauzimaju mnogo mesta. Smatraju sebe vaznim kao baobabi. Preporucite im neka racunaju. One obozavaju brojeve: to ce im se dopasti. Ali ne gubite vreme na taj dosadni zadatak. Nema smisla. Imajte poverenja u mene.
Posto se nasao na Zemlji, mali princ je bio veoma iznenaden sto ne vidi nikog.

Vec se uplasio da nije pogresio planetu, kad se neki prsten boje meseca pokrete u pesku.
-Dobro vece, rece mali princ za svaki slucaj.
-Dobro vece, rece zmija.
-Na koju sam planetu pao? upita mali princ.
-Na Zemlju, u Afriku, odgovori zmija.
-Oh! Zar na Zemljji nema nikoga?
-Ovo je pustinja. U pustinjama nema nikoga. Zemlja je velika, odgovori zmija.
Mali princ sede na jedan kamen i podize oci nebu:
-Pitam se, rece on, da li su zvezde osvetljene zato da bi jednog dana svako mogao naci svoju. Pogledaj moju planetu. Ona je upravo iznad nas... Ali kako je daleko
-Lepa je, rece zmija. Zasto si dosao ovamo?
-Imao sam teskoca sa jednim cvetom, odgovori mali princ.
-O! rece zmija.
I oboje zacutase.
-Gde su ljudi? najzad ponovo progovori mali princ. Covek se oseca malo usamljen u pustinji...
-Covek je usamljen i medu ljudima, rece zmija.
Mali princ je dugo posmatrao zmiju:

-Cudna si ti zivotinja, progovori on najzad, tanka kao prst.
-Ali sam mocnija od kraljevskog prsta, rece zmija.
Mali princ se osmehnu:
-Nisi bas tako mocna... nemas cak ni noge... nisi u stanju ni da putujes...
-Mogu te odneti dalje nego brod, rece zmija.
Ona se omota oko noge malog princa kao zlatna grivna.
-Onaj koga ja dodirnem, vraca se u zemlju odakle je i dosao, dodade ona. Ali ti si cist i dolazis sa jedne zvezde...
Mali princ ne odgovori nista.
-Zao mi te je, tako slabog, na ovoj Zemlji od kamena. Mogu ti pomoci jednoga dana ako budes mnogo zalio za svojom planetom. Mogu...
-Oh! Razumeo sam vrlo dobro, rece mali princ, ali zasto uvek govoris u zagonetkama?
-Ja ih sve resavam, rece zmija.
I oboje zacutase.

XVIII poglavlje

Mali princ predje pustinju i srete samo jedan cvet. Cvet sa tri listica, ne beznacajni cvetic...
-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, odgovori cvet.
-Gde su ljudi? uctivo zapita mali princ.
Cvet je jednog dana video neki karavan kako prolazi:

-Ljudi? Ima ih, verujem, pet ili sest. Spazio sam ih pre mnogo godina. Ali nikad se ne zna gde su. Nestalni su kao vetar. Nemaju korena i to im mnogo smeta.
-Zbogom, rece mali princ.
-Zbogom, rece cvet.

MALI PRINC I - IX

Posveta

Molim decu da mi oproste sto sam ovu knjigu posvetio odrasloj osobi. Imam jedno ozbiljno izvinjenje: ta odrasla osoba je najbolji prijatelj koga imam na svetu. Imam i drugo izvinjenje: ta odrasla osoba u stanju je sve da razume, cak i knjige za decu. Imam i trece izvinjenje: ta odrasla osoba zivi u Francuskoj, ona je gladna i njoj je zima. Potrebno je da je neko utesi. Ako sva ta izvinjenja nisu dovoljna, rado cu posvetiti ovu knjigu detetu koje je nekad bila ta odrasla osoba. Sve odrasle osobe su najpre bile deca. (Ali se malo njih toga seca.) Ispravljam dakle svoju posvetu:

Leonu Vertu
kad je bio mali decak

I poglavlje

Kad mi je bilo sest godina, video sam jednom prilikom velicanstvenu sliku u nekoj knjizi o prasumi koja se zvala "Istinite price". Slika je predstavljala zmijskog cara kako guta neku zver. Evo toga crteza.

U knjizi je pisalo "Zmijski car guta svoju zrtvu celu, ne zvacuci je. Posle toga nije u stanju da se krece i spava sest meseci dok je ne svari".
Mnogo sam tada razmisljao o pustolovinama u prasumi i uspeo sam da olovkom u boji nacrtam svoj prvi crtez. Moj crtez broj 1. Izgledao je ovako:

Pokazivao sam svoje remek-delo odraslim osobama i pitao ih da li se plase moga crteza.
One su mi odgovarale: "Zasto bi smo se plasili jednog sesira?"
Moj crtez nije predstavljao sesir. On je predstavljao zmijskog cara koji je progutao slona. Nacrtao sam tada zmijskog cara iznutra, kako bi odrasle osobe mogle da shvate. Njima su uvek potrebna objasnjenja. Moj crtez broj 2 izgledao je ovako:

Odrasli su me savetovali da se ostavim crtanja zmijskog cara spolja i iznutra i da se pozabazim geografijom, istorijom, racunom i gramatikom. I tako sam u sestoj godini napustio sjajnu slikarsku buducnost. Bio sam obeshrabren neuspehom svoga crteza broj 1 i svog crteza broj 2. Odrasle osobe nikada nista ne shvataju same, a decu zamara da ima stalno daju objasnjenja.
Morao sam, dakle, da izaberem neki drugi poziv i naucio sam da upravljam avionom. Leteo sam svuda pomalo. A geografija mi je, to je tacno, mnogo koristila. Umeo sam na prvi pogled da ratlikujem Kinu od Arizone. A to je vrlo korisno ako covek zaluta nocu.
Tako sam, tokom zivota, cesto dolazio u dodir sa mnostvom otbiljnih ljudi. Dugo sam ziveo medu odraslima. Video sam ih sasvim izbliza. To nije mnogo popravilo moje misljenje o njima.
Kada bih sreo nekoga od njih ko bi mi izgledao malo bistriji, iskusavao sam ga svojim crtezom broj 1, koji sam stalno cuvao. Zeleo sam da saznam da li on zaista shvata. Ali on bi mi uvek odgovarao: "To je sesir". Tada mu ne bih pricao ni o zmijskom caru, ni o prasumi, ni o zvezdama. Spustio bih se do njega. Govoriobih mu o bridzu, o golfu, o politici i o masnama. I odrasla osoba bi bila veoma zadovoljna sto se upoznala sa tako razboritim covekom.

II poglavlje

Tako sam ziveo sam, bez igde ikoga s kime bih mogao istinski da porazgovaram, sve dok mi se, pre sest godina, nije desio kvar na motoru u pustinji Sahari. Nesto se bilo slomilo u mom motoru. A kako nisam vodio ni mehanicara ni putnike, spremao sam se da pokusam da sasvim sam izvrsim jednu tesku opravku. To je za mene bilo pitanje zivota ili smrti. Imao sam pijace vode jedva za osam dana.
Prve veceri zaspao sam na pesku hiljadu milja daleko od naseljenog mesta. Bio sam usamljeniji od ma kog brodolomnika na splavu nasred okeana. Mozete onda zamisliti moje iznenadenje kad me je u zori probudio neki cudan glasic. Govorio je:
Molim vas... nacrtaj mi ovcu!
-A!
-Nacrtaj mi ovcu....
Skocio sam na noge kao gromom pogodjen. Dobro sam protrljao oci. Dobro sam pogledao. I video sam sasvim neobicnog coveculjka koji me je ozbiljno posmatrao. Evo njegovog najboljeg portreta koji sam, kasnije, uspeo da nacrtam.

Ali moj crtez nije, naravno, ni izdaleka tako zanosan kao sam uzor. To nije moja greska. Odrasle osobe su me, kada mi je bilo sest godina, obeshrabrile u mom slikarskom pozivu, te tako nisam nista naucio da nacrtam, sem zmijskog cara spolja i iznutra.
Gledao sam, dakle, ovo prividjenje sirom otvorenih ociju. Ne zaboravite da sam se nalazio hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. A moj coveculjak nije mi izgledao ni zalutao, ni mrtav umoran, ni mrtav gladan, ni mrtav zedan, ni smrtno uplasen. Nije nimalo licio na dete izgubljeno usred pustinje, hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. Kada sam najzad uspeo da progovorim, rekao sam mu:
-Ali... sta ti radis ovde?
On mi tada ponovi, sasvim tiho, kao nesto veoma ozbiljno:
-Molim vas.. nacrtaj mi jednu ovcu...
Kada tajanstvenost deluje suvise snazno, covek se ne usuduje da ne poslusa. Ma koliko sve to izgledalo besmisleno hiljadama milja daleko od nastanjenog mesta i u smrtnoj opasnosti, izvadio sam iz dzepa hartiju i naliv-pero. Ali tada se setih da sam u zivotu pre svega ucio geografiju, istoriju, racun i gramatiku, te rekoh coveculjku (malo mrzovoljno) da ne znam da crtam. On mi odgovori:
-Ne mari, nacrtaj mi ovcu.
Kako nikad nisam nacrtao ovcu, napravio sam za njega ponovo jedan od ona dva crteza, koja sam jedina bio u stanju da nacrtam. Onaj sto predstavlja zmijskog cara spolja. I bio sam prenerazen kad sam cuo kako mi coveculjak odgovara:
-Ne! Ne! Ja necu slona u zmijskom caru. Zmijski car je vrlo opasan, a slon je vrlo glomazan. Kod mene je sve tako malo. Treba mi ovca. Nacrtaj mi ovcu.
Tada sam poceo da crtam.
On je pazljivo posmatrao, a zatim rece:

-Ne! Ta je vec sasvim bolesna. Nacrtaj mi neku drugu.
Crtao sam dalje.

Moj prijatelj se nasmesi umiljato, sa blagonaklonoscu:
-Vidis dobro i sam... to nije ovca, to je ovan. Ima rogove...
Ponovih dakle jos jednom svoj crtez.
Ali i on je bio odbijen, kao i prethodni:

-Ta je opet suvise stara. Ja hocu ovcu koja dugo zivi.
Tada, nemajuci vise strpljenja, posto sam se zurio da rasklopim svoj motor, nazvrljah crtez.
I dobacih:
-Ovo je kutija. Ovca koju zelis je unutra.

Bio sam vrlo iznenadjen kad sam video da se lice mog malog sudije ozarilo:
-To je upravo ono sto sam hteo! Mislis li da ce toj ovci biti potrebno mnogo trave?
-Zasto?
-Zato sto je kod mene sve tako malo...
-To ce joj sigurno biti dovoljno. Dao sam ti jednu sasvim malu ovcu.
On se nagnu nad crtez:
-Nije bas tako mala... Gle! Zaspala je...
Eto, tako sam se upoznao sa malim princom.

III poglavlje

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je dosao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije cuo moja. Reci izgovorene slucajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (necu da crtam svoj avion, te je isuvise tezak crtez za mene) on me upita:
-Kakva je to stvar?
-To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion.
Bio sam ponosan da mu ispricam kako letim. Tada on uzviknu:
-Kako! Ti si pao sa neba!
-Da, priznadoh skromno.
-O! Kako je to cudno...
I mali princ se nasmeja grohotom, sto me je mnogo naljutilo. Zelim da ljudi ozbiljno shvataju moje neprilike. Zatim on nastavi:
-Znaci da i ti dolazis sa neba! Sa koje si planete?
Tracak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, te ga upitah iznenada:
-Ti, dakle, dolazis sa neke druge planete?
Ali on ne odgovori. Klimao je lagano glavom gledajuci moj avion:
-Da, zbilja, u ovome nisi mogao doci iz velike daljine...
I on utonu u sanjarenje koje potraja dugo. Zatim, izvadi iz dzepa moju ovcu i predade se posmatranju svoga blaga.
Mozete zamisliti koliko je radoznalosti probudilo u meni to polupoverljivo saopstenje o "drugim planetama". Nastojao sam da o tome saznam sto vise:
-Odakle dolazis, malisa? Gde je to "kod tebe"? Kuda hoces da odneses moju ovcu?
On mi odgovori posle dubokog cutanja:
-Kutija koja si mi dao ima tu dobru stranu sto moze nocu da joj posluzi kao kuca.
-Naravno. I ako si dobar, dobices i konopac da je danju vezes. I kocic.
Izgleda da je taj predlog zgranuo malog princa:
-Da je vezem? Kakva cudna misao!
-Ali ako je ne vezes, odlutace, pa ce se izgubiti...
Moj prijatelj prasnu u smeh:
-Ali kud hoces da odluta?
-Ma kud. Pravo ispred sebe...
Tada mali princ primeti ozbiljno:
-Nista ne mari, kod mene je sve tako malo!
I sa malo tuge, mozda, dodade:
-Pravo ispred sebe daleko se ne stiže.

IV poglavlje

Tako sam saznao jos jednu veoma vaznu stvar: da je planeta na kojoj je roden jedva malo veca od neke kuce!
To me nije mnogo iznenadilo. Znao sam dobro da osim velikih planeta kakve su Zemlja, Jupiter, Mars, Venera, kojima su data imena, postoje na stotine drugih koje su ponekad tako male da se jedva mogu sagledati teleskopom. Kada neki astronom otkrije jednu od njih, on joj mesto imena daje broj. Nazove je na primer: "asteroid 3251".
Imam ozbiljnih razloga da verujem da je planeta sa koje je dosao mali princ asteroid B 612.

Jedan turski astronom primetio je teleskopom taj asteriod 1909. godine, i to samo jedanput.

On je tada svecano prikazao svoje otkrice na Medjunarodnom kongresu astronoma. Ali niko mu nije verovao zbog njegovog odela. Takve su odrasle osobe.

Srecom po asteroid B 612, neki turski diktator je, pod pretnjom smrti, nametnuo svom narodu evropski nacin odevanja. Astronom je ponovio svoj prikaz 1920. godine, vrlo otmeno obucen. I ovoga puta svi su bili njegovog misljenja.

Ispricao sam vam ove pojedinosti o asteroidu B 612 i poverio sam vam njegov broj, samo zbog odraslih osoba. Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pricate o nekom novom prijatelju, nikad vas nece zapitati o onom sto je bitno. Nikad vam nece reci: "Kakva je boja njegova glasa? Koje su mu najomiljenije igre? Da li skuplja leptire?" Nego vas pitaju: "Koliko mu je godina? Koliko ima brace? Koliko je tezak? Koliko zaraduje njegov otac?" Tek tada smatraju da ga poznaju. Ako kazete odraslim osobama: "Video sam jednu lepu kucu od crvenih opeka sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu..." one nisu u stanju da zamisle tu kucu. Treba im reci: "Video sam kucu od sto hiljada franaka". Tada ce uzviknuti: "Kako je lepa!"
Isto tako, kad bi ste im rekli: "Dokaz da je mali princ postojao je taj sto je bio divan, sto se smejao i sto je zeleo da ima ovcu. Kad neko hoce da ima ovcu, to je dokaz da postoji", one bi slegnule ramenima i smatrale vas detetom. Ali ako im kazete: "Zvezda sa koje je on dosao jeste asteroid B 612" ubedicete ih i nece vam dalje dosadivati pitanjima. Takve su one. Ne treba ima zameriti. Deca treba da budu veoma popustljiva prema odraslim osobama.
Ali naravno, mi koji shvatamo zivot, mi ne marimo za brojeve. Voleo bih da sam ovu pricu pricao kao bajku. Voleo bih da sam kazao:
"Bio jednom jedan mali princ koji je ziveo na nekoj planeti jedva nesto vecoj od njega samog, i kome je bio potreban prijatelj..." Za one koji shvataju zivot, to bi izgledalo daleko istinitije.
Jer, ja ne volim da se moja knjiga cita povrsno. Ja sa toliko tuge pricam ove uspomene. Proslo je vec sest godina otkako je moj prijatelj otisao sa svojom ovcom. To sto ovde pokusavavam da ga opisem, to je zato da ga ne bih zaboravio. Zalosno je zaboraviti prijatelja. Nemaju svi prijatelja. I ja mogu postati kao odrasli koji se zanimaju samo za brojeve. Zbog toga sam kupio kutiju sa bojicama i olovkama. Nije lako vratiti se crtanju, u mojim godinama, kada covek nikad nista nije pokusao da nacrta sem zmijskog cara spolja i iznutra, i to u svojoj sestoj godini! Potrudicu se, naravno, da nacrtam njegov lik sto je moguce vernije. Ali nisam sasvim siguran da cu pogoditi. Jedan crtez i uspe nekako, ali drugi ne lici vise. Isto se tako malo varam i u pogledu rasta. Na ovoj slici mali princ je suvise visok. Na onoj suvise mali. Kolebam se malo i sto se tice boje njegovog odela. Onda nagadam, malo ovako, malo onako, kako znam. Prevaricu se, uostalom i u nekim znacajnijim pojedinostima. Ali, to mi treba oprostiti. Moj prijatelj mi nije nista objasnjavao. Mozda je verovao da licim na njega. Ali ja, na zalost, ne umem da vidim ovcu kroz kutiju. Mozda sam pomalo slican odraslim osobama. Mora da sam ostario.

V poglavlje

Svakog dana saznavao sam ponesto o planeti, o odlasku, o putovanju. To je dolazilo sasvim lagano, kako bi mi palo na pamet. Tako sam, treceg dana, cuo uzbudljivu pricu o baobabima.
I ovoga puta bilo je to zahvaljujuci ovci, jer me mali princ, kao obuzet nekom ozbiljnom sumnjom, iznenada upita:
-Istina je, zar ne, da ovce jedu siblje?
-Da, to je istina.
-Ah! zadovoljan sam.
Nisam razumeo zasto je tako vazno sto ovce jedu siblje. Ali mali princ dodade:
-Prema tome, one jedu i baobabe.
Skrenuh paznju malom princu da baobabi nisu siblje, vec drvece veliko kao crkva, i da, cak i kad bi sa sobom poveo citavo krdo slonova, ti slonovi ne bi bili kadri da izadju na kraj ni sa jednim jedinim baobabom.
Pomisao na krdo slonova zasmeja malog princa.
-Trebalo bi ih naslagati jedne na druge...

Ali mudro primeti:
-I baobabi su mali pre no sto porastu.
-To je tacno. Ali zasto hoces da tvoje ovce pojedu male baobabe?
On mi odgovori: "Idi, molim te!" kao da je to sasvim jasno. Morao san mnogo da se napregnem da bih sve to razumeo.
I zbilja na planeti malog princa bilo je, kao i na svim drugim planetama, plemenita bilja i korova. Prema tome, dobrog semena plemenitog bilja, a loseg semena korova. Ali seme je nevidljivo. Ono spava skriveno u zemlji sve dokle dok mu ne padne na pamet da se probudi. Tada se ono isteze i tera najpre plasljivo prema suncu jedan carobni mali bezazleni izdanak. Ako je u pitanju izdanak rotkvice ili ruze, mozemo ga slobodno pustiti da raste. Ali ako je u pitanju korov, moramo ga odmah iscupati, cim ga prepoznamo. Na planeti malog princa bilo je strasnog semenja... to je bilo semenje baobaba. Tle na njegovoj planeti bilo ga je prepuno. A ako baobama ne iscupamo na vreme, nikada ga se ne mozemo osloboditi. On preplavi celu planetu. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, ona ce se rasprsnuti.
"To je pitanje reda, rekao mi je kasnije mali princ. Kada covek zavrsi svoje jutarnje udesavanje, treba pazljivo da uredi i planetu. Treba redovno cupati baobabe cim se pocnu razlikovati od ruza, na koje mnogo lice kada su sasvim mladi. To je vrlo dosadan posao, ali veoma lak."

Jednog dana me je posavetovao da se potrudim i da nacinim lep crtez ne bi li to usadio nasoj deci u glavu. "Ako budu jednog dana putovali, rece mi on, to im moze koristiti. Ponekad nije zgoreg odloziti svoj posao za kasnije. Ali kad su u pitanju baobabi, to je uvek strasna nesreca. Ponavao sam jednu planetu na kojoj je stanovao neki lenjivac. On je propustio da iscupa tri sibljike..."
I prema uputstvima malog princa, nacrtao sam tu planetu. Ne volim da zauzimam stav propovednika. Ali opasnost od baobaba je tako malo poznata, one koji zalutaju na neki asteroid vrebaju tako velike nesrece da sam ovoga puta napravio izuzetak i prestao da se uzdrzavam. Rekoh: "Deco, cuvajte se baobaba!" Na tom crtezu sam toliko radio samo zato da bih svoje prijatelje upozorio na opasnost koja i njima i meni vec dugo vremena lebdi nad glavom, iako nismo toga svesni. Nauk, koji sam im dao, vredeo je truda. Mozda ce te se pitati: Zasto u ovoj knjizi nema i drugih isto tako velicanstvenih crteza kao sto je crtez baobaba? Odgovor je sasvim jednostavan: Pokusao sam, ali nisam uspeo. Kad sam crtao baobabe, bio sam nadahnut osecanjem da se ne sme odlagati.

VI poglavlje

Ah! mali prince, razumeo sam, najzad tvoj mali zivot pun sete. Uzivanje u blagim suncevima zalascima bilo je dugo vremena jedina tvoja razonoda. Ovu novu pojedinost saznao sam cetvrtog dana ujutru, kada si mi rekao:
-Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo suncev zalazak...
-Ali treba cekati...
-Sta treba cekati?
-Cekati da sunce pocne da zalazi.
Bio si najpre vrlo iznenadjen, a zatim si se nasmejao samom sebi. I rekao si mi:
-Stalno mislim da sam kod kuce!
Doista. Kad je u Sjedninjenim Americkim Drzavama podne, ceo svet zna da u Francuskoj sunce zalazi. Bilo bi dovoljno preleti za minut u Francusku da bi smo prisustvovali suncevom zalasku. Na zalost, Francuska je isuvise daleko. Ali na tvojoj maloj planeti bilo je dovoljno da svoju stolicu puvuces nekoliko koraka i da posmatras suton kad god zazelis...
-Jednog dana video sam cetrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo posle si dodao:
-Znas... kad je covek tuzan onda voli zalaske sunca...
-Zar si bio toliko tuzan onog dana kad je sunce zalazilo cetrdeset i tri puta?
Ali mali princ ne odgovori.

VII poglavlje

Petog dana, opet zahvaljujuci ovci, tajna zivota malog princa bila mi je rasvetljana. Zapitao me je iznenada, bez uvoda, kao o necem o cemu je dugo cutke razmisljao:
-Ako ovca jede siblje, znaci li da jede isto tako i cvece?
-Ovca jede sve na sta naide.
-Cak i cvece sa trnjem?
-Da, cak i cvece sa trnjem.
-Cemu onda sluzi trnje?
Nisam znao. Bio sam tada vrlo zauzet pokusavajuci da odvrnem neki jako zavrnut klin na mom motoru. Bio sam veoma zabrinut jer mi je kvar poceo da izgleda sasvim ozbiljan, pijaca voda koja je nestajala ulivala mi je strah od najgoreg.
-Cemu sluzi trnje?
Mali princ nije nikad odustajao od pitanja koje bi jednom postavio. Klin me je ljutio, te sam mu odgovorio prvo sto mi je palo na pamet:
-Trnje ne sluzi nicem, to je cista pakost od strane cveca!
-Ah!
Ali posle kratkog cutanja dobaci mi gotovo ozlojedjeno:
-Ne verujem ti! Cvece je slabo. Ono je bezazleno. Ono se obezbedjuje kako zna. Veruje da je strasno sa svojim trnjem...
Nisam nista odgovorio. Tog trenutka mislio sam: "Ako se ovaj klin bude i dalje opirao izbicu ga jednim udarcem cekica." Mali princ me ponovo prekide u razmisljanju:
-A da li ti mislis da cvece...
-Ne! Ne! Nista ja ne mislim! odgovorio sam prvo sto mi je palo na pamet. Ja sam zauzet ozbiljnim stvarima!
Pogleda me prenerazeno.
-Ozbiljnim stvarima!
Video me je, sa cekicem u ruci i prstima crnim od kolomaza, nagnutog nad predet koji mu je izgledao vrlo ruzan.
-Govoris kao odrasle osobe!
Malo sam se zastideo. Ali, on nemilosrdo nastavi:
-Ti sve brkas... sve si smesao!
Bio je zaista veoma ljut. Zatresao je glavom a njegova zlatna kosa leprsala je na vetru:
-Poznajem planetu na kojoj zivi neki crveni debeljko. Nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikad nije nikoga voleo. Nikad nista drugo nije radio, samo je racunao... I po ceo dan ponavlja kao i ti: "Ja sam ozbiljan covek! Ja sam ozbiljan covek!" i pri tom se sav nadima od ponosa. Ali to nije covek, to je pecurka.
-Sta?
-Pecurka!
Mali princ je sada bio bled od besa.
-Milionima godina cvece stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jedu cvece. Zar nije ozbiljno ako pokusamo da shvatimo zasto se cvece toliko trudi da stvori trnje koje nicemu ne sluzi. Zar nije vazan rat izmedu ovaca i cveca? Zar to nije ozbiljnije i vaznije od racuna nekog crvenog debeljka? I ako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, koga nema nigde sem na mojoj planeti, i koji jedna mala ovca moze da unisti u jednom trenu, prosto tako, jednog jutra, cak i ne shvatajuci sta cini, zar to nije vazno!

On pocrvene, zatim nastavi:
-Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj medu milionima zvezda, to je dovoljno da bude srecan kada ih posmatra. On kaze sebi: "Moj cvet je negde tamo..." Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao da su se odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije vazno!
Nije mogao vise nista da kaze. Iznenada je zajecao. Noc se spustila. Bacio sam alat. Nije mi vise bilo stalo do mog cekica, do klina, do zedji i smrti. Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je jedan mali princ koga je trebalo utesiti. Uzeo sam ga u narucje. Ljuskao sam ga. Govorio sam mu: "Cvet koji volis nije u opasnosti... Nacrtacu tvojoj ovci brnjicu... Nacrtacu tvome cvetu oklop... Ja..." Nisam vise znao sta da kazem. Osecao sam se veoma nesrpetan. Nisam znao kako da mu pridem, kako da mu se priblizim. Tajanstvena je zemlja suza.

VIII poglavlje

Ubrzo sam bolje upoznao taj cvet. Na planeti malog princa bilo je uvek jednostavnog cveca, ukrasenog samo jednim redom krunicnih listica, koje nije zauzimalo mnogo mesta, i nije nikome smetalo. Ono bi se pojavilo jednog jutra u travi, zatim bi uvenulo uvece. Ali ovaj cvet iznikao je jednoga dana iz neke semenke, donete neznano otkuda, i mali princ je vrlo brizljivo nadgledao izdanak koji nije licio na druge. To je mogla biti neka nova vrsta baobaba. Ali ubrzo prestade da raste i poce da pupi. Mali princ, koji je prisustvovao razvoju tog ogromnog pupoljka, osecao je da ce iz njega iznici cudesno prividenje, ali cvet nikako da dovrsi ulepsavanje u zaklonu svoje zelene sobe. Brizljivo je birao boje. Oblacio se polako, dodavao je jedan po jedan listic. Nije hteo da izide sav zguzvan kao bulka. Hteo je da se pojavi u punom sjaju svoje lepote. Eh! naravno. Bio je to vrlo razmetljiv cvet. Njegovo tajanstveno udesavanje trajalo je, dakle, danima i danima. A onda, jednog jutra, upravo u trenutku kada se sunce radalo, on se pokazao.

I ruza, koja je tacno sve pripremila, rece zevajuci:
-Ah! Tek sto sam se probudila... Molim vas oprostite... Jos se nisam ocesljala...
Tada se mali princ nije mogao uzdrzati od divljenja:
-Kako ste lepi!
-Zar ne, odgovori slatko ruza. I rodila sam se u isto vreme kad i sunce...
Mali princ shvati odmah da nije narocito skromna, ali bila je tako dirljiva!
-Cini mi se da je vreme dorucku, dodala je uskoro, budite dobri i mislite na mene...
I mali princ, sav zbunjen, potrazio je vedro sa vodom, i zalio ruzu.

Tako ga je vrlo brzo pocela da muci svojom malo podozrivom tastinom. Jednog dana, na primer, govoreci o svoja cetiri trna, rekla je malom princu:
-Mogu doci tigrovi sa svojim kandzama!

-Na mojoj planeti nema tigrova, odvratio je mali princ, a zatim, tigrovi ne jedu travu.
-Ja nisam trava, odgovori slatko ruza.
-Oprostite mi...
-Ja se uopste ne bojim tigrova, ali uzasavam se promaje. Zar nemate neki zaklon?

-Uzasavati se promaje... to nije velika sreca za jednu biljku, primetio je mali princ. Ova ruza mnogo zanoveta...
-Uvece ce te me stavljati pod stakleno zvono. Kod vas je vrlo hladno. Niste na dobrom mestu. Tamo, odakle ja dolazim...

Ali je ucutala. Dosla je u vidu semenke. Nije mogla nista da zna o drugim svetovima. Ponizena sto je dopustila da je iznenade kako priprema tako naivnu laz, nakasljala se dva-tri puta da bi dokazala malom princu da nije u pravu:
-A zaklon?
-Upravo sam hteo da odem da ga potrazim, ali ste mi vi nesto govorili!
Ona tada poce jace da kaslje da bi kod princa izazvala grizu savesti.
Tako je mali princ, i pored sve njene dobronamerne ljubavi, brzo posumnjao u nju. Ozbiljno je shvatio beznacajne reci i postao vrlo nesrecan.
"Nije trebalo da je slusam, poverio mi je jednog dana, ne treba nikad slusati ruze. Treba ih gledati i mirisati ih. Moja je obavila mirisom planetu, ali ja nisam znao u tome da uzivam. Ta prica o kandzama, koja me je toliko razdrazila, trebalo je da me gane..."
Jos mi je poverio:
"Nisam tada uopste nista shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po recima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osecanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruze su tako pune protivurecnosti! Ali, bio sam isuvise mlad da bih umeo da je volim."

IX poglavlje

Cini mi se, da je za svoje bekstvo iskoristio seobu divljih ptica. Ujutru pred polazak, lepo je uredio svoju planetu. Brizljivo je ocistio zive vulkane. Imao je dva ziva vulkana. To je bilo sasvim zgodno za podgrevanje jutarnjeg dorucka. Imao je i jedan ugasen vulkan. Ali, kako je govorio: "Nikad se ne zna!" Ocistio je, dakle, i taj ugaseni vulkan. Kad su dobro ocisceni, vulkani rade tiho i neprekidno, bez erupcija. Vulkanske erupcije su kao vatra u kaminu. Naravno, na nasoj Zemlji mi smo suvise mali da bi smo ocistili nase vulkane. Zbog toga nam stvaraju toliko neprijatnosti.

Mali princ je, pomalo setan, pocupao i poslednje izdanke baobaba. Verovao je da se nece vise nikad vratiti. Ali svi ti svakodnevni poslovi izgledali su mu toga jutra neobicno prijatni. A kad je poslednji put zalio ruzu, i spremao se da je stavi pod stakleno zvono, osetio je zelju da zaplace.
-Zbogom, rece on ruzi.
Ali ona mu ne odgovori.
-Zbogom, ponovi on.
Ruza se zakaslja. Ali ne stoga sto je nazebla.
-Bila sam glupa, rece ona najzad. Molim te oprosti. Pokusaj da budes srecan.
Bio je iznenaden sto mu ne prebacuje. Stajao je, sav pometen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu blagu neznost.
-Naravno, ja te volim, rece mu ruza. Moja je greska sto o tome nisi nista znao. To nema nikakvog znacaja. Ali i ti si bio glup kao i ja. Pokusaj da budes srecan... Ostavi to stakleno zvono. Ne zelim ga vise.
-Ali vetar...
-Nisam bas toliko nazebla... Svezi nocni vazduh ce mi prijati. Ja sam cvet.
-Ali zivotinje...
-Treba da podnesem dve ili tri gusenica, ako hocu da upoznam leptirove. Izgleda da je to tako lepo. Inace, ko ce me posetiti? Ti ces biti daleko. Sto se tice velikih zivotinja, ne bojim se. Imam kandze.
I ona bezazleno pokaza svoja cetiri trna. Zatim dodade:
Ne odugovlaci toliko, to je nesnosno. Resio si da odes. Idi.
Jer nije htela da je mali princ vidi kako place. Bila je to veoma gorda ruza...

PRIRUČNIK ZA RATNIKE SVETLOSTI

 Na žalu istočno od sela, postoji jedno ostrvo, s ogromnim hramom, prepunim zvona”, reče žena. Dječak primjeti da je ona odjevena u neobično ruho i da nosi veo koji joj pokriva kosu. Nikad je ranije nije sreo.
“Jesi li već vidio taj hram?”, upita ona.
“Otiđi tamo pa mi poslije reci kako ti izgleda.”
Opčinjen ženinom ljepotom, dječak ode na naznačeno mjesto. Sjede u pijesak i zagleda se u horizont, ali nije ugledao ništa osim onog što je navikao da viđa: plavo nebo i okean. Razočaran, zaputi se u obližnje ribarsko naselje, da se raspita o ostrvu sa hramom.
“Aaa, to je bilo davno, još u doba kad su moji čukundjedovi ovdje živjeli”, reče mu jedan stari ribar.
“Onda je naišao zemljotres i ostrvo je potonulo u more. Međutim, iako više ne možemo da ga vidimo, i dalje uspijevamo da čujemo zvona s hrama, kada ih more zanjiše, tamo na dnu.”
Dječak se vrati na žalo i načulji uši, ne bi li začuo zvona. Proveo je tamo čitavo popodne, ali jedino što je uspio da čuje bio je šum talasa i krici galebova. Kad se spustila noć, dječakovi roditelji dođoše po njega. Sutra izjutra vratio se na morsku obalu; nije mogao da vjeruje da bi onako lijepa žena mogla da govori laži. Ako se jednoga dana vrati, moći će da joj kaže da nije vidio ostrvo, al’ da je čuo zvona sa hrama, kako bruje uzljuljana gibanjem vode.
I prođoše tako mnogi mjeseci; žena se nije vraćala i dječak je već zaboravio na nju. Bio je ubijeđen da mora otkriti bogatstva i blaga potopljenog hrama.
Ako začuje zvona, po njihovom zvuku utvrdiće gdje se hram nalazi, a onda će moći i da se domogne skrivenog blaga. Više se nije zanimao za školu, niti za staro društvo. Postao je meta podsmijeha druge djece, koja su obično govorila: “On više nije kao mi. Više voli da bulji u more, jer se plaši da ne izgubi u igrama.”
I svi bi se smijali, vidjevši dječaka kako uporno sjedi na morskom žalu. Iako nije uspijevao da čuje stara zvona sa hrama, dječak je vremenom naučio razne stvari. Primjetio je, na primjer, da ga šum talasa, kojeg se toliko naslušao, više ne uznemirava. Malo kasnije navikao se i na kreštanje galebova, zujanje pčela, šum vjetra u palmovom lišću.
Šest mjeseci nakon svog prvog razgovora sa ženom, dječaka više nijedan zvuk nije uspijevao da pomete – ali zvona sa potopljenog hrama nikako da se oglase.
S vremena na vrijeme, dolazili su ribari da popričaju s njime, i uporno tvrdili da čuju zvona. Ali dječak to nije uspijevao.
Poslije nekog vremena, ribari skrenuše razgovor na drugu temu: “Suviše si zaokupljen zvukom zvona iz dubine; zaboravi na to i idi opet da se igraš sa svojim drugarima. Možda je samo ribarima dopušteno da ih čuju.”
Kad je prošlo skoro godinu dana, dječak pomisli: “Možda su ovi ljudi u pravu. Bolje je da sačekam dok ne porastem i postanem ribar, pa da se svakoga dana vraćam na ovu plažu, jer sam je zavolio.” I još pomisli:”možda je sve to samo legenda, i možda su se u zemljotresu zvona polomila, i zauvijek zamukla.”
Te večeri, riješio je da se vrati kući. Prišao je okeanu, da se oprosti. Još jedanput je pogledao prirodu – i kako više nije bio zaokupljen zvonima – mogao je slobodno da se smiješi pred ljepotom pjesme galebova, hučanjem mora i vjetrom što šumori u palmovom lišću. Začuo je, iz daleka, žagor svojih drugova u igri, i obradovao se pri pomisli da će se uskoro vratiti igrama svoga djetinjstva.
Dječak je bio zadovoljan i – onako kako to samo djeca umiju – zahvaljivao je što je živ. Bio je uvjeren da nije uludo straćio vrijeme, jer je naučio da posmatra i poštuje Prirodu.
I tada, dok je slušao more, galebove, vjetar, šuštanje palmovog lišća, glasove svojih drugara u igri, začuo je i prvi zvuk zvona.
I drugi.
I sljedeći.
I još jedan, sve dok ne zabrujaše sva zvona s potonulog hrama, na veliku dječakovu radost.
Poslije više godina – već kao odrastao čovjek – vratio se na žalo svoga djetinjstva. Nije više namjeravao da iskopava nikakvo blago sa dna mora; možda je sve to bilo samo plod njegove uobrazilje; možda nikad nije čuo bruj potopljenih zvona, jedne davne večeri u djetinjstvu. No, ipak, riješio je da se malo prošeta, da bi slušao hujanje vjetra i pjesmu galebova.
Kako se samo iznenadio kad je ugledao kako u pijesku sjedi ista ona žena s kojom je razgovarao o potonulom ostrvu s hramom i zvonima.
“Otkud vi ovdje?”, upita.
“Čekala sam te”, odgovori ona.
Primjetio je da se žena – uprkos tolikim godinama koje su prošle – nimalo nije promijenila; veo koji je zaklanjao njenu kosu nije izblijedio od vremena.
Ona mu pruži jednu plavu svesku, s bijelim, praznim listovima. “Piši: ratnik svjetlosti obraća pažnju na dječije poglede. Jer djeca umiju da posmatraju svijet bez gorčine. Kad hoće da sazna da li je neka osoba u njegovoj blizini dostojna povjerenja, želi najprije da vidi kako neko dijete na nju gleda.”
“Šta je to ratnik svjetlosti?”
“Ti znaš”, odgovori ona, smiješeći se.
“To je onaj ko je kadar da pronikne u čudo života, da se bori do kraja za nešto u šta vjeruje i – najzad – da čuje zvona koja bruje sa dna mora."

Koeljo

MUDRE IZREKE

 Lakše je nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav. Zlo je privlačno i bliže je ljudskoj prirodi. Za dobro i ljubav treba izrasti, treba se pomučiti. Zlo nosimo u sebi kao izvornu strast, a može postati pogubno ako se predstavi kao jedino dobro.

Meša Selimović

Ako želite voditi ljude morate im okrenuti leđa.

Šekspir

Sve su promjene tužne, čak i one koje najviše želimo, jer ono što ostavljamo to je dio nas samih; treba umrijeti za jedan život da bi se ušlo u drugi.

Franc Anatol

Čovjek će se jače boriti za svoje interese nego za svoja prava.

Napoleon

Ako neko postane svjestan da je kroćen, kad-tad mora podivljati.

Miroslav Mika Antić

Znanje ljudsko je neznatno, zato pametan čovjek ne živi od onoga što zna.

Meša Selimović

Niko se ne diže tako visoko kao onaj koji zna kuda ide.

Stendal

John Lennon - Woman is the "N" of the World

UMIJEĆE MALIH KORAKA

Ne molim Te, Gospodine, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umijeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osjetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i mjeru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primijetim svjetlost i vrhunce, da s vremenom na vrijeme nađem vremena za ljepotu, umjetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro djelujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me trijeznom spoznajom da su teškoće, neuspjesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i zrijemo.
Podsjeti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.
Uvijek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahtjevnijem i najosjetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene čovjeka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umijeću malih koraka.

Antoan de Sent-Egziperi

KO ZNA GDE SMO MI

I počela je, dakle, jesen. U sred avgusta. A počinjala je pomalo još od maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu, presecala nas usred vrućine, selila nas za jednu noć iz afričke jare na obale severnih mora. Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen, to su prvi požuteli listovi, miris hladnoće u kosi i na obrazima… sad opet možemo da počnemo san o moru.

Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci. Gledam one Dalmatince još do pre neki dan, muvaju se po toj Dalmaciji, a ništa i ne vide: ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove. Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima. Kažu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji. Kažu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku. Kažu ti: laku noć, a misao im u Japanu.
A mi, opet, obrnuto. Meni misao stalno na Jadranu. Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a – nisam tu. Na moru sam. Zovu me na sastanke, teraju me da nešto organizujem, uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam… a ja im kažem:
-Badava vi to meni. Nisam ja tu.
I stvarno sam u Trogiru, na Korčuli, u Budvi, u Vološkom, u Šibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu…
Kad počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svađao se, dokazivao, pretio, psovao. Ja – ništa. Prođem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh. Jer kako možeš nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?

Ja sam godinu dana odsutan. Od jednog mora do drugog. Slušam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama. Pripremam rečnu ribu na dalmatinski način. Nerviram se kad Hajduk izgubi. Godinu dana tesan mi je rođeni krevet, vrpoljim se do neko doba noći, šetam nekim starim trgovima; Dubrovnik, Split; u glavi mi trepću ferali, pa mi svetli pod celom ona prvomajska obala, praznična obala sva u vatrama, pa lutam praznim plažama Orebića, Makarske, Čiova, Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske, čak do Istre, sve ja to prođem u masti.
A pripreme. Da vam ne govorim o pripremama. Neko obuče farmerice, okači torbu o rame i digne palac. Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod. U stara vremena, kad se još putovalo u kolima sa arnjevima, tako su naši nedeljama, mesecima pripremali svoje putovanje u Peštu, u Beč, u Bečkerek. Posle su došli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu. Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u čekaonici, kola je isprezao kod Stepančevih, u kafani prekoputa, pa smo posle sedeli i čekali voz.
I čekajuci tako, mi smo već bili u Kikindi. I sećam se: ta Kikinda, iz čekanja, uvek mi je bila lepša nego ona prava. U pravoj Kikindi najveća senzacija za mene bilo je što može da se sladoled jede kašikom, za stolom, iz neke metalne čaše. Taj sladoled sam obično gutao, a uživao sam posle, kad se vratimo kući. Mljackao sam u Mokrinu.

Tako je meni sa morem. Tako je svakom bivšem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more. I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo. Odjednom hoću da se odmorim od svega što me je razvlačilo na sve strane, odjednom hoću da doživim još jednu godinu snova, i već posle pet dana ja vidim da sam umorniji, pa mi škripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu, pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim i svađam, da me neko pozove na sastanak, da čujem Radio Novi Sad ili Radio Beograd, da saznam šta je sa Zvezdom ili Vojvodinom, radi li pionirska škola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrđavi…
Trčim na telefon. Kako je, pitam, šta ima novo u redakciji, da li me je neko tražio… Bez veze. Novine izlaze i bez mene. Vreme je naslikano na televizoru svake večeri u pola osam. Niko me nije tražio. Žive ljudi bez mene, svira Janika Balaž bez mene. Milan Plemić i ne primećuje da me nema među gostima na terasi Tvrđave. A ja sam sa njima. Muvam se svake večeri pre negu što zaspim, šetam kejom, prelećem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu, vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begečkim vinogradima…
Stvarno, šta ću ja na moru?
Onda počne nervoza. Jedva čekam da se to završi. Jer, šta je – tu je. Uplatio sam za odmor i nema vraćanja para. Treba zažmiriti i – izdržati.
I ja, umesto da se odmaram, ja izdržavam na svoj način. Ali izdržavam na svoj način. Hoće, recimo, da me nanarvira kelner koji se uvija kao bršljan oko stolova gde sede stranci, a mene i ne primećuje satima.
-Nećeš, burazeru – mislim – nećeš me nanervirati. Ja nisam ovde. Ja sam daleko. J sam sad u Sodrošu, brale, a ti i ne znaš šta je Sodroš. Drugi bi lupao šakom o sto, vikao nešto o turizmu, o jugoslovenstvu, o ugostiteljskoj etici. Ja ništa. Prođe kelner kroz mene kao kroz vazduh, prođem i ja kroz njega. Jer i on nije ovde. I on je negde na drugoj strani sveta, neko njegovo lepše i nasmejanije Ja šeta sad sa Havajkama, ili igra u Grčkoj, ili pilji u golišave lepotice Palm Biča. Ovo ovde što stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom poslužavnika, u oznojanom crnom sakou, sa buđelarom punim stranog novca, ko zna čije je to telo.
Ko zna čija su naša tela.
Duše su naše – to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi. Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.
*
Sam sam opet kod kuce, a nisam tu. Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu. ukus kikindskog sladoleda. I već mislim kako ću iduće godine, tamo negde početkom juna, početkom jula, početkom avgusta… A Radio Jadran mi šalje Đorđa Peruzovića i Olivera Dragojevića, a palme mi šume oko ušiju, a more se talasa u temenu.
Neko na vratima zvoni. Traže me. Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja.

Miroslav Antić

ŽIVOT JE...

BERAČI TREŠANJA

Farmeri iz oblasti Ber Rivera u Novoj Škotskoj, u kojoj uspijeva jedna od najboljih vrsta trešanja na svijetu, imaju jedan nesvakidašnji običaj. Za vrijeme berbe trešanja, za određenu cijenu farmer “daje u zakup” jedno drvo na sat. Čim zakupac plati, drvo je “njegovo” i on može slobodno da bere. Sve trešnje koje ubere za to određeno vrijeme pripadaju zakupcu, jer se zakup ne mjeri po količini već po vremenu. Kada vrijeme istekne, drvo se predaje sljedećem zakupcu. U okviru ovakvog sistema onaj ko obere najviše trešanja za najkraće vrijeme, dobija najviše novaca.Jedan berač izdvajao se od svih ostalih. On bi uvijek nabrao najviše sa stabla koje je uzeo “u zakup”.

“Kako to uspijevate?” – pitali su ga.

“To je prosto”, – nasmijao se – “ja jednostavno ne berem sa donjih grana.”Pošto se sa donjih grana najlakše bere, većina berača počinje od njihovog roda. Fokusirani na branje plodova sa ovih grana, zaboravljaju bogati rod koji se nalazi na višim granama!

…

Tako je i u životu. Ne isplati se težiti onome što se može lako dosegnuti. Ovakav stav zahtijeva mnogo rada i postavlja mnoge zahtjeve čovjeku koji gleda unaprijed i postavlja ciljeve koji su viši od ciljeva mnogih. Potrebno je mnogo hrabrosti i napora da se ideja pretvori u akciju ili stvarnu vrijednost. Onima koji su spremni da se uhvate u koštac sa težim zadacima neće biti lako, ali postići će rezultate.

USAMLJENOST GRADOVA

Ne znajući vlastiti broj,
ograđen zidinama i granicama,
Hodam naokolo sa robijaškim dvorištem
i za gležanj vezanom vječitom sjenkom.

Žive se granice dižu
na korak od mojih koraka.

Nema sjevera ni juga, istoka ni zapada,
postoji samo usamljenost umnožena,
usamljenost podijeljena brojem ljudi.
Trka vremena oko cirkusa časovnika,
svijetleći pupak tramvaja,
zvona sa atletskim ramenima,
zidovi koji sriču dvije ili tri obojene riječi,
su materijali usamljenosti.

Slika usamljenosti:
zidar koji pjeva na skeli,
nepomični splav na nebu.
Slike usamljenosti:
putnik zadubljen u novine;
konobar koji skriva portret u džepu jakne.

Grad kao da je od minerala.
Gradska geometrija je manje lijepa
od geometrije koju smo učili u školi.
Trokut, jaje, kocka šećera,
uputili su nas u slavu oblika.
Samo je obim došao kasnije:
prva žena i prvi mjesec.

Gdje si bila, samoćo,
da te ne upoznah do dvadesete?
U vozovima, u ogledalima, u fotografijama,
sada si uvijek pored mene.

Seljaci su manje sami
jer sa zemljom čine jedno:
stabla su njihova djeca,
promjene vremena vide na vlastitom tkivu,
i naučeni od svetih kalendara malih životinja.

Tu samoću knjigama hrane,
usamljenim šetnjama, klavirima i komadima gomile,
gradovima i nebesima mašinama osvojenim,
pokrovima pjene
koji se pružaju do granica mora.
Sve je već izmišljeno,
ali ništa nije izmišljeno što bi nas od samoće oslobodilo.

Karte čuvaju tajnu mansardí,
jecaji su oblikovani da se na luli popuše.
probali su samoću da sahrane u gitari.
Zna se da usamljenost hoda sobama nenastanjenim,
trguje odjećom samoubistva,
i mrsi poruke u telegrafskim žicama.

Horhe Karera Andrade

MUDRE MISLI - VRLINA

I vrline jednog čovjeka mi primamo i cijenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.
Andrić

Jedina vrlina kojom čovjek ne može da se pohvali jeste skromnost. Kad bi se njome pohvalio, više ne bi bio skroman.
Volter

Rat otkriva jednom narodu njegove slabosti, ali ne i njegove vrline.
Spinoza

Sve budućnosti imaju jednu veliku vrlinu: nikad ne izgledaju onako kako ih zamišljaš.
Pavić

Nemam puno vrlina i plemenitih kvaliteta, ali kad volim – volim jako, ekskluzivno i postojano…
Dekart

Porok nikada ne napada otvoreno, nego nalazi način da čovjeka zaskoči, jer se uvijek zaodjene u neki sofizam, a često i u neku vrlinu.
Žan Žak Ruso

Nekada si imao strasti, i nazivao si ih zlima…ali, sad, imaš samo vrline – one su izrasle iz tvojih strasti.
Nekada si imao divlje pse u podrumu, ali si ih preobrazio u umilne psiće.
Od svojih otrova svario si svoj melem, pomuzao si kravu svoje tuge – sada piješ slatko mlijeko.
Ako imaš sreće, imaš jednu vrlinu i ništa više – tako ćeš lakše preći preko mosta.
Odlika je imati mnoge vrline, ali težak je to usud.
Gle, kako tvoja vrlina žudi za najvišim, ona želi cijeli tvoj duh, ona želi svu tvoju snagu gneva, mržnje i ljubavi.
Ljubomorna je svaka vrlina na drugu, a strahovita je stvar ljubomora.
Koga opkoli plamen ljubomore, taj na kraju, poput škorpije, protiv sebe samog okreće svoju bodlju.
Čovjek je nešto što mora biti prevaziđeno, i zato treba da voliš svoje vrline – jer od njih ćeš na kraju propasti.
Zar nikada dosad nisi vidio neku vrlinu kako sama sebe opanjkava, podbada, grize? Sigurno jesi…

Niče

Uticati na nekog znači predati mu sopstvenu dušu. On ne misli svoje prirodne misli, niti gori prirodnim strastima. Njegove vrline nisu stvarne za njega. Njegovi grijehovi, ako grijehovi postoje, pozajmljeni su. On postaje eho nečije tuđe muzike, glumac uloge koja nije napisana za njega. Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu – to je razlog našeg postojanja… Strah od društva, koje je osnov morala, strah od Boga, koji je tajna religije – to su dvije stvari koje vladaju nama.
Vajld

Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.
Pavić

Ako imaš neku vrlinu, ona je samo tvoja, ne dijeliš je ni sa kim. Svakako, želiš da je nazoveš po imenu i da je miluješ, želiš da se zabavljaš njome. I gle! Sada dijeliš njeno ime sa narodom, i postao si narod i stado sa svojom vrlinom.
Bolje bi učino da kažeš – neizrecivo je i bezimeno ono što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.
Tvoja vrlina neka bude odveć uzvišena za prisnost imena – i ako moraš o njoj govoriti, ne stidi se da mucaš.
Zato, slobodno govori i mucaj – to je moje dobro, to volim, samo ovako želim da je dobro.
Niče

Narod koji se miri sa vlašću, to je narod bez građanskih vrlina. To je narod podanika. Nikakav narod.
Ćosić

Kad moji sinovi odrastu, osvetite im se, ljudi, dodijavajući im onako isto kao i ja vama, što sam dodijavao, ako vam se čini da se više staraju za blago ili za šta drugo nego za vrlinu. I ako budu smatrali da su nešto a nisu ništa, korite ih kao što sam ja korio vas što se ne brinu za ono što treba, i što misle da su nešto, a ne valjaju ništa. I ako budete tako radili, onda sam od vas doživio punu pravdu, i ja sám i moji sinovi.
Ali već je vrijeme da odlazim – ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Boga.
Sokrat – Odbrana pred atinskim sudom

Svi mi težimo da budemo pohvaljeni, i što je ko ugledniji utoliko više žudi za slavom. I sami filozofi, čak i na knjigama u kojima pišu o preziranju slave, stavljaju svoje ime; oni tu s prezrenjem govore o slavoljublju i sujeti, pa opet žude da im se slava proširi i čuje ime.
Za sve napore i pretrpljene opasnosti, vrlina ne traži druge nagrade osim hvale i slave.
Ciceron

Junaštvo je najjednostavnije od svih vrlina. Čak se i recept zna. Uzmeš tri drama čvrste vjere u nešto, tri drama neobaziranja na posljedice, i dobru oku jake volje. Sve to izmješaj i – gotovo.
Borislav Mihajlović Mihiz

Kao kod svih pisaca bez dara i pravog poziva, i u Davilu je bila uvriježena neiskorijenjiva zabluda da ima nekih svjesnih duhovnih radnja koje vode čovjeka ka poeziji i da se u poetskom stvaranju može naći utjeha ili nagrada za zla kojima nas život tereti i okružuje… Jer marljivost, ta vrlina koja se tako često javlja ondje gdje ne treba, ili kad više nije potrebna, oduvijek je bila utjeha nedarovitih pisaca i nesreća umjetnosti.
Andrić