MALI PRINC I - IX

Posveta

Molim decu da mi oproste sto sam ovu knjigu posvetio odrasloj osobi. Imam jedno ozbiljno izvinjenje: ta odrasla osoba je najbolji prijatelj koga imam na svetu. Imam i drugo izvinjenje: ta odrasla osoba u stanju je sve da razume, cak i knjige za decu. Imam i trece izvinjenje: ta odrasla osoba zivi u Francuskoj, ona je gladna i njoj je zima. Potrebno je da je neko utesi. Ako sva ta izvinjenja nisu dovoljna, rado cu posvetiti ovu knjigu detetu koje je nekad bila ta odrasla osoba. Sve odrasle osobe su najpre bile deca. (Ali se malo njih toga seca.) Ispravljam dakle svoju posvetu:

Leonu Vertu
kad je bio mali decak

I poglavlje

Kad mi je bilo sest godina, video sam jednom prilikom velicanstvenu sliku u nekoj knjizi o prasumi koja se zvala "Istinite price". Slika je predstavljala zmijskog cara kako guta neku zver. Evo toga crteza.

U knjizi je pisalo "Zmijski car guta svoju zrtvu celu, ne zvacuci je. Posle toga nije u stanju da se krece i spava sest meseci dok je ne svari".
Mnogo sam tada razmisljao o pustolovinama u prasumi i uspeo sam da olovkom u boji nacrtam svoj prvi crtez. Moj crtez broj 1. Izgledao je ovako:

Pokazivao sam svoje remek-delo odraslim osobama i pitao ih da li se plase moga crteza.
One su mi odgovarale: "Zasto bi smo se plasili jednog sesira?"
Moj crtez nije predstavljao sesir. On je predstavljao zmijskog cara koji je progutao slona. Nacrtao sam tada zmijskog cara iznutra, kako bi odrasle osobe mogle da shvate. Njima su uvek potrebna objasnjenja. Moj crtez broj 2 izgledao je ovako:

Odrasli su me savetovali da se ostavim crtanja zmijskog cara spolja i iznutra i da se pozabazim geografijom, istorijom, racunom i gramatikom. I tako sam u sestoj godini napustio sjajnu slikarsku buducnost. Bio sam obeshrabren neuspehom svoga crteza broj 1 i svog crteza broj 2. Odrasle osobe nikada nista ne shvataju same, a decu zamara da ima stalno daju objasnjenja.
Morao sam, dakle, da izaberem neki drugi poziv i naucio sam da upravljam avionom. Leteo sam svuda pomalo. A geografija mi je, to je tacno, mnogo koristila. Umeo sam na prvi pogled da ratlikujem Kinu od Arizone. A to je vrlo korisno ako covek zaluta nocu.
Tako sam, tokom zivota, cesto dolazio u dodir sa mnostvom otbiljnih ljudi. Dugo sam ziveo medu odraslima. Video sam ih sasvim izbliza. To nije mnogo popravilo moje misljenje o njima.
Kada bih sreo nekoga od njih ko bi mi izgledao malo bistriji, iskusavao sam ga svojim crtezom broj 1, koji sam stalno cuvao. Zeleo sam da saznam da li on zaista shvata. Ali on bi mi uvek odgovarao: "To je sesir". Tada mu ne bih pricao ni o zmijskom caru, ni o prasumi, ni o zvezdama. Spustio bih se do njega. Govoriobih mu o bridzu, o golfu, o politici i o masnama. I odrasla osoba bi bila veoma zadovoljna sto se upoznala sa tako razboritim covekom.

II poglavlje

Tako sam ziveo sam, bez igde ikoga s kime bih mogao istinski da porazgovaram, sve dok mi se, pre sest godina, nije desio kvar na motoru u pustinji Sahari. Nesto se bilo slomilo u mom motoru. A kako nisam vodio ni mehanicara ni putnike, spremao sam se da pokusam da sasvim sam izvrsim jednu tesku opravku. To je za mene bilo pitanje zivota ili smrti. Imao sam pijace vode jedva za osam dana.
Prve veceri zaspao sam na pesku hiljadu milja daleko od naseljenog mesta. Bio sam usamljeniji od ma kog brodolomnika na splavu nasred okeana. Mozete onda zamisliti moje iznenadenje kad me je u zori probudio neki cudan glasic. Govorio je:
Molim vas... nacrtaj mi ovcu!
-A!
-Nacrtaj mi ovcu....
Skocio sam na noge kao gromom pogodjen. Dobro sam protrljao oci. Dobro sam pogledao. I video sam sasvim neobicnog coveculjka koji me je ozbiljno posmatrao. Evo njegovog najboljeg portreta koji sam, kasnije, uspeo da nacrtam.

Ali moj crtez nije, naravno, ni izdaleka tako zanosan kao sam uzor. To nije moja greska. Odrasle osobe su me, kada mi je bilo sest godina, obeshrabrile u mom slikarskom pozivu, te tako nisam nista naucio da nacrtam, sem zmijskog cara spolja i iznutra.
Gledao sam, dakle, ovo prividjenje sirom otvorenih ociju. Ne zaboravite da sam se nalazio hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. A moj coveculjak nije mi izgledao ni zalutao, ni mrtav umoran, ni mrtav gladan, ni mrtav zedan, ni smrtno uplasen. Nije nimalo licio na dete izgubljeno usred pustinje, hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. Kada sam najzad uspeo da progovorim, rekao sam mu:
-Ali... sta ti radis ovde?
On mi tada ponovi, sasvim tiho, kao nesto veoma ozbiljno:
-Molim vas.. nacrtaj mi jednu ovcu...
Kada tajanstvenost deluje suvise snazno, covek se ne usuduje da ne poslusa. Ma koliko sve to izgledalo besmisleno hiljadama milja daleko od nastanjenog mesta i u smrtnoj opasnosti, izvadio sam iz dzepa hartiju i naliv-pero. Ali tada se setih da sam u zivotu pre svega ucio geografiju, istoriju, racun i gramatiku, te rekoh coveculjku (malo mrzovoljno) da ne znam da crtam. On mi odgovori:
-Ne mari, nacrtaj mi ovcu.
Kako nikad nisam nacrtao ovcu, napravio sam za njega ponovo jedan od ona dva crteza, koja sam jedina bio u stanju da nacrtam. Onaj sto predstavlja zmijskog cara spolja. I bio sam prenerazen kad sam cuo kako mi coveculjak odgovara:
-Ne! Ne! Ja necu slona u zmijskom caru. Zmijski car je vrlo opasan, a slon je vrlo glomazan. Kod mene je sve tako malo. Treba mi ovca. Nacrtaj mi ovcu.
Tada sam poceo da crtam.
On je pazljivo posmatrao, a zatim rece:

-Ne! Ta je vec sasvim bolesna. Nacrtaj mi neku drugu.
Crtao sam dalje.

Moj prijatelj se nasmesi umiljato, sa blagonaklonoscu:
-Vidis dobro i sam... to nije ovca, to je ovan. Ima rogove...
Ponovih dakle jos jednom svoj crtez.
Ali i on je bio odbijen, kao i prethodni:

-Ta je opet suvise stara. Ja hocu ovcu koja dugo zivi.
Tada, nemajuci vise strpljenja, posto sam se zurio da rasklopim svoj motor, nazvrljah crtez.
I dobacih:
-Ovo je kutija. Ovca koju zelis je unutra.

Bio sam vrlo iznenadjen kad sam video da se lice mog malog sudije ozarilo:
-To je upravo ono sto sam hteo! Mislis li da ce toj ovci biti potrebno mnogo trave?
-Zasto?
-Zato sto je kod mene sve tako malo...
-To ce joj sigurno biti dovoljno. Dao sam ti jednu sasvim malu ovcu.
On se nagnu nad crtez:
-Nije bas tako mala... Gle! Zaspala je...
Eto, tako sam se upoznao sa malim princom.

III poglavlje

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je dosao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije cuo moja. Reci izgovorene slucajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (necu da crtam svoj avion, te je isuvise tezak crtez za mene) on me upita:
-Kakva je to stvar?
-To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion.
Bio sam ponosan da mu ispricam kako letim. Tada on uzviknu:
-Kako! Ti si pao sa neba!
-Da, priznadoh skromno.
-O! Kako je to cudno...
I mali princ se nasmeja grohotom, sto me je mnogo naljutilo. Zelim da ljudi ozbiljno shvataju moje neprilike. Zatim on nastavi:
-Znaci da i ti dolazis sa neba! Sa koje si planete?
Tracak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, te ga upitah iznenada:
-Ti, dakle, dolazis sa neke druge planete?
Ali on ne odgovori. Klimao je lagano glavom gledajuci moj avion:
-Da, zbilja, u ovome nisi mogao doci iz velike daljine...
I on utonu u sanjarenje koje potraja dugo. Zatim, izvadi iz dzepa moju ovcu i predade se posmatranju svoga blaga.
Mozete zamisliti koliko je radoznalosti probudilo u meni to polupoverljivo saopstenje o "drugim planetama". Nastojao sam da o tome saznam sto vise:
-Odakle dolazis, malisa? Gde je to "kod tebe"? Kuda hoces da odneses moju ovcu?
On mi odgovori posle dubokog cutanja:
-Kutija koja si mi dao ima tu dobru stranu sto moze nocu da joj posluzi kao kuca.
-Naravno. I ako si dobar, dobices i konopac da je danju vezes. I kocic.
Izgleda da je taj predlog zgranuo malog princa:
-Da je vezem? Kakva cudna misao!
-Ali ako je ne vezes, odlutace, pa ce se izgubiti...
Moj prijatelj prasnu u smeh:
-Ali kud hoces da odluta?
-Ma kud. Pravo ispred sebe...
Tada mali princ primeti ozbiljno:
-Nista ne mari, kod mene je sve tako malo!
I sa malo tuge, mozda, dodade:
-Pravo ispred sebe daleko se ne stiže.

IV poglavlje

Tako sam saznao jos jednu veoma vaznu stvar: da je planeta na kojoj je roden jedva malo veca od neke kuce!
To me nije mnogo iznenadilo. Znao sam dobro da osim velikih planeta kakve su Zemlja, Jupiter, Mars, Venera, kojima su data imena, postoje na stotine drugih koje su ponekad tako male da se jedva mogu sagledati teleskopom. Kada neki astronom otkrije jednu od njih, on joj mesto imena daje broj. Nazove je na primer: "asteroid 3251".
Imam ozbiljnih razloga da verujem da je planeta sa koje je dosao mali princ asteroid B 612.

Jedan turski astronom primetio je teleskopom taj asteriod 1909. godine, i to samo jedanput.

On je tada svecano prikazao svoje otkrice na Medjunarodnom kongresu astronoma. Ali niko mu nije verovao zbog njegovog odela. Takve su odrasle osobe.

Srecom po asteroid B 612, neki turski diktator je, pod pretnjom smrti, nametnuo svom narodu evropski nacin odevanja. Astronom je ponovio svoj prikaz 1920. godine, vrlo otmeno obucen. I ovoga puta svi su bili njegovog misljenja.

Ispricao sam vam ove pojedinosti o asteroidu B 612 i poverio sam vam njegov broj, samo zbog odraslih osoba. Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pricate o nekom novom prijatelju, nikad vas nece zapitati o onom sto je bitno. Nikad vam nece reci: "Kakva je boja njegova glasa? Koje su mu najomiljenije igre? Da li skuplja leptire?" Nego vas pitaju: "Koliko mu je godina? Koliko ima brace? Koliko je tezak? Koliko zaraduje njegov otac?" Tek tada smatraju da ga poznaju. Ako kazete odraslim osobama: "Video sam jednu lepu kucu od crvenih opeka sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu..." one nisu u stanju da zamisle tu kucu. Treba im reci: "Video sam kucu od sto hiljada franaka". Tada ce uzviknuti: "Kako je lepa!"
Isto tako, kad bi ste im rekli: "Dokaz da je mali princ postojao je taj sto je bio divan, sto se smejao i sto je zeleo da ima ovcu. Kad neko hoce da ima ovcu, to je dokaz da postoji", one bi slegnule ramenima i smatrale vas detetom. Ali ako im kazete: "Zvezda sa koje je on dosao jeste asteroid B 612" ubedicete ih i nece vam dalje dosadivati pitanjima. Takve su one. Ne treba ima zameriti. Deca treba da budu veoma popustljiva prema odraslim osobama.
Ali naravno, mi koji shvatamo zivot, mi ne marimo za brojeve. Voleo bih da sam ovu pricu pricao kao bajku. Voleo bih da sam kazao:
"Bio jednom jedan mali princ koji je ziveo na nekoj planeti jedva nesto vecoj od njega samog, i kome je bio potreban prijatelj..." Za one koji shvataju zivot, to bi izgledalo daleko istinitije.
Jer, ja ne volim da se moja knjiga cita povrsno. Ja sa toliko tuge pricam ove uspomene. Proslo je vec sest godina otkako je moj prijatelj otisao sa svojom ovcom. To sto ovde pokusavavam da ga opisem, to je zato da ga ne bih zaboravio. Zalosno je zaboraviti prijatelja. Nemaju svi prijatelja. I ja mogu postati kao odrasli koji se zanimaju samo za brojeve. Zbog toga sam kupio kutiju sa bojicama i olovkama. Nije lako vratiti se crtanju, u mojim godinama, kada covek nikad nista nije pokusao da nacrta sem zmijskog cara spolja i iznutra, i to u svojoj sestoj godini! Potrudicu se, naravno, da nacrtam njegov lik sto je moguce vernije. Ali nisam sasvim siguran da cu pogoditi. Jedan crtez i uspe nekako, ali drugi ne lici vise. Isto se tako malo varam i u pogledu rasta. Na ovoj slici mali princ je suvise visok. Na onoj suvise mali. Kolebam se malo i sto se tice boje njegovog odela. Onda nagadam, malo ovako, malo onako, kako znam. Prevaricu se, uostalom i u nekim znacajnijim pojedinostima. Ali, to mi treba oprostiti. Moj prijatelj mi nije nista objasnjavao. Mozda je verovao da licim na njega. Ali ja, na zalost, ne umem da vidim ovcu kroz kutiju. Mozda sam pomalo slican odraslim osobama. Mora da sam ostario.

V poglavlje

Svakog dana saznavao sam ponesto o planeti, o odlasku, o putovanju. To je dolazilo sasvim lagano, kako bi mi palo na pamet. Tako sam, treceg dana, cuo uzbudljivu pricu o baobabima.
I ovoga puta bilo je to zahvaljujuci ovci, jer me mali princ, kao obuzet nekom ozbiljnom sumnjom, iznenada upita:
-Istina je, zar ne, da ovce jedu siblje?
-Da, to je istina.
-Ah! zadovoljan sam.
Nisam razumeo zasto je tako vazno sto ovce jedu siblje. Ali mali princ dodade:
-Prema tome, one jedu i baobabe.
Skrenuh paznju malom princu da baobabi nisu siblje, vec drvece veliko kao crkva, i da, cak i kad bi sa sobom poveo citavo krdo slonova, ti slonovi ne bi bili kadri da izadju na kraj ni sa jednim jedinim baobabom.
Pomisao na krdo slonova zasmeja malog princa.
-Trebalo bi ih naslagati jedne na druge...

Ali mudro primeti:
-I baobabi su mali pre no sto porastu.
-To je tacno. Ali zasto hoces da tvoje ovce pojedu male baobabe?
On mi odgovori: "Idi, molim te!" kao da je to sasvim jasno. Morao san mnogo da se napregnem da bih sve to razumeo.
I zbilja na planeti malog princa bilo je, kao i na svim drugim planetama, plemenita bilja i korova. Prema tome, dobrog semena plemenitog bilja, a loseg semena korova. Ali seme je nevidljivo. Ono spava skriveno u zemlji sve dokle dok mu ne padne na pamet da se probudi. Tada se ono isteze i tera najpre plasljivo prema suncu jedan carobni mali bezazleni izdanak. Ako je u pitanju izdanak rotkvice ili ruze, mozemo ga slobodno pustiti da raste. Ali ako je u pitanju korov, moramo ga odmah iscupati, cim ga prepoznamo. Na planeti malog princa bilo je strasnog semenja... to je bilo semenje baobaba. Tle na njegovoj planeti bilo ga je prepuno. A ako baobama ne iscupamo na vreme, nikada ga se ne mozemo osloboditi. On preplavi celu planetu. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, ona ce se rasprsnuti.
"To je pitanje reda, rekao mi je kasnije mali princ. Kada covek zavrsi svoje jutarnje udesavanje, treba pazljivo da uredi i planetu. Treba redovno cupati baobabe cim se pocnu razlikovati od ruza, na koje mnogo lice kada su sasvim mladi. To je vrlo dosadan posao, ali veoma lak."

Jednog dana me je posavetovao da se potrudim i da nacinim lep crtez ne bi li to usadio nasoj deci u glavu. "Ako budu jednog dana putovali, rece mi on, to im moze koristiti. Ponekad nije zgoreg odloziti svoj posao za kasnije. Ali kad su u pitanju baobabi, to je uvek strasna nesreca. Ponavao sam jednu planetu na kojoj je stanovao neki lenjivac. On je propustio da iscupa tri sibljike..."
I prema uputstvima malog princa, nacrtao sam tu planetu. Ne volim da zauzimam stav propovednika. Ali opasnost od baobaba je tako malo poznata, one koji zalutaju na neki asteroid vrebaju tako velike nesrece da sam ovoga puta napravio izuzetak i prestao da se uzdrzavam. Rekoh: "Deco, cuvajte se baobaba!" Na tom crtezu sam toliko radio samo zato da bih svoje prijatelje upozorio na opasnost koja i njima i meni vec dugo vremena lebdi nad glavom, iako nismo toga svesni. Nauk, koji sam im dao, vredeo je truda. Mozda ce te se pitati: Zasto u ovoj knjizi nema i drugih isto tako velicanstvenih crteza kao sto je crtez baobaba? Odgovor je sasvim jednostavan: Pokusao sam, ali nisam uspeo. Kad sam crtao baobabe, bio sam nadahnut osecanjem da se ne sme odlagati.

VI poglavlje

Ah! mali prince, razumeo sam, najzad tvoj mali zivot pun sete. Uzivanje u blagim suncevima zalascima bilo je dugo vremena jedina tvoja razonoda. Ovu novu pojedinost saznao sam cetvrtog dana ujutru, kada si mi rekao:
-Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo suncev zalazak...
-Ali treba cekati...
-Sta treba cekati?
-Cekati da sunce pocne da zalazi.
Bio si najpre vrlo iznenadjen, a zatim si se nasmejao samom sebi. I rekao si mi:
-Stalno mislim da sam kod kuce!
Doista. Kad je u Sjedninjenim Americkim Drzavama podne, ceo svet zna da u Francuskoj sunce zalazi. Bilo bi dovoljno preleti za minut u Francusku da bi smo prisustvovali suncevom zalasku. Na zalost, Francuska je isuvise daleko. Ali na tvojoj maloj planeti bilo je dovoljno da svoju stolicu puvuces nekoliko koraka i da posmatras suton kad god zazelis...
-Jednog dana video sam cetrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo posle si dodao:
-Znas... kad je covek tuzan onda voli zalaske sunca...
-Zar si bio toliko tuzan onog dana kad je sunce zalazilo cetrdeset i tri puta?
Ali mali princ ne odgovori.

VII poglavlje

Petog dana, opet zahvaljujuci ovci, tajna zivota malog princa bila mi je rasvetljana. Zapitao me je iznenada, bez uvoda, kao o necem o cemu je dugo cutke razmisljao:
-Ako ovca jede siblje, znaci li da jede isto tako i cvece?
-Ovca jede sve na sta naide.
-Cak i cvece sa trnjem?
-Da, cak i cvece sa trnjem.
-Cemu onda sluzi trnje?
Nisam znao. Bio sam tada vrlo zauzet pokusavajuci da odvrnem neki jako zavrnut klin na mom motoru. Bio sam veoma zabrinut jer mi je kvar poceo da izgleda sasvim ozbiljan, pijaca voda koja je nestajala ulivala mi je strah od najgoreg.
-Cemu sluzi trnje?
Mali princ nije nikad odustajao od pitanja koje bi jednom postavio. Klin me je ljutio, te sam mu odgovorio prvo sto mi je palo na pamet:
-Trnje ne sluzi nicem, to je cista pakost od strane cveca!
-Ah!
Ali posle kratkog cutanja dobaci mi gotovo ozlojedjeno:
-Ne verujem ti! Cvece je slabo. Ono je bezazleno. Ono se obezbedjuje kako zna. Veruje da je strasno sa svojim trnjem...
Nisam nista odgovorio. Tog trenutka mislio sam: "Ako se ovaj klin bude i dalje opirao izbicu ga jednim udarcem cekica." Mali princ me ponovo prekide u razmisljanju:
-A da li ti mislis da cvece...
-Ne! Ne! Nista ja ne mislim! odgovorio sam prvo sto mi je palo na pamet. Ja sam zauzet ozbiljnim stvarima!
Pogleda me prenerazeno.
-Ozbiljnim stvarima!
Video me je, sa cekicem u ruci i prstima crnim od kolomaza, nagnutog nad predet koji mu je izgledao vrlo ruzan.
-Govoris kao odrasle osobe!
Malo sam se zastideo. Ali, on nemilosrdo nastavi:
-Ti sve brkas... sve si smesao!
Bio je zaista veoma ljut. Zatresao je glavom a njegova zlatna kosa leprsala je na vetru:
-Poznajem planetu na kojoj zivi neki crveni debeljko. Nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikad nije nikoga voleo. Nikad nista drugo nije radio, samo je racunao... I po ceo dan ponavlja kao i ti: "Ja sam ozbiljan covek! Ja sam ozbiljan covek!" i pri tom se sav nadima od ponosa. Ali to nije covek, to je pecurka.
-Sta?
-Pecurka!
Mali princ je sada bio bled od besa.
-Milionima godina cvece stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jedu cvece. Zar nije ozbiljno ako pokusamo da shvatimo zasto se cvece toliko trudi da stvori trnje koje nicemu ne sluzi. Zar nije vazan rat izmedu ovaca i cveca? Zar to nije ozbiljnije i vaznije od racuna nekog crvenog debeljka? I ako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, koga nema nigde sem na mojoj planeti, i koji jedna mala ovca moze da unisti u jednom trenu, prosto tako, jednog jutra, cak i ne shvatajuci sta cini, zar to nije vazno!

On pocrvene, zatim nastavi:
-Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj medu milionima zvezda, to je dovoljno da bude srecan kada ih posmatra. On kaze sebi: "Moj cvet je negde tamo..." Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao da su se odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije vazno!
Nije mogao vise nista da kaze. Iznenada je zajecao. Noc se spustila. Bacio sam alat. Nije mi vise bilo stalo do mog cekica, do klina, do zedji i smrti. Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je jedan mali princ koga je trebalo utesiti. Uzeo sam ga u narucje. Ljuskao sam ga. Govorio sam mu: "Cvet koji volis nije u opasnosti... Nacrtacu tvojoj ovci brnjicu... Nacrtacu tvome cvetu oklop... Ja..." Nisam vise znao sta da kazem. Osecao sam se veoma nesrpetan. Nisam znao kako da mu pridem, kako da mu se priblizim. Tajanstvena je zemlja suza.

VIII poglavlje

Ubrzo sam bolje upoznao taj cvet. Na planeti malog princa bilo je uvek jednostavnog cveca, ukrasenog samo jednim redom krunicnih listica, koje nije zauzimalo mnogo mesta, i nije nikome smetalo. Ono bi se pojavilo jednog jutra u travi, zatim bi uvenulo uvece. Ali ovaj cvet iznikao je jednoga dana iz neke semenke, donete neznano otkuda, i mali princ je vrlo brizljivo nadgledao izdanak koji nije licio na druge. To je mogla biti neka nova vrsta baobaba. Ali ubrzo prestade da raste i poce da pupi. Mali princ, koji je prisustvovao razvoju tog ogromnog pupoljka, osecao je da ce iz njega iznici cudesno prividenje, ali cvet nikako da dovrsi ulepsavanje u zaklonu svoje zelene sobe. Brizljivo je birao boje. Oblacio se polako, dodavao je jedan po jedan listic. Nije hteo da izide sav zguzvan kao bulka. Hteo je da se pojavi u punom sjaju svoje lepote. Eh! naravno. Bio je to vrlo razmetljiv cvet. Njegovo tajanstveno udesavanje trajalo je, dakle, danima i danima. A onda, jednog jutra, upravo u trenutku kada se sunce radalo, on se pokazao.

I ruza, koja je tacno sve pripremila, rece zevajuci:
-Ah! Tek sto sam se probudila... Molim vas oprostite... Jos se nisam ocesljala...
Tada se mali princ nije mogao uzdrzati od divljenja:
-Kako ste lepi!
-Zar ne, odgovori slatko ruza. I rodila sam se u isto vreme kad i sunce...
Mali princ shvati odmah da nije narocito skromna, ali bila je tako dirljiva!
-Cini mi se da je vreme dorucku, dodala je uskoro, budite dobri i mislite na mene...
I mali princ, sav zbunjen, potrazio je vedro sa vodom, i zalio ruzu.

Tako ga je vrlo brzo pocela da muci svojom malo podozrivom tastinom. Jednog dana, na primer, govoreci o svoja cetiri trna, rekla je malom princu:
-Mogu doci tigrovi sa svojim kandzama!

-Na mojoj planeti nema tigrova, odvratio je mali princ, a zatim, tigrovi ne jedu travu.
-Ja nisam trava, odgovori slatko ruza.
-Oprostite mi...
-Ja se uopste ne bojim tigrova, ali uzasavam se promaje. Zar nemate neki zaklon?

-Uzasavati se promaje... to nije velika sreca za jednu biljku, primetio je mali princ. Ova ruza mnogo zanoveta...
-Uvece ce te me stavljati pod stakleno zvono. Kod vas je vrlo hladno. Niste na dobrom mestu. Tamo, odakle ja dolazim...

Ali je ucutala. Dosla je u vidu semenke. Nije mogla nista da zna o drugim svetovima. Ponizena sto je dopustila da je iznenade kako priprema tako naivnu laz, nakasljala se dva-tri puta da bi dokazala malom princu da nije u pravu:
-A zaklon?
-Upravo sam hteo da odem da ga potrazim, ali ste mi vi nesto govorili!
Ona tada poce jace da kaslje da bi kod princa izazvala grizu savesti.
Tako je mali princ, i pored sve njene dobronamerne ljubavi, brzo posumnjao u nju. Ozbiljno je shvatio beznacajne reci i postao vrlo nesrecan.
"Nije trebalo da je slusam, poverio mi je jednog dana, ne treba nikad slusati ruze. Treba ih gledati i mirisati ih. Moja je obavila mirisom planetu, ali ja nisam znao u tome da uzivam. Ta prica o kandzama, koja me je toliko razdrazila, trebalo je da me gane..."
Jos mi je poverio:
"Nisam tada uopste nista shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po recima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osecanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruze su tako pune protivurecnosti! Ali, bio sam isuvise mlad da bih umeo da je volim."

IX poglavlje

Cini mi se, da je za svoje bekstvo iskoristio seobu divljih ptica. Ujutru pred polazak, lepo je uredio svoju planetu. Brizljivo je ocistio zive vulkane. Imao je dva ziva vulkana. To je bilo sasvim zgodno za podgrevanje jutarnjeg dorucka. Imao je i jedan ugasen vulkan. Ali, kako je govorio: "Nikad se ne zna!" Ocistio je, dakle, i taj ugaseni vulkan. Kad su dobro ocisceni, vulkani rade tiho i neprekidno, bez erupcija. Vulkanske erupcije su kao vatra u kaminu. Naravno, na nasoj Zemlji mi smo suvise mali da bi smo ocistili nase vulkane. Zbog toga nam stvaraju toliko neprijatnosti.

Mali princ je, pomalo setan, pocupao i poslednje izdanke baobaba. Verovao je da se nece vise nikad vratiti. Ali svi ti svakodnevni poslovi izgledali su mu toga jutra neobicno prijatni. A kad je poslednji put zalio ruzu, i spremao se da je stavi pod stakleno zvono, osetio je zelju da zaplace.
-Zbogom, rece on ruzi.
Ali ona mu ne odgovori.
-Zbogom, ponovi on.
Ruza se zakaslja. Ali ne stoga sto je nazebla.
-Bila sam glupa, rece ona najzad. Molim te oprosti. Pokusaj da budes srecan.
Bio je iznenaden sto mu ne prebacuje. Stajao je, sav pometen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu blagu neznost.
-Naravno, ja te volim, rece mu ruza. Moja je greska sto o tome nisi nista znao. To nema nikakvog znacaja. Ali i ti si bio glup kao i ja. Pokusaj da budes srecan... Ostavi to stakleno zvono. Ne zelim ga vise.
-Ali vetar...
-Nisam bas toliko nazebla... Svezi nocni vazduh ce mi prijati. Ja sam cvet.
-Ali zivotinje...
-Treba da podnesem dve ili tri gusenica, ako hocu da upoznam leptirove. Izgleda da je to tako lepo. Inace, ko ce me posetiti? Ti ces biti daleko. Sto se tice velikih zivotinja, ne bojim se. Imam kandze.
I ona bezazleno pokaza svoja cetiri trna. Zatim dodade:
Ne odugovlaci toliko, to je nesnosno. Resio si da odes. Idi.
Jer nije htela da je mali princ vidi kako place. Bila je to veoma gorda ruza...

PRIRUČNIK ZA RATNIKE SVETLOSTI

 Na žalu istočno od sela, postoji jedno ostrvo, s ogromnim hramom, prepunim zvona”, reče žena. Dječak primjeti da je ona odjevena u neobično ruho i da nosi veo koji joj pokriva kosu. Nikad je ranije nije sreo.
“Jesi li već vidio taj hram?”, upita ona.
“Otiđi tamo pa mi poslije reci kako ti izgleda.”
Opčinjen ženinom ljepotom, dječak ode na naznačeno mjesto. Sjede u pijesak i zagleda se u horizont, ali nije ugledao ništa osim onog što je navikao da viđa: plavo nebo i okean. Razočaran, zaputi se u obližnje ribarsko naselje, da se raspita o ostrvu sa hramom.
“Aaa, to je bilo davno, još u doba kad su moji čukundjedovi ovdje živjeli”, reče mu jedan stari ribar.
“Onda je naišao zemljotres i ostrvo je potonulo u more. Međutim, iako više ne možemo da ga vidimo, i dalje uspijevamo da čujemo zvona s hrama, kada ih more zanjiše, tamo na dnu.”
Dječak se vrati na žalo i načulji uši, ne bi li začuo zvona. Proveo je tamo čitavo popodne, ali jedino što je uspio da čuje bio je šum talasa i krici galebova. Kad se spustila noć, dječakovi roditelji dođoše po njega. Sutra izjutra vratio se na morsku obalu; nije mogao da vjeruje da bi onako lijepa žena mogla da govori laži. Ako se jednoga dana vrati, moći će da joj kaže da nije vidio ostrvo, al’ da je čuo zvona sa hrama, kako bruje uzljuljana gibanjem vode.
I prođoše tako mnogi mjeseci; žena se nije vraćala i dječak je već zaboravio na nju. Bio je ubijeđen da mora otkriti bogatstva i blaga potopljenog hrama.
Ako začuje zvona, po njihovom zvuku utvrdiće gdje se hram nalazi, a onda će moći i da se domogne skrivenog blaga. Više se nije zanimao za školu, niti za staro društvo. Postao je meta podsmijeha druge djece, koja su obično govorila: “On više nije kao mi. Više voli da bulji u more, jer se plaši da ne izgubi u igrama.”
I svi bi se smijali, vidjevši dječaka kako uporno sjedi na morskom žalu. Iako nije uspijevao da čuje stara zvona sa hrama, dječak je vremenom naučio razne stvari. Primjetio je, na primjer, da ga šum talasa, kojeg se toliko naslušao, više ne uznemirava. Malo kasnije navikao se i na kreštanje galebova, zujanje pčela, šum vjetra u palmovom lišću.
Šest mjeseci nakon svog prvog razgovora sa ženom, dječaka više nijedan zvuk nije uspijevao da pomete – ali zvona sa potopljenog hrama nikako da se oglase.
S vremena na vrijeme, dolazili su ribari da popričaju s njime, i uporno tvrdili da čuju zvona. Ali dječak to nije uspijevao.
Poslije nekog vremena, ribari skrenuše razgovor na drugu temu: “Suviše si zaokupljen zvukom zvona iz dubine; zaboravi na to i idi opet da se igraš sa svojim drugarima. Možda je samo ribarima dopušteno da ih čuju.”
Kad je prošlo skoro godinu dana, dječak pomisli: “Možda su ovi ljudi u pravu. Bolje je da sačekam dok ne porastem i postanem ribar, pa da se svakoga dana vraćam na ovu plažu, jer sam je zavolio.” I još pomisli:”možda je sve to samo legenda, i možda su se u zemljotresu zvona polomila, i zauvijek zamukla.”
Te večeri, riješio je da se vrati kući. Prišao je okeanu, da se oprosti. Još jedanput je pogledao prirodu – i kako više nije bio zaokupljen zvonima – mogao je slobodno da se smiješi pred ljepotom pjesme galebova, hučanjem mora i vjetrom što šumori u palmovom lišću. Začuo je, iz daleka, žagor svojih drugova u igri, i obradovao se pri pomisli da će se uskoro vratiti igrama svoga djetinjstva.
Dječak je bio zadovoljan i – onako kako to samo djeca umiju – zahvaljivao je što je živ. Bio je uvjeren da nije uludo straćio vrijeme, jer je naučio da posmatra i poštuje Prirodu.
I tada, dok je slušao more, galebove, vjetar, šuštanje palmovog lišća, glasove svojih drugara u igri, začuo je i prvi zvuk zvona.
I drugi.
I sljedeći.
I još jedan, sve dok ne zabrujaše sva zvona s potonulog hrama, na veliku dječakovu radost.
Poslije više godina – već kao odrastao čovjek – vratio se na žalo svoga djetinjstva. Nije više namjeravao da iskopava nikakvo blago sa dna mora; možda je sve to bilo samo plod njegove uobrazilje; možda nikad nije čuo bruj potopljenih zvona, jedne davne večeri u djetinjstvu. No, ipak, riješio je da se malo prošeta, da bi slušao hujanje vjetra i pjesmu galebova.
Kako se samo iznenadio kad je ugledao kako u pijesku sjedi ista ona žena s kojom je razgovarao o potonulom ostrvu s hramom i zvonima.
“Otkud vi ovdje?”, upita.
“Čekala sam te”, odgovori ona.
Primjetio je da se žena – uprkos tolikim godinama koje su prošle – nimalo nije promijenila; veo koji je zaklanjao njenu kosu nije izblijedio od vremena.
Ona mu pruži jednu plavu svesku, s bijelim, praznim listovima. “Piši: ratnik svjetlosti obraća pažnju na dječije poglede. Jer djeca umiju da posmatraju svijet bez gorčine. Kad hoće da sazna da li je neka osoba u njegovoj blizini dostojna povjerenja, želi najprije da vidi kako neko dijete na nju gleda.”
“Šta je to ratnik svjetlosti?”
“Ti znaš”, odgovori ona, smiješeći se.
“To je onaj ko je kadar da pronikne u čudo života, da se bori do kraja za nešto u šta vjeruje i – najzad – da čuje zvona koja bruje sa dna mora."

Koeljo

MUDRE IZREKE

 Lakše je nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav. Zlo je privlačno i bliže je ljudskoj prirodi. Za dobro i ljubav treba izrasti, treba se pomučiti. Zlo nosimo u sebi kao izvornu strast, a može postati pogubno ako se predstavi kao jedino dobro.

Meša Selimović

Ako želite voditi ljude morate im okrenuti leđa.

Šekspir

Sve su promjene tužne, čak i one koje najviše želimo, jer ono što ostavljamo to je dio nas samih; treba umrijeti za jedan život da bi se ušlo u drugi.

Franc Anatol

Čovjek će se jače boriti za svoje interese nego za svoja prava.

Napoleon

Ako neko postane svjestan da je kroćen, kad-tad mora podivljati.

Miroslav Mika Antić

Znanje ljudsko je neznatno, zato pametan čovjek ne živi od onoga što zna.

Meša Selimović

Niko se ne diže tako visoko kao onaj koji zna kuda ide.

Stendal

John Lennon - Woman is the "N" of the World

UMIJEĆE MALIH KORAKA

Ne molim Te, Gospodine, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umijeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osjetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i mjeru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primijetim svjetlost i vrhunce, da s vremenom na vrijeme nađem vremena za ljepotu, umjetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro djelujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me trijeznom spoznajom da su teškoće, neuspjesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i zrijemo.
Podsjeti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.
Uvijek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahtjevnijem i najosjetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene čovjeka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umijeću malih koraka.

Antoan de Sent-Egziperi

KO ZNA GDE SMO MI

I počela je, dakle, jesen. U sred avgusta. A počinjala je pomalo još od maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu, presecala nas usred vrućine, selila nas za jednu noć iz afričke jare na obale severnih mora. Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen, to su prvi požuteli listovi, miris hladnoće u kosi i na obrazima… sad opet možemo da počnemo san o moru.

Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci. Gledam one Dalmatince još do pre neki dan, muvaju se po toj Dalmaciji, a ništa i ne vide: ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove. Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima. Kažu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji. Kažu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku. Kažu ti: laku noć, a misao im u Japanu.
A mi, opet, obrnuto. Meni misao stalno na Jadranu. Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a – nisam tu. Na moru sam. Zovu me na sastanke, teraju me da nešto organizujem, uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam… a ja im kažem:
-Badava vi to meni. Nisam ja tu.
I stvarno sam u Trogiru, na Korčuli, u Budvi, u Vološkom, u Šibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu…
Kad počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svađao se, dokazivao, pretio, psovao. Ja – ništa. Prođem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh. Jer kako možeš nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?

Ja sam godinu dana odsutan. Od jednog mora do drugog. Slušam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama. Pripremam rečnu ribu na dalmatinski način. Nerviram se kad Hajduk izgubi. Godinu dana tesan mi je rođeni krevet, vrpoljim se do neko doba noći, šetam nekim starim trgovima; Dubrovnik, Split; u glavi mi trepću ferali, pa mi svetli pod celom ona prvomajska obala, praznična obala sva u vatrama, pa lutam praznim plažama Orebića, Makarske, Čiova, Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske, čak do Istre, sve ja to prođem u masti.
A pripreme. Da vam ne govorim o pripremama. Neko obuče farmerice, okači torbu o rame i digne palac. Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod. U stara vremena, kad se još putovalo u kolima sa arnjevima, tako su naši nedeljama, mesecima pripremali svoje putovanje u Peštu, u Beč, u Bečkerek. Posle su došli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu. Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u čekaonici, kola je isprezao kod Stepančevih, u kafani prekoputa, pa smo posle sedeli i čekali voz.
I čekajuci tako, mi smo već bili u Kikindi. I sećam se: ta Kikinda, iz čekanja, uvek mi je bila lepša nego ona prava. U pravoj Kikindi najveća senzacija za mene bilo je što može da se sladoled jede kašikom, za stolom, iz neke metalne čaše. Taj sladoled sam obično gutao, a uživao sam posle, kad se vratimo kući. Mljackao sam u Mokrinu.

Tako je meni sa morem. Tako je svakom bivšem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more. I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo. Odjednom hoću da se odmorim od svega što me je razvlačilo na sve strane, odjednom hoću da doživim još jednu godinu snova, i već posle pet dana ja vidim da sam umorniji, pa mi škripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu, pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim i svađam, da me neko pozove na sastanak, da čujem Radio Novi Sad ili Radio Beograd, da saznam šta je sa Zvezdom ili Vojvodinom, radi li pionirska škola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrđavi…
Trčim na telefon. Kako je, pitam, šta ima novo u redakciji, da li me je neko tražio… Bez veze. Novine izlaze i bez mene. Vreme je naslikano na televizoru svake večeri u pola osam. Niko me nije tražio. Žive ljudi bez mene, svira Janika Balaž bez mene. Milan Plemić i ne primećuje da me nema među gostima na terasi Tvrđave. A ja sam sa njima. Muvam se svake večeri pre negu što zaspim, šetam kejom, prelećem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu, vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begečkim vinogradima…
Stvarno, šta ću ja na moru?
Onda počne nervoza. Jedva čekam da se to završi. Jer, šta je – tu je. Uplatio sam za odmor i nema vraćanja para. Treba zažmiriti i – izdržati.
I ja, umesto da se odmaram, ja izdržavam na svoj način. Ali izdržavam na svoj način. Hoće, recimo, da me nanarvira kelner koji se uvija kao bršljan oko stolova gde sede stranci, a mene i ne primećuje satima.
-Nećeš, burazeru – mislim – nećeš me nanervirati. Ja nisam ovde. Ja sam daleko. J sam sad u Sodrošu, brale, a ti i ne znaš šta je Sodroš. Drugi bi lupao šakom o sto, vikao nešto o turizmu, o jugoslovenstvu, o ugostiteljskoj etici. Ja ništa. Prođe kelner kroz mene kao kroz vazduh, prođem i ja kroz njega. Jer i on nije ovde. I on je negde na drugoj strani sveta, neko njegovo lepše i nasmejanije Ja šeta sad sa Havajkama, ili igra u Grčkoj, ili pilji u golišave lepotice Palm Biča. Ovo ovde što stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom poslužavnika, u oznojanom crnom sakou, sa buđelarom punim stranog novca, ko zna čije je to telo.
Ko zna čija su naša tela.
Duše su naše – to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi. Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.
*
Sam sam opet kod kuce, a nisam tu. Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu. ukus kikindskog sladoleda. I već mislim kako ću iduće godine, tamo negde početkom juna, početkom jula, početkom avgusta… A Radio Jadran mi šalje Đorđa Peruzovića i Olivera Dragojevića, a palme mi šume oko ušiju, a more se talasa u temenu.
Neko na vratima zvoni. Traže me. Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja.

Miroslav Antić

ŽIVOT JE...

BERAČI TREŠANJA

Farmeri iz oblasti Ber Rivera u Novoj Škotskoj, u kojoj uspijeva jedna od najboljih vrsta trešanja na svijetu, imaju jedan nesvakidašnji običaj. Za vrijeme berbe trešanja, za određenu cijenu farmer “daje u zakup” jedno drvo na sat. Čim zakupac plati, drvo je “njegovo” i on može slobodno da bere. Sve trešnje koje ubere za to određeno vrijeme pripadaju zakupcu, jer se zakup ne mjeri po količini već po vremenu. Kada vrijeme istekne, drvo se predaje sljedećem zakupcu. U okviru ovakvog sistema onaj ko obere najviše trešanja za najkraće vrijeme, dobija najviše novaca.Jedan berač izdvajao se od svih ostalih. On bi uvijek nabrao najviše sa stabla koje je uzeo “u zakup”.

“Kako to uspijevate?” – pitali su ga.

“To je prosto”, – nasmijao se – “ja jednostavno ne berem sa donjih grana.”Pošto se sa donjih grana najlakše bere, većina berača počinje od njihovog roda. Fokusirani na branje plodova sa ovih grana, zaboravljaju bogati rod koji se nalazi na višim granama!

…

Tako je i u životu. Ne isplati se težiti onome što se može lako dosegnuti. Ovakav stav zahtijeva mnogo rada i postavlja mnoge zahtjeve čovjeku koji gleda unaprijed i postavlja ciljeve koji su viši od ciljeva mnogih. Potrebno je mnogo hrabrosti i napora da se ideja pretvori u akciju ili stvarnu vrijednost. Onima koji su spremni da se uhvate u koštac sa težim zadacima neće biti lako, ali postići će rezultate.

USAMLJENOST GRADOVA

Ne znajući vlastiti broj,
ograđen zidinama i granicama,
Hodam naokolo sa robijaškim dvorištem
i za gležanj vezanom vječitom sjenkom.

Žive se granice dižu
na korak od mojih koraka.

Nema sjevera ni juga, istoka ni zapada,
postoji samo usamljenost umnožena,
usamljenost podijeljena brojem ljudi.
Trka vremena oko cirkusa časovnika,
svijetleći pupak tramvaja,
zvona sa atletskim ramenima,
zidovi koji sriču dvije ili tri obojene riječi,
su materijali usamljenosti.

Slika usamljenosti:
zidar koji pjeva na skeli,
nepomični splav na nebu.
Slike usamljenosti:
putnik zadubljen u novine;
konobar koji skriva portret u džepu jakne.

Grad kao da je od minerala.
Gradska geometrija je manje lijepa
od geometrije koju smo učili u školi.
Trokut, jaje, kocka šećera,
uputili su nas u slavu oblika.
Samo je obim došao kasnije:
prva žena i prvi mjesec.

Gdje si bila, samoćo,
da te ne upoznah do dvadesete?
U vozovima, u ogledalima, u fotografijama,
sada si uvijek pored mene.

Seljaci su manje sami
jer sa zemljom čine jedno:
stabla su njihova djeca,
promjene vremena vide na vlastitom tkivu,
i naučeni od svetih kalendara malih životinja.

Tu samoću knjigama hrane,
usamljenim šetnjama, klavirima i komadima gomile,
gradovima i nebesima mašinama osvojenim,
pokrovima pjene
koji se pružaju do granica mora.
Sve je već izmišljeno,
ali ništa nije izmišljeno što bi nas od samoće oslobodilo.

Karte čuvaju tajnu mansardí,
jecaji su oblikovani da se na luli popuše.
probali su samoću da sahrane u gitari.
Zna se da usamljenost hoda sobama nenastanjenim,
trguje odjećom samoubistva,
i mrsi poruke u telegrafskim žicama.

Horhe Karera Andrade

MUDRE MISLI - VRLINA

I vrline jednog čovjeka mi primamo i cijenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.
Andrić

Jedina vrlina kojom čovjek ne može da se pohvali jeste skromnost. Kad bi se njome pohvalio, više ne bi bio skroman.
Volter

Rat otkriva jednom narodu njegove slabosti, ali ne i njegove vrline.
Spinoza

Sve budućnosti imaju jednu veliku vrlinu: nikad ne izgledaju onako kako ih zamišljaš.
Pavić

Nemam puno vrlina i plemenitih kvaliteta, ali kad volim – volim jako, ekskluzivno i postojano…
Dekart

Porok nikada ne napada otvoreno, nego nalazi način da čovjeka zaskoči, jer se uvijek zaodjene u neki sofizam, a često i u neku vrlinu.
Žan Žak Ruso

Nekada si imao strasti, i nazivao si ih zlima…ali, sad, imaš samo vrline – one su izrasle iz tvojih strasti.
Nekada si imao divlje pse u podrumu, ali si ih preobrazio u umilne psiće.
Od svojih otrova svario si svoj melem, pomuzao si kravu svoje tuge – sada piješ slatko mlijeko.
Ako imaš sreće, imaš jednu vrlinu i ništa više – tako ćeš lakše preći preko mosta.
Odlika je imati mnoge vrline, ali težak je to usud.
Gle, kako tvoja vrlina žudi za najvišim, ona želi cijeli tvoj duh, ona želi svu tvoju snagu gneva, mržnje i ljubavi.
Ljubomorna je svaka vrlina na drugu, a strahovita je stvar ljubomora.
Koga opkoli plamen ljubomore, taj na kraju, poput škorpije, protiv sebe samog okreće svoju bodlju.
Čovjek je nešto što mora biti prevaziđeno, i zato treba da voliš svoje vrline – jer od njih ćeš na kraju propasti.
Zar nikada dosad nisi vidio neku vrlinu kako sama sebe opanjkava, podbada, grize? Sigurno jesi…

Niče

Uticati na nekog znači predati mu sopstvenu dušu. On ne misli svoje prirodne misli, niti gori prirodnim strastima. Njegove vrline nisu stvarne za njega. Njegovi grijehovi, ako grijehovi postoje, pozajmljeni su. On postaje eho nečije tuđe muzike, glumac uloge koja nije napisana za njega. Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu – to je razlog našeg postojanja… Strah od društva, koje je osnov morala, strah od Boga, koji je tajna religije – to su dvije stvari koje vladaju nama.
Vajld

Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.
Pavić

Ako imaš neku vrlinu, ona je samo tvoja, ne dijeliš je ni sa kim. Svakako, želiš da je nazoveš po imenu i da je miluješ, želiš da se zabavljaš njome. I gle! Sada dijeliš njeno ime sa narodom, i postao si narod i stado sa svojom vrlinom.
Bolje bi učino da kažeš – neizrecivo je i bezimeno ono što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.
Tvoja vrlina neka bude odveć uzvišena za prisnost imena – i ako moraš o njoj govoriti, ne stidi se da mucaš.
Zato, slobodno govori i mucaj – to je moje dobro, to volim, samo ovako želim da je dobro.
Niče

Narod koji se miri sa vlašću, to je narod bez građanskih vrlina. To je narod podanika. Nikakav narod.
Ćosić

Kad moji sinovi odrastu, osvetite im se, ljudi, dodijavajući im onako isto kao i ja vama, što sam dodijavao, ako vam se čini da se više staraju za blago ili za šta drugo nego za vrlinu. I ako budu smatrali da su nešto a nisu ništa, korite ih kao što sam ja korio vas što se ne brinu za ono što treba, i što misle da su nešto, a ne valjaju ništa. I ako budete tako radili, onda sam od vas doživio punu pravdu, i ja sám i moji sinovi.
Ali već je vrijeme da odlazim – ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Boga.
Sokrat – Odbrana pred atinskim sudom

Svi mi težimo da budemo pohvaljeni, i što je ko ugledniji utoliko više žudi za slavom. I sami filozofi, čak i na knjigama u kojima pišu o preziranju slave, stavljaju svoje ime; oni tu s prezrenjem govore o slavoljublju i sujeti, pa opet žude da im se slava proširi i čuje ime.
Za sve napore i pretrpljene opasnosti, vrlina ne traži druge nagrade osim hvale i slave.
Ciceron

Junaštvo je najjednostavnije od svih vrlina. Čak se i recept zna. Uzmeš tri drama čvrste vjere u nešto, tri drama neobaziranja na posljedice, i dobru oku jake volje. Sve to izmješaj i – gotovo.
Borislav Mihajlović Mihiz

Kao kod svih pisaca bez dara i pravog poziva, i u Davilu je bila uvriježena neiskorijenjiva zabluda da ima nekih svjesnih duhovnih radnja koje vode čovjeka ka poeziji i da se u poetskom stvaranju može naći utjeha ili nagrada za zla kojima nas život tereti i okružuje… Jer marljivost, ta vrlina koja se tako često javlja ondje gdje ne treba, ili kad više nije potrebna, oduvijek je bila utjeha nedarovitih pisaca i nesreća umjetnosti.
Andrić

DEJVID ŠVARC

Nevjerovanje je negativna moć. Kada um ne vjeruje ili sumnja, on konstantno privlači razloge koji mu to potvrđuju.

Čovjek koji nije nigdje dospio i koji uopšte nema plan negdje da dospije, uvijek će imati bezbroj razloga kojima će to objasniti.

Svaki put kad se neko služi određenim opravdanjem, ono se još dublje ukorijenjuje u njegovu podsvijest. Misli, pozitivne ili negativne, jačaju ako ih hranimo neprestanim ponavljanjem.

Zateknete li se u razmišljanjima o negativnim stvarima, potpuno isključite um.

Ispravno djelovanje održava savjest zadovoljnom. A zadovoljna savjest gradi samopouzdanje. Kada učinimo ono što je pogrešno, izazivamo dvije negativne posljedice. Prvo, osjećamo krivicu, a ta krivica proždire naše samopouzdanje. Drugo, ljudi će to prije ili kasnije saznati i izgubiti povjerenje u nas.

Ljudi se slažu sa čovjekom koji vjeruje u ono što govori.

Na sljedeće se možete kladiti: kada započnete neki poduhvat sami, ako je njegova osnovna zamisao dobra, uskoro ćete dobiti veliku podršku.

Poraz je stanje uma i ništa više.

Posmatraj stvari onakve kakve mogu biti, a ne onakve kakve one jesu.

Neuspješan je onaj čovjek koji je pogriješio, ali nije sposoban okoristiti se tim iskustvom.

Kad odbijate da se borite sa „sitnim“ ljudima, vi pobjeđujete. Borba sa „sitnim“ ljudima svodi vas na njihovu veličinu. OSTANITE VELIKI.

DEJVID ŠVARC

FANATIK

MONAH I CAR

Jedan istočni car je imao veliko bogatstvo.

Bio je veliki srebroljubac.

Svake godine o svom rođendanu stao bi na vagu, na jedan njen kraj, a na drugi kraj su njegovi podanici stavljali zlato i drago kamenje dok ne prevagne.

Jednom ovaj car sretne u pustinji jednog vrlo produhovljenog asketu-monaha, koga upita:

„Zašto podnosiš tako veliku žrtvu?“

Monah mu na to odgovori:

„Tvoja žrtva je mnogo veća. Ja se odričem svega što je prolazno, a ti se odričeš svega što je vječno.“

NAUKA I BOG

Dolazim do zaključka da se u prirodnim zakonima svemira nalazi jedan duh; duh koji je od ljudskog bića mnogo nadmoćniji i prema kome se moramo zaista bijedno osjećati kada se uzme u obzir naša snaga. Albert Ajnštajn

Prvi gutljaj iz čaše zvane „prirodna nauka” napravi te ateistom – ali na dnu čaše čekaće te Bog. Verner Hajzenberg

Poslije višegodišnjeg istraživanja događaja u prirodi moram da priznam da ipak postoji veća inteligencija od nas. Tomas Edison

Jednostavna ljudska ćelija je toliko kompleksna da ne možemo da pođemo od toga da se to desilo slučajno. Majkl Denton

Ne umijem da kažem kakva je to sila; znam samo da postoji i da postaje dostupna samo onda kad je čovjek u takvom stanju duha da tačno zna šta hoće i čvrsto je riješen da ne odustane sve dok to ne postigne. Aleksandar Bel

Za one osobe koje vjeruju u Boga nijedan dokaz nije potreban, za one osobe koje ne vjeruju u Boga nijedan dokaz nije moguć. Franc Verfel

Kao čovjek koji je cijeli svoj život posvetio nauci, tj. proučavanju materije, kao rezultat mog istraživanja atoma mogu vam reći ovoliko: ne postoji materija sama po sebi! Sva materija potiče i postoji kao rezultat sile koja izaziva vibriranje atomskih čestica i drži ih na okupu u atomu kao najsićušniji Sunčev sistem. Mi na osnovu ovoga moramo pretpostaviti da iza te sile stoji neki svjestan i razuman um. Ovaj um je prauzrok svih stvari. Maks Plank

Kada uspijemo da nađemo odgovor na pitanje zašto postojimo Mi i Univerzum, to će biti krajnji trijumf ljudskog razuma, jer tada ćemo konačno spoznati Boga. Stiven Houking

Everything Is Connected To The Golden Ratio Chris MintZ Barf

Golden Ratio in Human Body

Spiral Theory

Nature by Numbers

GLEDAM TE!

GOLEMO STABLO

Drvosječa i njegovi pomoćnici obilazili su šumu u potrazi za građevinskim materijalom. Opazili su golemo stablo, toliko veliko da ga petorica muškaraca nisu mogla opasati držeći se za ruke i toliko visoko da dodiruje oblake.

Ne gubimo vrijeme na ovo stablo, rekao je glavni drvosječa. Biće nam potrebno mnogo vremena da ga posiječemo. Poželimo li izraditi čamac, ovo je deblo toliko teško da bi čamac potonuo. Odlučimo li ga upotrijebiti za krov, zidovi će morati biti jako debeli.

Skupina je nastavila svojim putem. Jedan od pomoćnika je dobacio:

- Tako veliko stablo, a ne služi ničemu!

Griješiš, rekao je glavni drvosječa. To je stablo na vlastiti način slijedilo svoju sudbinu. Da je poput drugih, posjekli bismo ga. Ali, budući da je imalo hrabrosti biti drugačije, još će dugo ostati živo i snažno.

ŠOLJA ČAJA

Nanin japanski učitelj iz Meiji perioda (1868-1912), primio je univerzitetskog profesora na razgovor o Zen učenju. Čim bi Nanin započeo neku temu, profesor bi ga prekinuo riječima:
– To već znam, to mi je sve poznato….
Potom Nanin iziđe kako bi pripremio čajnu ceremoniju. Šolju svog gosta Nanin je napunio do vrha i nastavio točiti dok čaj nije počeo curiti preko ruba šolje. Profesor je promatrao kako čaj curi preko ruba šolje i povikao: – Prepuna je! Više ne može stati u nju!.
– Baš kao ova šolja i ti si ispunjen vlastitim mislima i prosudbama. Kako ti mogu pokazati zen, ako prvo ne isprazniš vlastitu šolju? – odgovori mu Nanin.

BRANKO MILJKOVIĆ - More Pre Nego Usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi, svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!

Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti od koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedina zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.

Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

VASKO POPA - POEZIJA

Izgubljena crvena čizmica

Pramajka moja Sultana Urošević
U drvenom koritu plovila je nebom
I lovila kišonosne oblake
Pomoću vučje i drugih masti
Činila je još mnoga
Manja i veća čuda
Posle smrti
Nastavila je da se meša
U poslove živih
Iskopali je
Da je nauče redu
I bolje zakopaju
Ležala je rumenih obraza
U hrastovom sanduku
Samo je na jednoj nozi imala
Crvenu čizmicu
Sa svežim tragovima blata
Onu drugu izgubljenu čizmicu
Tražiću do kraja života



PEPELA


Jedni su noći drugi zvezde

Svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noći se zatim među sobom podele
Jedne budu zvezde
Druge ostanu noći

Opet svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noć poslednja bude i zvezda i noć
sama sebe zapali
Sama oko sebe crnu igru odigra

*

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena.

Gledam te.
Ti me ne vidiš.
Između nas je slepo sunce.

Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut.

Zoveš me
Ja te ne čujem.
Između nas je gluhi vazduh.

Po izlozima usne moje traže
Tvoj osmeh.

Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen.

Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš.
Praznina te je zagrlila.

Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči.

Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim danom tvojim sastane.

Samo u snu istim predelima hodamo.


POSLJEDNJA IGRA

Sahranjujem majku
Na starom prenaseljenom
Novom groblju u Beogradu

Sanduk se s mukom spušta
U usku plitku raku
I leže na očev

Nestaje brzo ispod prvih grudvi

Dva mlada gologlava grobara
Skaču po nevidljivom sanduku
I nabijaju zemlju

Na podignutim njihovim lopatama
Sijaju dva popodnevna sunca

Vesela moja majka
Sa ushićenjem bi gledala
Ovu igru u njenu čast

*

ZABORAVAN BROJ

Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam

Počeo je da računa sa sobom

Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam

Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu

Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja

Počeli su da se jure po mraku
Da se dele kad se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju

Onako kako se to u mraku već radi

I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi


VRATI MI MOJE KRPICE

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom

Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam, napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš, nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice

Ja ću tebi tvoje

Vasko Popa

ZABORAVI ** UZALUD JE BUDIM

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži…i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno…,
I noći zaboravi…
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne…
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio…

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca,
I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reči:
“Nikada neću zaboraviti”.
Molim te zaboravi…

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,

Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali…, imali…
Zato… Zaboravi.

Čemu sjećanja…?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je već dragana, hoću da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako,

I znam da možda i boli, … ali pokušaj,
Molim te,… pokušaj… zaboravi!

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put;
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži… i zaboravi.

Rade Šerbedžija

PLES SA GIGANTOM

ČUVAR CVJETNIH POLJA

Bilo je nečega tajanstvenog u tom plamenu naših pogleda,
u toj neprestanoj borbi cvjetova i nesigurnih riječi,
taj mali rat između dvije tuge,
vino izmiješano u čašama,
muzika poslije ponoćnih vijesti,
na uzglavlju u toplini naših tijela..

I vjerujte,
ja danas strepim nad svakim buđenjem,
za mene je opasnost taj zrak mirisnih narandži.
I bilo je nečeg,
znam da je bilo malo ljubavnog u toj kratkoj epizodi,
koja je živjela na vašim usnama..

Predivna gospođo,
vi ste taj ulazak u ozbiljno neozbiljno shvatili,
a meni su se otvarali vidici,
meni su u očima planule zore
lomeći mi srce u beskrajnim zvucima
- vasa lomna bojažljivost u velovima snova..

I vjerujte,
i danas strepim nad svakim buđenjem.
Za mene je svaka opsanost vlak koji donosi mirise juga
u ovu mirnu sliku davnine.
I nema toga više kao nekad,
ovo je druga mladost,
ovo više nisu hrabri vulkani
i ne govori se kao nekad.
Predivna jasnoća mojih retrospektivnih lutanja,
očajničkih pokušaja bjekstva..

Noć
i eine kleine nacht musik
kao zvono nad čelom,
kao luna nabrekla nad površinom oceana koji umiru.
I još ima neotvorenih strana i tajanstvenosti u pogledima,
kao da nismo oboje poraženi u tom malom ratu ljubavi
između dvije tuge..

Željko Krznarić

4 SPORAZUMA

Jedini razlog zbog kojeg patite jeste što ste to sami izabrali. Ako dobro pogledate svoj život, pronaći ćete mnogo razloga da patite, ali nećete naći nijedan dobar razlog da to činite. Isto važi i kada je u pitanju sreća. Sreća je stvar vaše odluke i izbora isto kao i patnja. Ova naizgled jednostavna četiri sporazuma mogu da vam potpuno preokrenu dosadašnje poglede na život. Preokrenite sve u svoju korist.

Prvi sporazum – BESPRIJEKORNO KORISTITE SVOJU RIJEČ

Riječi su veoma moćne, mogu da izliječe, ali i unište. Izgovarajte ih poštujući svoj integritet. Govorite samo ono što mislite. Klonite se toga da koristite riječi da biste govorili protiv sebe ili ogovarali druge. Naročito je važno ovo „protiv sebe“. Koristite moć svoje riječi u pravcu istine i ljubavi.

- To je prvi sporazum koji treba da sklopite ako želite da budete slobodni, ako želite da budete srećni, ako želite da prevaziđete nivo egzistencije koji predstavlja pakao. Koristite riječ na pravi način. Koristite riječ da biste prenijeli svoju ljubav. Koristite bijelu magiju počinjući od sebe. Recite sebi kako ste divni, kako ste sjajni. Recite sebi koliko volite sebe. Upotrijebite riječ da razbijete sve one sitne, sićušne sporazume zbog kojih patite.


Drugi sporazum – NIŠTA NEMOJTE SHVATATI LIČNO

Ništa što drugi čine nije zbog vas. Oni to rade zbog sebe. Ono što drugi ljudi rade predstavlja projekciju njihove sopstvene stvarnosti, njihovog ličnog sna. Kada ste imuni na mišljenje i postupke drugih, ne možete postati žrtva bespotrebne patnje.

- Sve što se desi u vašoj okolini, nemojte shvatati lično. Vi to shvatate lično zbog toga što se slažete sa onim što je rečeno, ma šta to bilo. Čim se složite, kroz vas počinje da teče otrov i vi ste zarobljeni u paklenom snu. Ono što vas drži zarobljene jeste ono što nazivamo ličnom važnošću. Lična važnost ili lično shvatanje stvari, izraz je maksimalne sebičnosti zbog toga što mi pretpostavljamo da je uvijek riječ o „meni“. Ja, ja, ja i uvijek ja!

Treći sporazum – NEMOJTE STVARATI PRETPOSTAVKE

Imajte hrabrosti da postavite pitanja i kažete šta zaista želite. Komunicirajte s drugima što jasnije da biste izbjegli nesporazume, bol i dramu. Samo uz pomoć tog jedinstvenog sporazuma moći ćete u potpunosti da izmijenite svoj život.

- Mi stvaramo pretpostavku da svi vide život onako kako ga mi vidimo. Pretpostavljamo da ljudi misle onako kako mi mislimo, osjećaju onako kako mi osjećamo, sude onako kako mi sudimo i zloupotrebljavaju onako kako mi zloupotrebljavamo. To je najsnažnija pretpostavka koju ljudi stvaraju.

Kada stupite u vezu sa nekim ko vam se sviđa, često imate potrebu da pronađete razloge zbog kojih volite tu osobu. Međutim, vi vidite samo ono što želite da vidite i poričete da postoje stvari koje vam se kod te osobe ne sviđaju. Vi lažete sebe samo da biste bili u pravu. Stvarate pretpostavke, a jedna od njih je: moja ljubav će promijeniti ovu osobu. Ali to nije istina. Vaša ljubav neće promijeniti nikoga. Ako se drugi promijene, to je zbog toga što oni žele da se promijene, a ne zato što vi možete da ih promijenite. Za ljubav nisu potrebni razlozi; ona postoji ili ne postoji. Prava ljubav znači prihvatanje drugih ljudi onakvih kakvi jesu bez nastojanja da ih promijenimo.


Četvrti sporazum – UVIJEK ČINITE SVE ŠTO MOŽETE

Sve što možete da učinite mijenjaće se iz trenutka u trenutak, više možete da učinite kad ste zdravi nego kad ste bolesni, više kad ste raspoloženi nego kad ste ljuti. U bilo kojoj situaciji jednostavno učinite sve što možete i nećete imati potrebe da sebe osuđujete, zlostavljate ili se kajete. Pod bilo kojim okolnostima uvijek učinite sve što možete, ništa manje i ništa više.

Ako budete činili sve što možete, živjećete punim plućima. Bićete produktivni, bićete dobri prema sebi zbog toga što ćete davati sve od sebe svojoj porodici, svome društvu, svima. Ali djelovanje je ono što će vas učiniti neizmjerno srećnim. Kada uvijek činite sve što možete, vi djelujete. Činiti sve što možete znači da to činite zbog toga što to želite, a ne zato što očekujete nagradu. Većina ljudi čini upravo suprotno: oni nešto rade samo onda kada očekuju nagradu i ne uživaju u tome što rade. A to je razlog zbog kojeg ne čine sve što mogu.

Zamislite da živite tako što ne krivite nikoga ni zbog čega. Možete lako da opraštate drugima i da prestanete da osuđujete druge. Nemate potrebu da budete u pravu niti da bilo koga ubjeđujete da nije u pravu. Poštujete sebe i sve druge, i oni za uzvrat poštuju vas.

Zamislite da volite sebe upravo onakvim kakvi ste.

Don Migel Ruiz

HERMAN HESE

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvijek kao ludost.

Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša oboljela u cvatu vraća u proljećno doba začetka i djetinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.

Ozbiljnost nastaje zbog precjenjivanja vremena! Ali u vječnosti vrijeme ne postoji, vječnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu.

Svijet je lijep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dijete.

Ništa nije bilo, ništa neće biti, SVE JESTE, sve ima svoje bitisanje i sadašnjost.

Svi grijesi u sebi već nose oproštaj.

Ne valja kada čovječanstvo prenapreže mozak i pomoću razuma pokušava da uređuje stvari koje uopšte nisu pristupačne razumu. Tada se rađaju ideali kao što su ideali Amerikanaca ili Boljševika, koji su, i jedni i drugi neobično razumni, ali koji ipak vrše nasilje i pljačku nad životom, jer ga tako naivno uprošćuju. Slika čovjeka, nekada visok ideal, počinje da se pretvara u kliše. Možda ćemo je mi ludaci oplemeniti.

Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Sretni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

HERMAN HESE

ČARLS BUKOVSKI

Ljudi koje svi vole ne mijenjaju svijet.

Postoje gore stvari od samoće.

Intelektualac kaže jednostavnu stvar na komplikovan način; umjetnik kaže komplikovanu stvar na jednostavan način.

Ono što je najvažnije je koliko dobro hodaš kroz vatru.

Naravno da je moguće da se voli ljudsko biće, ali samo pod uslovom da ga ne znaš dovoljno dobro.

Novogodišnja noć me uvijek zastrašuje. ŽIVOT NE ZNA NIŠTA O GODINAMA!

Moraš umrijeti nekoliko puta prije nego što zaista počneš živjeti!

Svijet se počinje spasavati spasavajući jednog čovjeka; sve ostalo je ili grandiozna romantika ili politika.

Mislim, ako recimo zaključite kako je sve besmisleno, onda to ne može biti sasvim besmisleno, jer ste već svjesni da je besmisleno i ta svijest o besmislenosti samim tim daje neki smisao. Znate na šta mislim? Kao neki optimistički pesimizam.

Kad ljubav postane zapovijed, mržnja može postati užitak.

Čovjek se rodi kao genije, a umire kao idiot.

RAZMIŠLJAJTE ŠIROKO

Kad vas mali ljudi pokušavaju spustiti na svoj nivo, RAZMIŠLJAJTE ŠIROKO.
Nesumnjivo je da postoje ljudi koji priželjkuju vaš poraz, pad i nazadovanje. Ali, oni vam ne mogu ništa ako upamtite sljedeće:
1. Kad odbijate da se borite sa „malim“ ljudima, vi pobjeđujete. Borba sa „malim“ ljudima svodi vas na njihovu veličinu. Ostanite veliki.
2. Očekujte da će se ljudi otresati na vas. To je dokaz da napredujete.
3. Podsjetite se da su osobe koje se otresaju na vas zapravo psihološki bolesne. Budite veliki. Sažalite se nad njima.
Mislite dovoljno široko da biste bili neranjivi za napade malih ljudi.

Kad se u vas uvuče osjećaj: “nisam dovoljno sposoban(-na)“, RAZMIŠLJAJTE ŠIROKO.
Upamtite: ako mislite da ste slabi, slabi ste. Ako mislite da se nesposobni, nesposobni ste. Ako mislite da ste prosječni, prosječni ste.
Prirodnu sklonost samopodcjenjivanju pobijedite sljedećim oružjem:
1. Izgledajte važno! Tako ćete lakše razmišljati poput važne osobe. Vaš izgled snažno utiče na vaše raspoloženje. To upamtite.
2. Fokusirajte se na svoje vrline. Bodrite i ohrabrujte sami sebe. Upoznajte svoju pozitivnu stranu ličnosti.
3. Sagledajte i druge ljude iz prave perspektive. I oni su ljudska bića. Zašto biste ih se plašili?
Razmišljajte dovoljno široko da biste uvidjeli koliko ste zapravo vrijedni.

Kada se svađa ili neslaganje čine neizbježnima, RAZMIŠLJAJTE ŠIROKO.
Evo kako ćete se uspješno oduprijeti iskušenju svađe:
1. Zapitajte se:“Je li ovo dovoljno važno da bismo se zbog toga svađali?“
2. Podsjetite se da svađom ne možete dobiti ništa, ali da uvijek nešto izgubite.
Razmišljajte dovoljno široko da biste uvidjeli da vas svađe, neslaganja, sukobi i nesporazumi neće odvesti tamo gdje želite stići.

Kada se osjetite poraženim, RAZMIŠLJATE ŠIROKO.
Veliki uspjeh nije moguće ostvariti bez poteškoća i neuspjeha. Ali, moguće je ostatak života proživjeti bez poraza.
Evo kako veliki ljudi reaguju na neuspjehe:
1. Neuspjeh posmatrajte kao životnu pouku. Usvojite je. Proučite je. Upotrijebite je da biste brže napredovali ka uspjehu. Okoristite se tim neuspjehom.
2. Upornosti pridružite spremnost za eksperimentisanjem. Uzmaknite i započnite ispočetka, primjenjujući novi pristup.
Razmišljajte dovoljno široko da biste spoznali kako je poraz stanje uma i ništa više.

Kad romantika počne zamirati, RAZMIŠLJAJTE ŠIROKO.
Negativan način razmišljanja: “Bio(-la) je nepravedan(-na) prema meni i zato ću mu (joj) se osvetiti“, ubija romantiku i uništava ljubav.
Kad situacija na ljubavnom planu pođe po zlu, postupite na sljedeći način:
1. Fokusirajte se na najveće vrline osobe čiju ljubav želite. Male stvari ostavite iza sebe.
2. Učinite nešto posebno za svog partnera i to često.
Razmišljajte dovoljno široko da biste otkrili tajne radosti u vezi sa svojim partnerom.

Kad utvrdite da se vaše poslovno napredovanje usporava, RAZMIŠLJAJTE ŠIROKO.
Bez obzira na vaše zanimanje, viši položaj i veća plata proizilaze samo iz jednoga: povećanja kvaliteta i kvantiteta učinka.
Učinite sljedeće: razmišljajte:“Ja mogu bolje“. Najbolje nije nedostižno. Sve je moguće učiniti boljim.
Ništa na ovom svijetu ne čini se na najbolji mogući način. A onda kad pomislite: “Ja mogu bolje“, načini će se pojaviti sami od sebe. Takav stav oslobađa vašu kreativnu moć.
Razmišljajte dovoljno široko kako biste uvidjeli da će novac doći sam po sebi ako uslugu stavite na prvo mjesto.

Dejvid Švarc

NEIZGOVORENE REČI

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara…
“Zauvek?”, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaćeš, istog časa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…

Đorđe Balašević

LUDO

Jedan sveštenik sjedio je kraj prozora, spremajući se da napiše propovijed o proviđenju, kada je čuo buku sličnu onoj od eksplozije i vidio ljude kako panično bježe na sve strane. Ubrzo je čuo da je brana popustila, da rijeka nadolazi i da se ljudi evakuišu. Voda je uskoro počela da plavi ulicu ispod njega i, obuzdavajući paniku, rekao je u sebi:

“Spremam propovijed o proviđenju i evo mi prilike da u praksi sprovedem ono što savjetujem drugima. Neću pobjeći, ostaću ovdje i pouzdaću se u spas koji će doći božjim proviđenjem.”

Kada je voda stigla do prozora, stigao je i čamac pun ljudi.

“Uskačite, oče!” povikali su.

“Ne, ne, djeco moja”, smireno je rekao sveštenik. “Uzdam se u božije proviđenje koje će me spasiti.” Ipak, morao je da se popne na krov i kada je voda stigla gore, prošao je još jedan čamac pun ljudi koji su ga zvali da se ukrca. Međutim, ponovo je odbio.

Na kraju, popeo se na vrh zvonika i, kada mu je voda stigla do koljena, poslali su patrolni čamac da ga spase. “Ne, hvala vam”, rekao je, spokojno se osmjehujući. “Ja verujem u Boga. On me neće ostaviti.”

Kada se konačno udavio i stigao u raj, odmah je počeo sa žalopojkom upućenom bogu:

“Vjerovao sam u tebe! Zašto me nisi spasao?”

“Ako ćemo pravo”, rekao je Bog, “poslao sam ti čitava tri čamca!”